APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

27.03.2013.

Гж1 1270/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1270/13
Дана: 27.03.2013. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиоца АА, против тужене Републике Србије – Министарство спољних послова, коју заступа Републичко јавно правобранилаштво у Београду, улица Немањина бр. 22-26, ради злостављања на раду и накнаде штете, одлучујући о изјављеној жалби тужиоца против пресуде Првог основног суда у Београду 15 П1. 13246/10 од 14.09.2012. године, исправљене решењем истог суда 15П1. 13246/10 од 16.01.2013. године, донео је у седници већа одржаној дана 27.03.2013. године

Р Е Ш Е Њ Е

УКИДА СЕ пресуда Првог основног суда у Београду 15 П1. 13246/10 од 14.09.2012. године, исправљене решењем истог суда 15П1. 13246/10 од 16.01.2013. године у ставу два, три, четири, пет, шест и осам њене изреке и предмет у том делу УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду 15 П1. 13546/10 од 14.09.2012. године, у ставу један изреке одбијен је приговор литиспенденције истакнут од стране тужене, ставом два изреке одбачена је тужба тужиоца у погледу захтева којим је тражио:

-да се утврди да је тужилац претрпео злостављање на раду од стране ББ државног секретара, Бб1 главног инспектора, ББ2 генералног секретара и ББ3 директора за финансијске послове као одговорних лица у МСП на тај начин што наведена лица не одговарају на дописе АА (од фебруара 2009. године па надаље) у вези са правноснажном пресудом Врховног суда Србије и што га никад не примају ни на разговор који пасивним понашањем које се понавља и траје континуирано све до данас, непрекидно вређају достојанство, углед лични и професионални интегритет тужиоца, јер не поништавају ефекте противзаконите Одлуке дисциплинске комисије нити решавају проблем сходно природи ствари;

-да се утврди да је тужилац претрпео злостављање на раду од стране ББ2 и ББ4 генералног секретара МСП и ББ5 начелника кадровске службе (ДППП сада ОППП ) на тај начин што не одговарају ни усмено ни писмено на пријаве и образложене предлоге овлашћених руководилаца за премештај тужиоца на рад у дипломатско конзуларна представништва у иностранству чиме му практично онемогућавају напредовање у служби, а такав понижавајући и увредљив став Генералног секретаријата којим се вређа професионални углед и интегритет тужиоца траје континуирано све до дана упркос чињеници да је тужилац у МСП увек оцењиван оценом:“ истиче се“ која се даје запосленом који с надпросечним резултатима испуњава устаљене захтеве радног места и ... критеријуме које је утврдио генерални секретаријат МСП;

-да се утврди да је тужилац претрпео злостављање на раду од стране ББ2 и ББ4 генералног секретара МСП и ББ6 начелника ОИМОП на тај начин што већ две године одбијају да уграде било какав расхладни уређај у малој просторији број 559 на петом спрату зграде МСП (Кнеза Милоша 24), у поткровљу где ради тужилац, а где су температура и влажност ваздуха у летњем периоду исцрпљујуће високе а намештај неприкладан, јер је стар преко 30 године;

-да се утврди да је тужилац претрпео злостављање на раду од стране ББ3 директора дирекције за финансијске послове МСП на тај начин што је израдила и доставила 09.03.2010. године Централној пописној комисији МСП документ број 2704-1/14 „преглед оспорених исплата К-919“ којим извештава да се у евиденцији ДКП на К- 919-Депозит оспорених исплата воде следећа средства „_ УСД 15.279,68 и Бир 26.732,33 - АА“ тако да је израдом и дистрибуцијом тог документа нанета тешка повреда достојанства, угледа, личног интегритета, здравља и положаја тужиоца у служби јер се он доводи у вези мањком у благајни ДКП у _ са чиме он нема никакве везе;

-да се утврди да је тужилац претрпео злостављање на раду од стране ББ2 генералног секретара МСП на тај начин што је она писмом број 25108 од 22.06.2010. године поводом захтева тужиоца да се моментално и неодложно поништи документ ДФП број 2704-1/14 практично одбила да то учини и тако наставила да вређа достојанство, углед, лични и професионални интегритет тужиоца угрожавајући његово здравље и његове породице;

-да се забрани даље вршење злостављања односно понављања злостављања тужиоца од стране ББ државног секретара, ББ1 главног инспектора, ББ2 генералног секретара и ББ3 директора за финансијске послове као одговорних лица у МСП, активно одбијање било какве писмене и усмене комуникације са тужиоцем и потпуно игнорисање његових вишекратних писмених обраћања и да се наложи ББ4 генералном секретару МСП да прими на разговор тужиоца у вези са адекватним одговором МСП на правноснажну пресуду Врховног суда Србије и решавању проблема с обзиром на природу ствари сходно духу пресуде ВСС;

-да се забрани даље вршење злостављања у односно понављање злостављања тужиоца од стране ББ4 генералног секретара МСП и ББ5 начелника ОППП који потпуно игноришу, не одговарају ни усмено ни писмено и одбијају све пријаве и образложене предлоге овлашћених руководилаца за премештај тужиоца на рад у ДКП и да се наложи генералном секретару МСП и начелнику ОППП да донесе писмено решење о премештају тужиоца на рад у ДКП у иностранство чим се за то стекну конкретни услови;

-да се забрани даље вршење злостављања тужиоца од стране ББ4 генералног секретара МСП и ББ6 начелника одељења за имовинско правне и заједничке послове који одбијају да радну просторију тужиоца број 509 на 5 спрату зграде МСП, Кнеза Милоша 24 у поткровљу опреме неопходним расхладним уређајима и пристојним намештајем, да се наложи да генерални секретар МСП и надлежна техничка служба инсталирају расхладни уређај и опреме радни простор тужиоца адекватним канцеларијским намештајем;

-да се забрани даље вршење злостављања односно понављање злостављања тужиоца од стране Одељења за финансијске послове МСП које израђује и дистрибуира фалсификоване и произвољне књиговодствене (финансијске документе којим се повезује име тужиоца са такозваним мањком финансијских средстава у ДКП у _ посебно даље рециклирање и репликовање ноторних докумената ДФП број 2704-1/14 од 09.03.2010. године и ДФП 6563-1/14 од 05.09.2006. године) и да се наложи одељењу за финансијске послове МСП да поништи фалсификоване документе број 6563-1/14 од 05.09.2006. године (обе верзије) и број 2704-1/14 од 09.03.2010. године;

-да се забрани даље вршење злостављања тужиоца од стране ББ4 генералног секретара МСП који је одбио да поништи докуменат ДКП 2704-1/14 од 09.03.2010. године и да се наложи генералном секретару МСП да без одлагања изврши правноснажну пресуду Врховног суда Србије У.9258/07 од 31.10.2008. године у транспарентном правном поретку и укине фактичку забрану напредовања тужиоца да поништи докуменат ДКП 6563-1/14 од 05.09.2006. године и да отклони све повреде поступка правилно и потпуно утврди чињенично стање у овој ствари, да учини одговорним сва лица која су починила дела крађе и противљења кривичног дела која су покушали изнуду и рекетирање и фалсификовала документа.

Ставом три изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца АА којим је тражио да се утврди да је тужилац претрпео злостављање на раду од стране Вука Јеремића министра спољних послова одговорног лица МСП на тај начин што не одговара на дописе тужиоца (од фебруара 2009. године па надаље) у вези са правноснажном пресудом Врховног суда Србије и што га никад не прима ни на разговор који пасивним понашањем које се понавља и траје континуирано све до данас непрекидно вређа достојанство, углед, лични и професионални интегритет тужиоца јер не поништава ефекте против законите одлуке дисциплинске комисије МСП нити решава проблем сходно природи ствари, као и да се забрани даље вршење злостављања односно понављања злостављања тужиоца од стране ВВ министра спољних послова као одговорног лица у МСП активног одбијања било какве писмене и усмене комуникације са тужиоцем и потпуним игнорисањем његових вишекратних писмених обраћања и да се наложи Вуку Јеремићу министру спољних послова да прими на разговор тужиоца у вези са адекватним одговором МСП на правноснажну пресуду Врховног суда Србије и решавања проблема сходно природи ствари у слову и духу пресуде ВСС. Ставом четири изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да на име новчане накнаде нематеријалне штете тужиоцу исплати са припадајућом законском затезном каматом износ од 250.000,00 динара за душевне болове због повреде части и угледа, износ од 50.000,00 динара на име претрпљеног страха, износ од 200.000,00 динара на име опште животне активности као последица болести узроковане злостављањем. Ставом пет изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се нареди објављивање ове пресуде у недељнику „Време“ Београд, Мишарска бр. 12-14 и да буде видно истакнута у Министарству спољних послова Републике у улици Кнеза Милоша бр. 24-26 све о трошку тужене стране. Ставом шест изреке обавезан је тужилац да туженој Републици Србији, Министарству спољних послова накнади трошкове парничног поступка у износу од 129.000,00 динара у року од 8 дана од дана пријема писменог отправка пресуде. Ставом седам изреке ослобођен је тужилац од плаћања судских такси у овом поступку, док је ставом осам изреке одбијен предлог тужиоца за ослобођење од плаћања осталих трошкова поступка.

Правноснажним решењем истог суда 15П1. 13246/10 од 16.01.2013. године у ставу један изреке исправљена је ова пресуда у ставу два изреке пресуде, у алинеји три у првом реду тако што се иза речи ББ2 уместо бб2 уписује бб2а и тако што се у ставу два изреке пресуде у алинеји два у последњем реду иза речи захтева радног места а пре речи критеријуме брише, док је ставом два изреке утврђено да иста одлука у осталом делу остаје неизмењена.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу два, три, четири, пет, шест и осам њене изреке тужилац је благовремено изјавио жалбу због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у ожалбеном делу њене изреке у вези са овлашћењем из одредбе члана 372 ЗПП („Слубжени гласник РС“ број 125/04 и 111/09 ) у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011 ) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је основана.

Према разлозима побијане пресуде имајући у виду да је одговорно лице у смислу одредбе члана 23 Закона о државној управи („Службени гласник РС“ број 79/05 ... 95/10 ) министар који руководи министарством то је суд нашао да тужба није дозвољена у односу на остала лица која тужилац терети за злостављање јер је реч о лицима која нису одговорна лица код тужене а у ком случају је тужилац обавезан да пре подношења тужбе суду подносе захтев свом послодавцу у смислу чл. 13 и 14 Закона о спречавању злостављања на раду, те да покрене поступак посредовања, па како се тужилац није у складу са законом обратио туженој ради покретања поступка заштите од злостављања на раду већ је непосредно поднео тужбу суду, то је суд његову тужбу у погледу захтева који се односи на утврђење постојања злостављања од стране лица која нису одговорна, лица код тужене и забране даљег злостављања и налагања министрима да отклоне последице злостављања одбацио као недозвољену. По даљем налажењу првостепеног суда пасивно понашање министра јер није одговорио на дописе тужиоца а у вези са пресудом Врховног суда Србије и што га није примио на разговор не представља злостављање, јер ово пасивно понашање министра није имало за циљ нити је представљало повреду достојанства, угледа, личног и професионалног интегритета тужиоца нити је стално стање страха, непријатељског или увредљивог окружења. Наиме, послодавац је овлашћен да у складу са законом и општим актима уколико сматра да је запослени повредио радне обавезе покрене поступак утврђивања његове одговорности па за то вођење дисциплинског поступка против тужиоца и доношење одлуке у вези са тим није мобинг јер је тужена страна поступала у складу са законом посебно што је тужиоцу у дисциплинском поступку омогућено да се брани и да изјављује правне лекове. Такође министар није био дужан да активно учествује у дисциплинском поступку који је вођен против тужиоца и да одговара на тужиочеве дописе, нити да прима тужиоца на разговор у вези са извршењем одлука донетих у поступку и од стране Врховног суда. Такође наводи тужиоца да је средином 2008. године седео у просторији која није имала расхладни уређај и која је била опремљена старим намештајем не значи да је тужилац претрпео злостављање обзиром да тужилац није био једини који је радио у таквим условима што значи да размештај тужиоца у овакву канцеларију није имао за циљ повреду достојанства, угледа, личног и професионалног интегритета тужиоца. Ради тога суд је одбио и захтев тужиоца за забрану даљег злостављања, преузимања радњи и ради отклањања последица злостављања у виду објављивања пресуде истицањем исте као и за накнаду штете.

Овај закључак побијане пресуде се за сада не може прихватити јер се иста заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању због чега се иста не може испитати ни са становишта правилне примене материјалног права.

Наиме, према до сада утврђеном чињеничном стању у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је решењем генералног секретара службе за персоналне и правне послове ВВ1 број 8-62/12 од 12.04.2005. године тужилац први секретар у Министарству спољних послова Србије и Црне Горе премештен у Амбасаду СЦГ - _ у звању првог секретара на период од 4 године, да је одлуком Дисциплинске комисије Министарства спољних послова број 4-33-12/12 од 23.07.2007. године тужилац АА оглашен одговорним због теже повреде радне дужности из члана 109 став 1 тачка 2 Закона о државним службеницима ( незаконит рад или пропуштање радњи за коју је државни службеник овлашћен ради спречавања незаконитости или штете ) јер је без сагласности МСП као отправник послова неовлашћено путовао Најроби 23.06.2006. године а приликом дводневног излета на језеро _ једнодневног излета у унутрашњост _ Амбасада је остала без службеника МСП већ само са локалним особљем због чега је тужиоцу изречена дисциплинска мера забране напредовања 3 године на основу члана 110 став 2 Закона о државним службеницима, да је решењем ожалбене комисије Владе Републике Србије број 795-117-00-00044/2007-01 од 12.09.2007. године одбијена жалба тужиоца против ове одлуке Дисциплинске комисије Министарства спољних послова, да је пресудом Врховног суда Србије У. 9258/07 од 31.10.2008. године уважена тужба тужиоца и поништено решење жалбене комисије Владе Републике Србије број 795-117/00-00044/2007-01 од 12.09.2007. године, да је у образложењу ове пресуде наведено да се у списима налази извештај судије безбедности министарства на коме се заснива закључак службеног органа, да је тужилац својим понашањем допринео да из касе ДКП нестане 13.877,94 УСД а да нису утврђене чињенице на основу којих је закључено да је тужилац својим укупним понашањем допринео да нестане наведени износ и да тужени орган не наводи разлог због ког сматра да у конкретном случају приликом избора и одмеравања дисциплинске казне првостепени орган поступио сагласно члану 115 Закона о државним службеницима којим је прописано да се при избору и одмеравању дисциплинске казне води рачуна о степену одговорности државног службеника, тежини последица повреде дужности субјективних и објективних околностима под којима је повреда дужности извршена као и о раније изреченим дисциплинским казнама, да је решењем Жалбене комисије Владе број 117-00-3/2009-01 од 03.01.2009. године поништена одлука Дисциплинске комисије Министарства спољних послова број 4-33-12/12 од 23.07.2007. године, да је тужилац министру спољних послова ВВ 09.02.2009. године доставио допис према чијем садржају га обавештава о садржини пресуде Врховног суда Србије у управном спору У. 9258/07 и моли га за лични пријем „чим то буду дозволиле околности вашег радног ангажовања и заузетости пословима“, да је тужилац министру спољних послова 17.03.2009. године упутио допис ради извршења пресуде Врховног суда Србије, да се тужилац ради заштите својих права обратио и Народној канцеларији председника Републике која је затражила од министра спољних послова дописом број 070-158/2009 од 07.02.2009. године да провери наводе из дописа тужиоци предузму меру у границама својих надлежности, да је решењем број 240-86/12 од 24.03.2010. године генералног секретара ББ2 тужилац као државни службеник распоређен на радно место саветника „или секретара“ одсек за научно технолошку сарадњу у звању први секретар у поступку провере квалитета рада државног службеника оцењен оценом „истиче се“ а исту оцену тужилац је добио и решењем 575-531-1/12 од 23.07.2010. године, где је решењем од 14.07.2011. године прекинут дисциплински поступак против тужиоца због наступања застарелости вођења дисциплинског поступка, да је кривични поступак који се водио против тужиоца због кривичног дела несавесног рада у служби због наведеног мањка обустављен „неправноснажним“ решењем Првог основног суда у Београду због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења, да се тужилац у покретању дисциплинског поступка више пута писмено обраћао кабинету министра кабинета државног секретара, главном инспектору, свим помоћницима министра и стручним службама са захтевом за пријем на разговор у вези назначеног дисциплинског поступка али да нико од тих лица није одговорио на његов захтев, да је тужилац од 2008. године подносио предлоге за премештај у дипломатско-конзуларно представништво уз мишљење начелника одељења по којим предлозима тужена није доставила никакво обавештење тужиоцу, да је тужилац од средине 2008. године седео у просторији на петом спрату број 559 која није имала расхладни уређај и која је била опремљена старим намештајем, да канцеларије које се налазе до тужиочеве и које су биле повезане вратима за истом су имале климу коју је тужилац могао да користи када отвори врата, те код тужене немају сви запослени у својим канцеларијама климе и нов намештај.

Претходно према одредби члана 14 Закона о спречавања злостављања на раду („Службени гласник РС“ број 36/10 ) ако се за злостављање терети одговорно лице у правном лицу запослени који сматра да је изложен злостављању може поднети захтев за покретање поступка посредовања непосредно том лицу.

Поштујући ову правну норму за случај да се за злостављање терети одговорно лице у правном лицу захтев за покретањем поступка посредовања има факултативан карактер. Тада није обавезно покретање поступка за заштиту од злостављања код послодавца као процесна претпоставка дозвољену судску заштите.

У смислу Закона о спречавању злостављања на раду извршилац злостављања сматра се послодавац са својством физичког лица или одговорно лице код послодавца са својством правног лица, запослени или група запослених код послодавца који врши злостављање (члан 6 став 3). Појам одговорно лице не дефинише Закон о спречавању злостављања на раду. У смислу Закона о одговорности правних лица за кривична дела одговорно лице је физичко лице коме је правно и фактички поверен одређени круг послова у правном лицу као и лице које је овлашћено односно за које се може сматрати да је овлашћено да поступа у име правног лица ( члан 5 тачка 2 ). Ова норма помаже у дефинисању појма одговорног лица из назначене норме Закона. Помаже у утврђивању правог значења израза: одговорно лице . Ради тога имајући у виду да се у наведеној одредби као извршилац злостављања означава одговорно лице у правном лицу може се закључити да се под тим појмом подразумева не само директор, старешина органа - лице које је на врху хијераријске лествице код послодавца већ и свако друго лице које заузима неко место на тој лествици које због тога има својство надређеног према одређеном запосленом и одлучује о његовим правима, обавезама и одговорности.

Ради тога за сада се не може прихватити одлука садржана у ставу два изреке побијане пресуде којом је одбачена тужба тужиоца у свему као у његовом садржју. Не може јер није разјашњено да ли назначена лица (ББ, ББ1, ББ2, ББ7, ББ4, ББ6, ББ5) су лица којима је поверен одређени круг послова у правном лицу и која зато с обзиром на своју хијераријску лествицу у односу на тужиоца имају овлашћења надређености и стим у вези овлашћења да одлучују о његовим правима, обавезама или одговорности у име правног лица. За случај да та лица, с обзиром на садржај својих послова имају ова овлашћења тужба тужиоца би била дозвољена у овом делу захтева, јер тада не би било обавезно покретање поступка за заштиту. У супротном став из ожалбене пресуде би био правилан. На то указује основана жалба позивајући се на одредбу члана 24 Закона о државној управи (државни секретар) и члана 25 (помоћници министра) као и члана 26 (секретар министарства). У том смислу су и одредбе члана 24 став 2 и 3 Закона о државној управи којом је прописано да државни секретар помаже министру и да министар писмено овлашћује једног од њих (када министарство има више државних секретара) да га замењује у његовом одсуству, док у смислу члана 25 помоћник министра руководи заокруженом облашћу рада министарства за коју се образује сектор, а у смислу члана 26 став 2 овог Закона секретар министарства помаже министру у управљању кадровским, финансијским, информатичким и другим пословима.

Ради тога и са становишта ових норми било је нужно разјаснити да ли је у назначеном периоду тужилац био подређен овим лицима и да ли су она била овлашћена да одлучују о његовим правима обавезама и одговорностима. О томе првостепени суд није дао разлоге због чега је решење садржано у ставу два изреке морало бити укинуто.

Ожалбена пресуда је морала бити укинута и у осталом делу њене изреке.

Према одредби члана 6 став 1 Закона о спречавању злостављања на раду злостављање у смислу овог закона јесте свако активно и пасивно понашање према запосленом јер у групи запослени код послодавца које се понавља а које има за циљ и представља повреду достојанства, угледа, личности, професионалног интегритета, здравља, положаја запосленог и који изазива страх или ствара непријатељско, понижавајуће, увредљиво окружење, те погоршава услове рада или доводи до тога да се запослени изолује или наведе да на сопствену иницијативу раскине радни однос или откаже уговор о раду.

Поштујући ову правну норму злостављање на раду је пасивно понашање према запосленом које се понавља ако има за циљ или представља повреду достојанства, угледа, личног или професионалног интегритета, односно ствара назначене последице именоване текстовне норме.

Првостепени суд правилно цитира ову правну норму, али занемарује да се злостављање може остварити у пасивном облику према запосленом и онда када само по себи представља повреду угледа, личног и професионалног интегритета, здравља, положаја запосленог или изазива назначене последице.

Ради тога пасивно понашање министра Министарства спољних послова за сада се не може оправдати само ,као што се то чини у ожалбеној пресуди, да је послодавац овлашћен да у складу са законом и својим општим актима покрене поступак ради утврђивања одговорности запосленог ( овај став прихвата и овај суд као другостепени и с тим у вези закључак да вођење дисциплинског поступка против тужиоца не може представљати мобинг) ,али за сада не може да прихвати став из ожалбене пресуде да министар није био дужан да одговара на тужиочеве дописе нити да тужиоца прими на разговор у вези са извршењем одлука донетим у том поступку и од стране Врховног суда. Ово са разлога што првостепени суд у поступку доношења побијане пресуде у овом делу није разјаснио да ли је нормативно уређен поступка комуникације у назначеном државном органу, да ли је у истим ситуацијама министар Министарства унутрашњих послова примао друге запослене на разговор у циљу остваривања заштите њихових права, а такође је остало неразјашњено због чега је изостао одговор министра Министарства унутрашњих послова. Запослени па и државни органи мора добити одговор у погледу заштите својих права која се односе на реституцију – успостављање стања као да недозвољене радње надлежног органа није било.

Неоспорно је да је хијерархијски однос у Министарству иностраних послова као државном органу присутан, али по схватању овог суда радно достојанство запосленог подразумева да запослени добије одговарајући одговор. Тај одговор не мора бити, и у пракси често није позитивна одлука по захтеву запосленог у државном органу али исти представља материјални израз двостране комуникације којом се обезбеђује заштита радног достојанства запосленог и поштовање његове личности.

У присуству ових разлога ожалбена пресуда је морала бити укинута у погледу одлуке садржане у ставу три, четири и пет њене изреке јер је било нужно употпунити чињенично стање у овом делу на претходно назначене околности које се односе на правила комуникације са министром запослених, да ли је у истим ситуацијама министар примао друге запослене или он или од њега овлашћено лице, те зашто је у конкретном случају изостао писани одговор независно од његовог садржаја.

Пошто одлука о накнади штете садржана у ставу четири изреке и одлука у погледу објављивања пресуде зависе од одговора на ова чињенична питања од којих зависи и правилна примена материјалног права, побијана пресуда је морала бити укинута.

Укинуто је и решење садржано у ставу осам изреке побијане пресуде пошто тужилац тражи ослобођење од трошкова који ће настати у току поступка па се не може прихватити став из ожалбене пресуде који се заснива на погрешном тумачењу одредбе члана 164 став 2 ЗПП да је тај захтев тужиоца негативан само због тога што он у конкретном случају друге трошкове није имао.

Ради тога првостепени суд ће у поновном поступку употпунити чињенично стање тако што ће на основу овлашћења из одредбе члана 299 ЗПП разјаснити све претходно назначене околности, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање донеће правилну и на закону засновану одлуку у овој парничној ствари.

Са изложеног одредбе члана 377 и члана 387 став 1 тачка 3 Закона о парничном поступку у вези одредбе члана 506 став 1 новог ЗПП, одлучено је као у изреци овог решења.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић