APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

23.12.2016.

Гж1 1198/15

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1198/15
Дана 23.12.2016. године
Б Е О Г Р А Д

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судија Персиде Јовановић, председника већа, Невенке Калуђеровић и Зорице Смирчић, чланова већа, у парници из радног односа тужиоца АА, чији је пуномоћник АБ, против туженог "ББ", чији је пуномоћник АБ1, ради поништаја решења, одлучујући о жалби туженог изјављеној против пресуде Првог основног суда у Београду П1.бр.704/14 од 20.02.2015.године, у седници већа одржаној дана 23.12.2016.године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ као неоснована жалба туженог и ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Првог основног суда у Београду П1.бр.704/14 од 20.02.2015.године, у ставу првом и другом изреке.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Првог основног суда у Београду П1.бр.704/14 од 20.02.2015.године, ставом првим изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца и поништено решење туженог бр.128 од 18.01.2010.године којим је тужиоцу отказан уговор о раду; ставом другим изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 282.000,00 са законском затезном каматом од дана пресуђења до исплате, а ставом трећим изреке одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка изнад досуђеног износа, а до траженог износа од 662.000,00 динара.

Против наведене пресуде тужени је благовремено изјавио жалбу побијајући одлуке садржане у ставу првом и другом изреке из свих законом прописаних разлога.

Испитујући правилност ожалбене пресуде у границама овлашћења прописаних одредбом члана 372 ЗПП-а (“Службени гласник РС”, бр.125/04 и 111/09), који се у овој парници примењује на основу правила из члана 506 став 1 ЗПП-а (“Службени гласник РС”, бр.72/11, 55/14), Апелациони суд у Београду је оценио да је жалба туженог неоснована.

У поступку доношења првостепене пресуде у ожалбеном делу нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361 став 2 тачка 1, 2, 5, 7 и 9 ЗПП-а на које другостепени суд пази по службеној дужности, нити друге битне повреде одредаба парничног поступка на које се указује жалбом.

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку, тужилац је уговором о раду од 24.9.2003.године засновао радни однос код туженог на неодређено време ради обављања послова тесар VIII у Организационој јединици “Оператива”, а оспореним решењем туженог бр.128 од 18.01.2010.године тужиоцу је отказан уговор о раду, јер се у периоду од 20.10.2009.године до 27.11.2009.године и у периоду од 30.11.2009.године до 11.12.2009.године, као учесник штрајка који је отпочео дана 24.8.2009.године, одлуком повереника Синдиката “Независност”, супротно одредбама члана 4 и 5 Закона о штрајку и супротно Одлуци о ступању у штрајк од 18.9.2009.године и одлуци о промени места окупљања од 13.10.2009.године, којима је утврђено да је место окупљања учесника у штрајку капија Привредног друштва, односно круг пословног простора Друштва, више пута није појављивао на одређеном месту окупљања учесника у штрајку, тј.није био присутан у кругу Привредног друштва, а своје одсуство није оправдао, чиме је учинио повреду радне обавезе организовања и учешћа у штрајку супротно законским одредбама о штрајку утврђена чланом 72 став 1 алинеја 49 Правилника о раду туженог бр.3031 од 04.9.2008.године и повреду радне дужности неоправданог изостајања са посла узастопно пет радних дана утврђено тачком 4 алинеја 2 уговора о раду и неоправдано изостајање с посла три дана са прекидима у току једног месеца утврђено тачком 4 алинеја 3 уговора о раду закљученим међу парничним странкама. Према разлозима садржаним у образложењу решења увидом у електронски систем радног времена утврђено је да запослени као учесник у штрајку није био стално присутан у пословном кругу послодавца, да је самовољно напуштао место окупљања учесника у штрајку и пословни круг послодавца пре истека утврђеног радног времена у дане наведене у изреци решења. Доношењу оспореног решења претходило је писмено упозорење запосленом о постојању разлога за отказ уговора о раду на које се запослени изјаснио дана 29.12.2009.године. Штрајкачки одбор донео је одлуку бр.2875 од 14.7.2009.године о ступању у штрајк дана 20.7.2009.године у 07,00 часова ујутру, достављену директору туженог, а одлуком од 18.9.2009.године као место окупљања одредио је капију Привредног друштва. Одлуком од допуни Одлуке Одбора повереника Синдиката “Независност” "ББ", о ступању у штрајк запослених и чланова Синдиката “Независност” бр.3661 од 13.10.2009.године као место окупљања учесника у штрајку одређен је круг пословног простора уместо капије Привредног друштва, а Одлуком Штрајкачког одбора о месту штрајка са проширеним дејством од 13.10.2009.године одређено је да је Штрајкачки одбор донео одлуку о проширеном дејству места штрајка ван пословних просторија послодавца утврђеног претходним Одлукама Штрајкачког одбора, јер послодавац од дана ступања у штрајк 24.8.2009.године није са другом страном споразумно решио спорна питања односно захтеве запослених утврђене Одлуком о ступању у штрајк, због чега је Штрајкачки одбор радикализовао своје захтеве према државним институцијама. Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је штрајк запослених трајао више месеци, да су у почетку учесници штрајка се окупљали на капији Друштва јер им је било забрањено да се крећу кроз круг Привредног друштва, да је потом Штрајкачки одбор донео одлуку да се започну протести испред Министарства економије и Агенције за приватизацију, да су штрајк организовали тако да је једна група штрајкача остајала на капији Друштва, а друга одлазила у протесте, да је тужилац учесник штрајка и да је све време присуствовао местима које је Штрајкачки одбор прогласио местима штрајка и то најпре у кругу Привредног друштва, а потом испред Министарства економије и Агенције за приватизацију.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је оценио да учешће у штрајку представља оправдан разлог за изостанак запосленог са рада, па је као незаконито поништио оспорено решење.

Доносећи ожалбену пресуду, првостепени суд је правилно применио материјално право.

Законити штрајк, према правилима из члана 61 Устава представља основно социјално право, а учешћу у штрајку организованом под условима утврђеним Законом о штрајку (“Службени лист СРЈ”, бр.29/96, “Службени гласник РС”, бр.101/2005), према правилима из члана 14 став 1 тог закона не представља повреду радне обавезе и не може имати за последицу престанак радног односа запосленог.

Штрајкачки одбор и запослени који учествују у штрајку, према правилима из члана 7 истог закона, дужни су да штрајк организују и воде на начин којим се не угрожава безбедност лица и имовине и здравље људи, онемогућава наношење непосредне материјалне штете и омогућава наставак рада по окончању штрајка. Штрајкачки одбор и запослени који учествују у штрајку не могу спречавати послодавца да користи средства и располаже средствима којима обавља делатност. Штрајкачки одбор и запослени који учествује у штрајку не смеју спречавати запослене који не учествују у штрајку да раде.

Организатори штрајка, односно учесници у штрајку који није организован у складу са законом, према правилима из члана 14 став 3 истог закона не уживају заштиту утврђену одредбом члана 14 став 1 тог закона.

Члан Штрајкачког одбора или учесник у штрајку који штрајк организује и води на начин којим се угрожава безбедност лица и имовине или здравље људи или који спречава запослене који не учествују у штрајку да раде, односно онемогућава наставак рада по окончању штрајка или спречава послодавца да користи средства или располаже средствима којим послодавац обавља делатност, чини повреду радне дужности за коју му се може изрећи мера престанка радног односа (члан 18 став 2 Закона о штрајку).

Отказни разлог из члана 179 тачка 2 и 3 Закона о раду (“Службени гласник РС”, бр.24/2005...54/2009), настаје кад запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду или не поштује радну дисциплину прописану актом послодавца, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца.

Тужилац је учесник вишемесечног штрајка организованог код туженог, током ког није дошло до споразума између Штрајкачког одбора и пословодства и у том својству учествовао је у протестима испред надлежних институција, а оспореним решењем отказан му је уговор о раду, јер у дане назначене у оспореном решењу није поштовао одлуку о месту окупљања штрајкача. Околност да је Штрајкачки одбор код туженог, противно правилима о месту окупљања из члана 5 став 3 Закона о штрајку, изменом првобитно донете одлуке о месту окупљања, штрајк организовао и као протест испред Министарства економије и Агенције за приватизацију, у ком је тужилац учествовао, по оцени овог суда, не представља околност од одлучног значаја за оцену законитости штрајка, у ситуацији када начином спровођења штрајка послодавац није спречен да користи средства и располаже средствима којима обавља делатност, други запослени нису спречени да обављају рад, нити је организовањем штрајка угрожена безбедност лица и имовине. По схватању овог суда, циљ норме о месту окупљања је спречавање понашања којим се нарушава јавни ред и мир (узнемиравање грађана, угрожавање сигурности грађана и имовине, ометање кретања грађана на јавном месту), па кршење овог правила, спровођењем штрајка ван круга пословног простора послодавца, може, евентуално имати за последицу прекршајну одговорност учесника штрајка због нарушавања јавног реда и мира, али не и одговорност запосленог за повреду радне обавезе.

У конкретном случају Штрајкачки одбор донео је одлуку о колективном прекиду рада, у законито спроведеној процедури, наводећи своје захтеве, послодавцу најавио штрајк, време почетка штрајка, место окупљања и Штрајкачки одбор, а штрајк спроводио поштујући правила из члана 7 Закона о штрајку, па у датој ситуацији у радњама тужиоца нема битних обележја повреде радне обавезе организовања и учешћа у штрајку супротно законским одредбама у штрајку одређене чланом 72 став 1 алинеја 49 Правилника о раду туженог.

За време штрајка запослени не ради, па не може ни извршити повреду радне обавезе неоправданог изостанка са рада утврђеног као повреда радне обавезе уговором о раду закљученим међу парничним странкама.

Из свих изложених разлога, неосновано се жалбом туженог побија правилност ожалбене пресуде понављањем тврдње да учесници у штрајку који се окупљају ван пословних просторија послодавца не могу уживати заштиту утврђену правилима из члана 14 став 1 Закона о штрајку.

Потврђена је и одлука о трошковима парничног поступка садржана у ставу другом изреке ожалбене пресуде, јер је донета правилном применом правила из члана 149 и 150 ЗПП-а.

Из изложених разлога, применом одредбе члана 375 ЗПП-а (“Службени гласник РС”, бр.125/04, 111/09), у вези правила из члана 506 став 1 ЗПП-а (“Службени гласник РС”, бр.72/11, 55/14), одлучено је као у изреци пресуде.

Председник већа-судија
Персида Јовановић, с.р

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Јасмина Ђокић