Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English
25.05.2011.

Гж1 1359/11

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1359/11
Дана 25.05.2011. године
Б Е О Г Р А Д


У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Бранке Дражић, председник већа, Бојане Нинковић и Ане Поповић, чланова већа, у парници тужилаца АА1 до АА4, чији је пуномоћник АБ, против тужене Републике Србије – Министарства унутрашњих послова – Полицијске управе Суботица, чији је законски заступник јавни правобранилац Републике Србије, из Београда, улица Немањина бр. 22-26, ради исплате, одлучујући о жалби тужилаца изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П бр. 3224/10 од 04.11.2010. године, у седници већа одржаној дана 25.05.2011. године, донео је


П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П бр. 3224/10 од 04.11.2010. године у делу става два под тачком два и три њене изреке (за топли оброк, регрес и трошкове превоза) и у том делу се жалба тужилаца ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П бр. 3224/10 од 04.11.2010. године у ставу два под тачком један и ставу три њене изреке и у том делу предмет упућује Првом основном суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог Основног суда у Београду П бр. 3224/10 од 04.11.2010. године, ставом првим изреке дозвољено је објективно преиначење тужбе. Ставом другим изреке одбијен је тужбени захтев тужилаца којим су тражили да се обавеже тужена да им исплати на име неисплаћене зараде за прековремени рад, рад ноћу и рад у време државних и верских празника почев од октобра 2004. године до 21.11.2006. године, и то тужиоцу АА1 71.889,40 динара са законском затезном каматом од 18.08.2008. године до исплате; тужиоцу АА2 65.665,44 динара са законском затезном каматом од 18.08.2008. године до исплате; тужиоцу АА3 69.259,42 динара са законском затезном каматом од 18.08.2008. године до исплате и тужиоцу АА4 66.250,52 динара са законском затезном каматом од 18.08.2008. године до исплате (тачка један става два) а тачком два става два на име накнаде за топли оброк из регрес, годишњи одмор почев од октобра 2004. године до 21.11.2006. године тужиоцу АА1 126,399,12 динара; тужиоцу АА2 21.556,74 динара, тужиоцу АА3 131.464,11 динара и тужиоцу АА4 128.488,82 динара све са законском затезном каматом од 18.08.2008. године до исплате а тачком три става два да на име трошкова превоза у периоду од октобра 2004. године до 21.11.2006. године исплати тужиоцу АА1 354.920,оо динара, тужиоцу АА2 372.400,оо динара, тужиоцу АА3 380.000,оо динара и тужиоцу АА4 379.240,оо динара све са законском затезном каматом од 18.08.2008. године до исплате у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде, као неоснован. Ставом трећим изреке обавезани су тужиоцу да туженој на име трошкова поступка исплате 128.750,оо динара у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.

Против наведене пресуде, и то става другог и трећег изреке благовремено су изјавили жалбу тужиоци из разлога прописаних чланом 360 ЗПП.

Испитујући правилност побијане пресуде у ожалбеном делу, смислу члана 372. ЗПП, Апелациони суд је нашао:

-Жалба тужилаца је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 1,2,5,7 и 9 ЗПП нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би била од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке ожалбене пресуде следи: да су тужиоци у периоду на који се односи њихово потраживање (октобар 2004. године до 21.11.2006. године) радили у Одељењу унутрашњих послова у Суботици, и то АА1 од 26.10.2004. године, АА2 од 12.11.2004. године, АА3 од 26.10.2004. године и АА4 од 26.10.2006. године. Укупан коефицијент плата тужилаца је 17.054 у складу са Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова ст. 01 стр. пов. бр. 4908/06-4 од 26.06.2006. године. Тужиоцима за овај период посебно није исказиван и исплаћиван топли оброк и регрес. Тужиоци се нису обраћали туженој ради прибављања месечне маркице на име превоза – одласка и доласка са рада нити су се ради остваривања тога права обраћали функционеру који руководи органом.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу њене изреке, дајући при томе разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене ожалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 4. Закона о платима у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“ бр. 34/01 – пропис важећи за период потраживања до 01.01.2007. године) коефицијент изражава сложеност послова, одговорност, услове рада и стручне спреме. Коефицијент садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Поштујући ову правну норму следи да је у коефицијенту плате тужилаца исказан и регрес за годишњи одмор, као и накнада за исхрану, па зато тужилачка страна не може правно - основано, како то правилно закључује и првостепени суд у ожалбеној пресуди, потраживати новчане износе из тог основа, не може јер је кроз коефицијент плате по дефиницији из одредбе члана 4. закона исказан и регрес за годишњи одмор, односно накнада за исхрану.

Надаље, чланом 71. Закона о радним односима у државним органима прописано је да се ради остваривања својих права запослени у државним органима обраћају функционеру који руководи органом. Тужиоци се ради остваривања својих права на име трошкова превоза нису обраћали функционеру који руководи органом а нису ни доставили доказе о постојању стварних трошкова превоза, ради чега тужиоци не могу потраживати новчане износе на име трошкова превоза, па је правилно поступио првостепени суд када је новчане износе из наведеног основа одбио као неоснован.

Позивање жалбе на Општи колективни уговор („Службени гласник РС“ бр.22/97....... 31/01) и са тим у вези на његове одредбе члана 28. и 29. који регулишу право на топли оброк и члан 32. који регулише право на коришћење годишњег одмора и накнаде за исти овде је без значаја применом правила lex specialis derogat legija generali. Пошто је тужена исплатом плате по коефицијенту у целости испунила облигацију тужиоцима по основу регреса и додатка за исхрану, следи да је потраживање тужилаца неосновано по овим основама, како је то правилно закључио и првостепени суд у ожалбеној пресуди јер је исто престало на основу правила из одредбе члана 295.ЗОО а што се односи и на трошкове превоза, јер тужиоци нису доставили доказе о постојању стварних трошкова превоза.

Међутим, ожалбена пресуда је укинута у погледу одлуке садржане у ставу два под тачком један њене изреке.

Према разлозима ожалбене пресуде у овом делу, тужиоци - као овлашћена службене лица под режимом Закона о унутрашњим пословима и Закона о полицији који се примењује као lex specialis и искључује примену одредаба општих равноправних прописа увећане зараде због посебних услова рада, су кроз редовну плату остваривали накнаду за прековремени рад, рад ноћу и рад у време празника и због специфичности посла и начина његовог вршења остваривали зараду које је увећана у односу на плате државних службеника који имају исту стручну спрему а нису овлашћена службена лица. Ради тога, по налажењу првостепеног суда, тужена није била у обавези да тужиоцима исплати увећану зараду за тражене видове, с обзиром да су посебни услови рада тужилаца, природа њиховог посла и прековремени рад, рад ноћу и рад у дане државних празника, вредновани у коефицијенту њиховог радног места као параметру за обрачун плате. Поред тога тужиоцима је признат и стаж осигурања у увећаном трајању.

Овај закључак ожалбене пресуде се за сада не може прихватити, јер се исти заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању нашта се основано указује наводима жалбе.

Наиме, првостепени суд у поступку доношења ожалбене пресуде у овом делу није разјаснио одлучне чињенице за правилну и на закону засновану одлуку у овој правној ствари, а које се односе на следеће околности: да ли је тужиоцима извршено достављање решења о плати за период потраживања; да ли су тужиоци тражили судску заштиту права против решења ако јесу какав је био њихов коначни исход; да ли и шта је чинило структуру плате тужилаца по назначеним решењима; да ли је у тим решењем одређена плата посебно и одређен посебан коефицијент увећања по основу нередовности на раду, због рада дужег од пуног радног времена, рада ноћу и рада у дане државних празника, шта је чинило садржај решења о плати и по којим основима је тужиоцима био одређен коефицијент, односно додатни коефицијент и да ли су тужиоци у односу на друга службена лица која имају исти коефицијент, односно додатне коефицијенте а нису изложени нередовностима, имали већу плату и за који проценат.

Првостепени суд је своју одлуку засновао на налазу и мишљењу вештака према чијем садржају послодавац је вршио обрачун плате по основу коефицијента радног места и минулог рада, те је остало неразјашњено шта чини тај коефицијент и да ли су тужиоцима били утврђени додатни коефицијенти, па и по основу нередовности на раду због рада дужег од пуног радног времена, рада ноћу, односно у дане државних празника.

Поред тога, остало је неразјашњено и то да ли су тужиоци у односу на запослене који имају исти коефицијент или који нису изложени нередовностима имали исте услове рада, имали већу плату и ако јесу за који проценат. Управо од одговора на ова питања, зависи и одговор на питање да ли је тужене страна примењивала назначену норму закона о полицији која се односи на увећање плата због назначене нередовности. Пошто назначене околности нису разјашњене, ожалбена пресуда је укинута у погледу одлуке у побијаном делу њене изреке става два тачка један.

Укинуто је и решење о накнади трошкова парничног поступка, пошто одлука у овом делу зависи од коначног исхода спора.

У поновном поступку, првостепени суд ће употпунити чињенично стање па ће на основу овлашћења из одредбе члана 299 ЗПП, разјаснити претходно назначене околности и са тим у вези да ли је тужиоцима достављено решење о плати за период потраживања, шта је била структура плате по том решењу, да ли је у тој структури био исказан и додатни коефицијент по основу назначених нередовности на раду, да ли је тужиоцима достављено то решење, да ли су тужиоци тражили интерну и судску заштиту поводом овог решења, да ли је тужиоцима вршено увећање плате у складу са назначеном нормом Закона о полицији, када би се упоредила плата тужилаца са осталим запосленима који имају исте услове рада и исте коефицијенте и додатне коефицијенте, осим назначене нередовности, да ли би у тој ситуацији плата тужиоцима била већа и ако је одговор на то питање потврдан, за који проценат, те да ли је то проценат из назначене норме Закона о полицији већи или мањи и која је новчана вредност позитивне разлике по том увећању, ако иста постоји. Од разјашњења ових околности које се односе на обрачун и исплату плате, првостепени суд ће поновити извођењем доказа саслушањем вештака и када потпуно и правилно утврди чињенично стање, првостепени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у овој правној ствари у укидајућем делу.

С обзиром на изложено, на основу члана 375. и 377. став 2. ЗПП, одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Бранка Дражић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић
 

Si id non apparet, non ius deficit sed probatio (Paulus) – Ako se nešto ne dokaže, ne pravo, nego dokaz nedostaje