APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

23.01.2013.

Гж1 126/13

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 126/13
Дана: 23.01.2013. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина бр. 9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа у парници из радног односа тужиље АА, коју заступа адвокат АБ, против тужене Установе за децу „Бамби“ у Бору, улица Моше Пијаде бр. 66, са умешачем на страни тужене Општине Бор, коју заступа Општинско јавно правобранилаштво у Бору ради исплате разлике зараде, одлучујући о изјављеној жалби тужиље против пресуде Основног суда у Бору П1. 108/12 од 13.11.2012. године, донео је у седници већа одржаној дана 23.01.2013. године

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба тужиље и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Основног суда у Бору П1. 108/12 од 13.11.2012. године у ставу један и делу става два изреке који се односи на тужиљу.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Бору П1. 108/12 од 13.11.2012. године у ставу један изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се тужена обавеже да тужиљи на име разлике у заради за период од 01.04.2010. године до 29.02.2012. године исплати новчане износе у вредности за период и са законском затезном каматом од доспелости до исплате као неоснован, док је ставом два изреке одлучено да свака странка сноси своје трошкове.

Против ове пресуде у погледу одлуке садржане у ставу један и делу става два изреке који се односи на тужиљу, тужиља је благовремено изјавила жалбу из свих разлога предвиђених одредбом члана 373 ЗПП.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења из одредбе члана 386 ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/2011 ) Апелациони суд у Београду као другостепени суд је нашао:

 жалба је неоснована.

У поступку доношења ожалбене пресуде нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1-3, 5,7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка које би биле од утицаја на њену правилност и законитост.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде следи да је тужиља у радном односу на неодређено време код туженог који је засновала 1987. године на пословима медицинске сестре, а стекла звање васпитача са 6 степеном стручне спреме и да је 01.02.1992. године, да ради на пословима васпитача, да је 20.05.2009. године тужиља стекла високо образовање – академски назив дипломирани васпитач у предшколским установама – мастер, да је тужиља са туженим закључила уговор о уређивању међусобних права обавеза и одговорности број 1855 од 21.11.2007. године а који је у примени од 28.08.2007. године за послове васпитача са утврђеним коефицијентом посла од 9,30, правилно увећање зараде од 4% на основу непосредног рада са децом у складу са чланом 40 Колективног уговора те уз утврђење да тако увећан коефицијент износи 9,67 као и да је тужени тужиљи вршио обрачун исплате плате у складу са овим уговором, те у складу са 6 степеном стручне спреме ( члан 39 Колективног уговора ) да тужиља у овој парници потражује разлику плате до вредности плате обрачунате по коефицијенту 17,32 за 7 степен стручне спреме, док према одредби члана 24 Правилника о организацији и систематизацији послова и радних задатака код туженог број 1267/5 од 14.09.2011. године за послове васпитача у предшколској установи тражи се одговарајуће образовање а под тим се сматра високо образовање стечено на студијама другог степена академске студије и специјалистичке академске студије или специјалистичке струковне студије у складу са Законом о високом образовању („Службени гласник РС“ бр. 76/05, 100/07-аутентично тумачење, 97/08 и 44/10 ) почев од 10.09.2005. године са студијама у трајању од 3 године вишем образовању, односно са одговарајућим средњим образовањем у складу са посебним законом, високо образовање на основним судијама у трајању од најмање 4 године по прописима за високо образовање и за васпитача одговарајућим образовањем сматра се стечено образовање високо образовање на студијама првог степена ( основне академске студије ) студије у трајању од 3 године или више образовање, да је одлуком о измени члана 42 Правилника о раду предшколске установе Бамби Бор која је донета 18.06.2012. године утврђено да се измена односи на обрачун исплату зараде запослених код послодавца променом коефицијента при чему је тачком 1 за 7 степен стручне спреме предвиђен коефицијент 13,55 а у оквиру ког степена су секретар, стручни сарадник, сарадник дефектолог, васпитач, руководилац економске службе и управник одмаралишта а тачком два одређено да је за занимање васпитач, шеф рачуноводства, управник одмаралишта, медицинска сестра, координатор превентивно здравствене заштите, сва занимања са 6 степеном стручне спреме имају коефицијент 11,15, да је према правилнику о раду предшколске установе Бамби који је донет 25.02.2012. године утврђено одредбом члана 42 коефицијенти за обрачун и исплату зараде и то за 6 степен стручне спреме, где спадају послови васпитача коефицијент 9,49, те да није предвиђено радно место васпитача са 7 степеном, нити одређен посебан коефицијент за седми степен стручне спреме.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у потврђујућем делу изреке ожалбене пресуде дајући за исту разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени у поступку њене жалбене контроле.

Правилан је закључак из ожалбене пресуде да је тужена страна тужиљи у целости исплатила остварену зараду за период потраживања од 01.04.2010. године до 29.02.2012. године применом решењем утврђеног коефицијента зараде и на тај начин испоштовала правило из одредбе члана 295 ЗОО – испуњење облигације.

Неосновано тужиља тражи обрачун зараде за овај период потраживања применом коефицијента 17,32. Ово код одлучне чињенице да овај коефицијенат није утврђен у овој радној средини за 7 степен стручне спреме васпитача и да тужиља обавља послове васпитача у групи послова са 6 степеном стручне спреме према којој је тужиљи обрачуната исплаћена зарада. Зато је без значаја чињеница што тужиља има високу стручну спрему. Поред тога суд у парници и није овлашћен да вреднује запослене код туженог већ је то искључиво у надлежности директора установе-члан 195. ЗОР

Навод жалбе да су Уредбом о коефицијентима за обрачун и исплату плата запослених у јавним службама („Сл.гласник РС“ бр. 44/2001, 65/2001 ) у одредби члана 2 тачка 1 одређени коефицијенти, да је највећи коефицијент у основном образовању 17,32 за 7 степен стручне спреме, односно послове наставника васпитача, стручног сарадника, секретара и шефа рачуноводства, да је чланом 3 а ове Уредбе одређена његова горња граница али да из одредбе поменутог члана недвосмислено произилази да је послодавцу остављена могућност утврђивања коефицијента овде је правно без значаја. То исто важи и за навод жалбе да тужена страна неправедно вреднује рад тужиље. Изложено, поштујући одредбу члана 52 Закона о предшколском васпитању и образовању према којој правној норми висина плате утврђује се јединствено за све запослене у предшколским установама чији је оснивач Република Србија аутономна покрајна или јединица локалне самоуправе у складу са прописима којима се уређују плате, накнаде и друга примања из радног односа у јавним службама.

Основица за обрачун и исплату плата о предшколским установама не може бити нижа од основице за обрачун и исплату у основном образовању и васпитању али може бити увећана из средстава које оствари установа или јединица локалне самоуправе. Поштујући ову правну норму с обзиром на њен садржај нема услова ни нормативног основа да се тужиљи призна највећи коефицијент.

Тачно је да је одредбом члана 3 Уредбе о коефицијентима за обрачун и исплату запослених у јавним службама у члану 2 прописано је да се на основу образовања васпитач вреднује са 7 степеном стручне спреме са коефицијентом 17,32 али тужиља занемарује њену одредбу члана 3а која гласи да коефицијент за запослене у предшколским установама може се утврдити највише до висине највећег коефицијента утврђеном овом уредбом о основном образовању. Исказ може значи и да не мора а тужена страна је у свом општем акту Колективном уговору а потом Анексу број 359 од 29.03.2011. године утврдила коефицијент за послове васпитача са 6 степеном према коме је тужиљи вршен обрачун зараде.

При томе погрешно тврди тужиља да је са престанком Колективног уговора престао да важи и Анекс 359 од 29.03.2011. године. Када то жалба тврди занемарује садржај члана 2 Анекса којим се продужује важење колективног уговора Установе за децу Бамби Бор до 30.04.2011. године, а тужени је потом донео правилник о раду.

Одредба члана 39 овог Закона на коју се такође позива жалба не користи тужиљи јер ова норма уређује само да послове васпитача може да обавља лице које је испуњавало услове прописан законом и на одговарајуће образовање, с тим што су у алтернативи више образовање односно одговарајуће високо образовање на студијама првог степена односно високо образовање на студијама првог степена. У присуству претходних разлога и када међу извршиоцима на пословима васпитача нема разлике у вредности коефицијента нема ни значаја даљи навод жалбе да је остварена дискриминација и непоштовање права васпитача јер је васпитач са 7 степеном стручне спреме једино звање које је избачено из ове установе.

Позивање на мишљење министра просвете број 120-01-211/2010-07 од 01.07.2010. године такође остаје без значаја са целине изложених разлога уз указивање да је у његовом садржају назначено да је у наведеној Уредби прописани основи за утврђивање коефицијента за обрачун и исплату плата а који се одређује према степену стручне спреме а да је Закон о предшколском васпитању и образовању прописано да основица за обрачун и исплату плате у предшколским установама не може бити нижа од основице за обрачун и исплату у основном образовању. Поред тога у овој установи раде искључиво извршиоци на пословима где је предвиђена виша школска спрема, а плата се одређује према вредности послова које запослени обавља.

Позивање жалбе на налаз и мишљење вештака економско финансијске струке Драгослава Грујића правно је без значаја јер је вештак исказао обрачун плате тужиљи уз назнаку да је у самом налазу наведено да тужена установа врши обрачун и исплату плате тужиљи у складу са колективним уговором за ову установу и уговором о уређивању међусобних права, обавеза и одговорности од 22.11.2007. године коефицијентом посла 9,3967-6степен стручне спреме и да је исказана позитивна разлика до вредности а да би тужиља имала право на обрачун зараде по коефицијенту 7,32. Пошто у овој установи не постоје послови са високом стручном спремом васпитача то је без значаја околност што тужиља има високу стручну спрему а и са целине изнетих чињенично правних разлога.

Навод жалбе да је директор имао законску обавезу да у року од 6 месеци од дана ступања на снагу усклади са Законом систематизацију правно је без значаја са целине изнетих разлога а нема основа да директор дискриминише васпитача са студијама од 4 године, дипломираног васпитача мастер.

Навод жалбе да општи акти нису у складу са законом занемарује да није у надлежности суда у парници да цени однос општег акта, правилника о раду односно колективног уговора са законом већ је то у надлежности Уставног суда.

Тачно је да тужиља има 7 степен стручне спреме, али је такође тачно да у овој установи не постоје послови васпитача са 7 степеном стручне спреме,

Правилна је негативна одлука о камати која као споредно потраживање дели судбину главног потраживања.

Правилна је негативна одлука по захтеву тужиље за накнаду трошкова парничног поступка садржана у делу става да изреке побијане пресуде јер се иста заснива на правилној примени одредби члана 153 став 1 ЗПП. Изложено и код чињенице да су према систематизацији у овој радној средини предвиђени искључиво послови васпитача са шестим степеном стручне спреме.

Са изложеног а на основу одредбе члана 390 Закона о парничном поступку, одлучено је као у изреци овог решења.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић