APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

29.09.2010.

Гж1 1223/10

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1223/10
Дана 29.09.2010. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Драгице Савељић Николић, председника већа, Јасминке Станојевић и Зорице Јовановић, чланова већа, у парници тужиља АА и ББ, чији је пуномоћник АБ, адвокат, против туженог "ВВ", ради чинидбе, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Општинског суда у Смедереву П.бр.67/08 од 03.04.2008.године, у седници одржаној 29.09.2010.године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као НЕОСНОВАНА, жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ пресуда Општинског суда у Смедереву П.1 67/08 од 03.04.2008.године.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Општинског суда у Смедереву П.бр.67/08 од 03.04.2008. године обавезан је тужени да са тужиљама закључи уговор о закупу на неодређено време и тужиљама преда у државину и на коришћење станове ближе описане у овом ставу изреке. Другим ставом изреке тужени је обавезан да тужиљама на име трошкова спора исплати износ од 148.000,00 динара.

Против наведене пресуде жалбу је благовремено изјавио тужени због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, са предлогом као у жалби.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 372. ЗПП-а, Апелациони суд је нашао да је жалба неоснована.

У поступку доношења побијане пресуде нема битних повреда из члана 361. став 2. ЗПП-а, да на које овај суд пази по службеној дужности, па ни повреде из тачке 12. ове законске одредбе на које се указује у жалби, јер побијана пресуда садржи јасне и непротивуречне разлоге о свим одлучним чињеницама, па се неосновано жалбом указује да пресуда има таквих недостатака због којих се није могла испитати њена законитост.

Према утврђеном чињеничном стању, правноснажном пресудом Општинског суда у Смедереву П.бр.66/01 од 27.05.2002.године, поништене су, као незаконите, одлуке Скупштине туженог и то одлука туженог бр.1/1 од 15.02.2001.године којом је поништена одлука бр.2140 од 14.06.2000. године о закупу на неодређено време двособног комфорног стана величине аа, као и одлука туженог бр.1/3 од 15.02.2001.године којом је поништена одлука у односу на тужиљу АА бр.2141 од 14.06.2000.године о закупу на неодређено време једнособно комфорног стана гг. Тужени је постао власник наведених станова на основу уговора о размени непокретности закљученог са предузећем "ГГ", који је оверен пред судом под Ов.3364/99, 10.12.1999.године, а решењем о употребној дозволи од 02.04.2002.године, одобрена је употреба стамбених објеката у којима се налазе спорни станови. Сагласно напред наведеном уговору о размени непокретности, извршена је и примопредаја наведених станова између туженог и наведеног предузећа "ГГ" дана 16.04.2002. године. Правноснажном пресудом на основу одрицања П.92/2000 од 04.09.2007. године, одбијен је тужбени захтев тужиоца ДД којим је тражио да се пониште одлуке о додели станова тужиљима ББ и АА. Тужени је одбио да са тужиљама закључи уговор о закупу станова на неодређено време и да их преда у државину. Тужиље су се у те станове уселиле без дозволе туженог и у току је поступак за њихово исељење као бесправно усељених лица.

Оцењујући наводе жалбе, Апелациони суд је нашао да је побијаном пресудом правилно усвојен тужбени захтев тужиља као у изреци побијане пресуде, а из следећих разлога:

Тужиљама су у поступку расподеле станова, правноснажним и коначним одлукама туженог, дати у закуп на неодређено време станови на које се односи њихов тужбени захтев у овој парници. Станови су завршени и за њихово коришћење је издата употребна дозвола. Како тужени није извршио обавезу из својих одлука и са тужиљама није закључио уговоре о закупу тих станова у смислу члана 47. Закона о становању и није им омогућио коришћење тих станова, то је првостепени суд, правилно примењујући материјално право, наложио туженом извршење тих обавеза, као у изреци побијане пресуде.

Супротно наводима жалбе, закључење ове врсте уговора није у домену слободне воље уговорних страна, односно туженог као даваоца стана у закуп, већ његова законска обавеза, с обзиром да је својим одлукама које су коначне и правноснажне дао тужиљама у закуп наведене станове са обавезом закључења уговора о закупу у складу са Законом. Евентуална својинска трансформација туженог на коју се указује у жалби је без утицаја на одлуку у овој парници, јер тиме није промењен титулар права својине, с обзиром да су станови и даље у власништву туженог. Ова пресуда не замењује уговор о закупу, већ обавезује туженог да такав уговор закључи под условима и на начин како је то прописано Законом о становању ("Службени гласник". бр.50/92,76/92...46/94).

Правилна је и одлука о трошковима поступка јер су тужиљама досуђени стварни и потребни трошкови за вођење ове парнице сагласно члану 149. и 150. ЗПП-а, у висини одмереној према важећој Адвокатској тарифи.

На основу члана 375. ЗПП одлучено је као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Драгица Савељић Николић с.р.

За тачност отправка
Управитељ судске писарнице
Светлана Антић