APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

6.03.2013.

Гж1 1408/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1408/13
Дана: 06.03.2013. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "ББ", кога заступа БА, ради накнаде штете, вредност предмета спора 1.750.000,00 динара, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Основног суда у Шапцу, Судске јединице Коцељева III-1П1. 857/2010 ( 2007 ) од 27.11.2012. године, донео је у седници већа одржаној дана 06.03.2013. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиоца и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Шапцу, Судске јединице Коцељева III-1П1. 857/2010 ( 2007 ) од 27.11.2012. године у ставу један и усвајајућем делу става три њене изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Шапцу, Судске јединице Коцељева III-1П1. 857/2010 ( 2007 ) од 27.11.2012. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да му исплати на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због умањења опште животне активности износ од 400.000,00 динара, за претрпљене физичке болове износ од 900.000,00 динара и за претрпљени страх износ од 450.000,00 динара са законском затезном каматом на ове износе од 27.11.2012. године до исплате као неоснован, ставом два изреке утврђено је да је тужба у поводу захтева за накнаду нематеријалне штете на име теренског обештећења повучена, док је ставом три изреке обавезан тужилац да туженом исплати на име трошкова поступка износ од 84.000,00 динара у року од 8 дана по пријему пресуде а захтев туженог преко досуђеног износа па до тражено од 177.500,00 динара одбијен као неоснован.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један и усвајајућем делу става три изреке тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 372 ЗПП („Службени гласник РС“ број 125/04 и 111/09 ) а у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011 ) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост у овом делу.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужилац засновао радни однос "ББ1" на пословима надзорника смене у фабрици "ББ2" 1986. године, да је након више статусних промена и приватизације засновао радни однос код правног претходника туженог на неодређено време од 01.09.2004. године у вези чега је донето решење о премештају од стране "ББ1" на послове систем аналитичара у "ББ1А", да је у образложењу тог решења наведено да је "ББ1" као оснивач пренела своја оснивачка средства на своја зависна друштва међу којима се налази и "ББ1А", да је ово друштво основано Одлуком о оснивању друштва са ограниченом одговорношћу од 21.06.2004. године, да је тужилац са овим друштвом закључио уговор о раду под бројем 1/29 од 01.2004. године ради извршавања послова систем аналитичара, да у опису тих послова спада да извршилац организује и координира утврђену политику квалитета друштва, да предлаже мере за унапређење контроле квалитета, да евидентира резултате рада, да уводи и разрађује нове методе за контролу квалитета, да врши контролу и стални увид у непосредан рад пријемног, процесног и завршног контролисања и контроле квалитета вођења рачуна у спровођењу принципа квалитета, да је тужилац са наведеним друштвом закључио и Анекс уговора о раду којим су измењене одредбе о заради, да је тужилац био у радном односу код туженог од 23.01.2007. године када му је решењем директора отказан уговор о раду због престанка потребе за његовим радом, да је код тужиоца утврђено професионално обољење обострана симетрична редукција слуха, а на основу експертизе налаза и мишљења Института за медицину рада од 03.08.2001. године утврђено професионално обољење оштећење слуха, да се тужилац у три наврата јављао код специјалисте за ухо, грло нос и Здравственог центра у Шапцу, да је на првом прегледу 19.12.2005. године констатован губитак слуха 46,9 % по Ф.С скали, да је на другом прегледу 18.09.2006. године констатован губитак слуха од 62 % по ФС скали док на трећем прегледу 11.12.2007. године констатован губитак слуха од 75,2% по ФХ скали, да се на сва три аудограма примећује значајно одступање коштане од криве ваздушне спроводљивости, да тај налаз указује на могућност да је постојао пролазни поремећај функције средњег уха или еустахијеве трубе, да је наведени губитак слуха последица промена у унутрашњем уху, да је према налазу Института за медицину рада Србије од 07.03.2012. године код тужиоца у периоду од 10,5 година констатована прогресија оштећена слуха од 10% по тој скали, да с обзиром на раније констатовано оштећење слуха на хроничне болести од којих тужилац болује ( шећерна болест ) и на године старости и на протекли период следи да прогресија губитка слуха у висини од 10% на ФС скали није последица професионалне природе тј. прогресије оштећења слуха код тужиоца није у узрочно последичној вези са радом тужиоца код туженог у периоду од 24.08.2004. године до 23.01.2007. године, да је укупно умањење опште животне активности због оштећења слуха и сада исте висине као у 2001. години, да тужилац због умањења слуха у периоду од 24.08.2004. године до 23.01.2007. године није претрпео никакве физичке болове, да је професионално оштећење слуха тужиоца присутно пре запослења код туженог, а да прогресија оштећења слуха у периоду од 2001. године до 2012. године није у вези са радом тужиоца код туженог у периоду од 2004. године до 2007. године, те да та прогресија није утицала на ток лечења дијабетиса као и депресивне тегобе код тужиоца које су регистроване пре рада тужиоца код туженог у периоду од 2004. године до 2007. године.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право дајући за своју одлуку разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 154 став 1 Закона о облигационим односима ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је уколико не докаже да је штета настала без његове кривице.

Поштујући ову правну норму да би се конституисала грађанско правна одговорност за накнаду штете потребно је да постоји узрочно последична веза између радње штетника и штете на страни оштећеног. У овој материјално правној ситуацији нема узрочно последичне везе између радњи тужене односно њених правних претходника и штете настале на страни тужиоца. Код тужиоца је дијагностиковано прописано обољење у виду обостране симетричне редукције слуха што је последица изложености повећаном нивоу буке али узрок тог обољења није настао у време рада тужиоца код туженог , односно његових правних претходника већ на основу рада код другог правног лица. Ради тога правилан је закључак из ожалбене пресуде да пошто тужени није правни следбеник привредних друштава у којима је тужилац радио у време када је утврђено професионално обољење што међу странкама и није спорно то је очигледно да између здравственог стања тужиоца и радњи тужене не постоји никаква узрочно последична веза – каузални нексус нити је тужени учествовао односно дао битан допринос у погоршању слуха код тужиоца својим поступцима односно пропустима. Ово са разлога што тужилац за назначени период рада код туженог односно његових правних претходника није био изложен неповољним условима рада који би допринели погоршању дијагностикованог обољења. На то на јасан и прецизан начин указује садржај допунског налаза и мишљења Комисије судско медицинског вештачења према чијем садржају:

- прогресија оштећења слуха код тужиоца није у узрочној последичној вези са радом тужиоца код туженог у периоду од 24.08.2004. године до 23.01.2007. године;

-да је код тужиоца 2001. године што значи три године пре почетка рада код туженог утврђено професионално обољење оштећења слуха (професионално оштећење слуха код тужиоца је настало пре запослења код туженог);

-да прогресија оштећења слуха у периоду од 2001. године до 2012. године није у вези са радом тужиоца код туженог у периоду од 2004. године до 2007. године и да та прогресија није утицала у току лечења дијабетиса као и на депресивне тегобе код тужиоца које су регистроване пре рада тужиоца код туженог у периоду од 2004. године до 2007. године.

У присуству ових разлога без значаја су наводи жалбе тужиоца да Институт односно његов представник нису могли да се изјасне на околност годишњег пропадања слуха. Ово са разлога што је одлучно за одлуку у овој парничној ствари у погледу постојања узрочно последичног односа то шта је узрок штете и када је тај узрок настао и да ли је рад тужиоца код туженог, односно његових правних претходника довео до погоршања већ постојећег обољења. На све те околности у присуству претходних разлога Комисија за судско медицинско вештачење дала је јасан и потпун налаз мишљење(рад код туженог није узрок обољења није допринео његовој прогресији) а нема чињенично покриће ни навод жалбе да институт није довољно ценио услове рада док је паушална његова тврда да нису довољно проучени списи предмета.

Указивање на налаз и мишљење вештака др ВВ је правилно вреднован од стране Комисије вештака и био предмет њихове оцене. Поред тога подаци из медицинске документације тужиоца су довољна потврда када је настало професионално обољење – код тужиоца је дијагностиковано обољење пре заснивања радног односа код туженог.

Исто тако из исказа представника комисије СС датог на рочишту од 19.07.2012. године утврђено је да је Институт вршио мерење слуха 2001. године када је тужиоцу утврђено професионално обољење а потом и приликом вештачења и да је комисија утврдила да нема директне узрочно последичне везе између губитка слуха тужиоца за 10% његовог рада код туженог и то имајући у виду услове рада код туженог. Проценат повећања губитка слуха нема узрочно последичне везе са радом тужиоца код туженог већ је последица и старења тужиоца.

Због тога су без значаја и даљи наводи жалбе да ако Институт тврди да мерења слуха обављена у Шапцу нису прецизна из разлога које је Комисија навела и да је исто тако могло да се деси да је приликом мерења у Институту из неког разлога дошло до утврђивања вредности од 48% нема своје доказно покриће које би имало за последицу потврду ове тврдње жалбе.

Навод жалбе да у побијаној пресуди да тужилац који је већ имао професионално обољење није одбијао да ради у условима појачане буке и да на тај начин није покушао да се заштити, те да суд није разумео мотиве тужиоца, тј. његовог страха да остане без посла овде је правно без значаја из два разлога: што тужилац је био дужан и да обавести послодавца о својим здравственим сметњама а поред тога неоспорно је утврђено да нема узрочно последичне везе између погоршања слуха код тужиоца и рада код туженог.

Коначно навод жалбе да је суд безрезервно прихватио налаз и мишљење комисије нема значаја. Оцена налаза и мишљења комисије се заснива на правилној примени члана 8 ЗПП а тужилац ни у првостепеном поступку ни у поступку по жалби није пружио доказе за супротно, нити оборио чињенично утврђење из назначеног налаза.

Код изложеног правилна је и негативна одлука о камати која као споредно потраживање дели судбину главног потраживања.

Правилно је и решење о накнади трошкова парничног поступка јер се исто заснива на правилној примени члана 149 и 150 ЗПП.

Са изложеног а на основу одредбе члана 375 Закона о парничном поступку у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић