APELACIONI SUD - Преглед судске праксе Апелационог суда у Београду

13.05.2014.

Гж1 1080/2014

РЕПУБЛИКА СРБИЈА
АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ
Гж1 1080/2014
13.05.2014. године
Б Е О Г Р А Д
Немањина број 9

У ИМЕ НАРОДА

АПЕЛАЦИОНИ СУД У БЕОГРАДУ, у већу састављеном од судијa: Боривоја Живковића, председника већа, Весне Мартиновић и Снежане Витошевић, чланова већа, у парници из тужиоца АА, кога заступа адвокат АБ, против туженог "ББ", ради дуга, вредност предмета спора 258.649,70 динара, одлучујући о изјављеној жалби туженог против пресуде Основног суда у Ваљеву 12П1.бр.197/13 од 24.01.2014.године, донео је у седници већа одржаној дана 13.05.2014.године,

П Р Е С У Д У

ПОТВРЂУЈЕ СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву 12П1.бр.197/13 од 24.01.2014.године, у усвајајућем делу става један, два, у ставу четири, делу става пет под тачком 1, за уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, на износ зараде и регреса и у том делу жалба туженог ОДБИЈА као неоснована.

УКИДА СЕ пресуда Основног суда у Ваљеву 12П1.бр.197/13 од 24.01.2014.године у ставу три, делу става пет изреке који се односи на уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање на износ зараде по основу прековременог рада и ставу шест изреке и предмет у том делу УПУЋУЈЕ истом суду на поновно суђење.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Ваљеву 12П1.бр.197/13 од 24.01.2014.године, у ставу један изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца па је обавезан тужени да плати тужиоцу на име неисплаћених делова зараде за јануар и фебруар месец 2013.године износ од 7.768,60 динара, са законском затезном каматом на сваки појединчни месечни износ зараде по стопи прописаној Законом о висини стопе затезне камате и то:

-на износ од 5.579,55 динара, почев од 01.03.2013.године и

-на износ од 2.189,05 динара, почев од 01.04.2013.године, па до исплате, све у року од 8 дана од дана пријема отправка пресуде под претњом извршења, док је тужбени захтев тужиоца одбијен у делу који се односи на законску затезну камату и то на износе од 5.579,55 динара, за период од 26.02.2013.године до 01.03.2013.године и

-на износ од 2.189,05 динара, за период од 26.03.2013.године до 01.04.2013.године, као неоснован, ставом два изреке делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, па је тужени обавезан да плати тужиоцу законску затезну камату на зараду исплаћене у доцњи за период од 01.04.2010.године до 30.04.2013.године, у износу од 19.505,85 динара, са законском затезном каматом и то на износе од датума до исплате, као у његовом садржају, све у року од 8 дана од дана пријема отправка пресуде, под претњом извршења, док је тужбени захтев тужиоца одбијен у делу који се односи на законску затезну камату и то на износ у вредности и за период као у његовом садржају, као неоснован, ставом три изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је тужени обавезан да плати тужиоцу на име неисплаћеног прековременог рада износ од 142.491,85 динара, са законском затезном каматом на сваки појединачни износ по стопи прописаној Законом о висини стопе законске камате и то за период новчани износ у вредности од датума до исплате, као у његовом садржају, све у року од 8 дана од дана пријема отправка пресуде, под претњом извршења. Ставом четири изреке, усвојен је тужбени захтев тужиоца, па је обавезан тужени да пати тужиоцу на име неисплаћеног регреса и то део за 2011.годину, у целини за 2012 и 2013.годину укупан износ од 27.991,00 динара, са законском затезном каматом на сваки појединачни износ према стопи прописаној Законом о висини стопе законске камате и то:

-на износ од 1.577,00 динара почев од 01.04.2011.године;

-на износ од 10.143,00 динара почев од 01.04.2012.године;

-на износ од 14.168,00 динара почев од 01.04.2013.године па до исплате, све у року од 8 дана од дана пријема пресуде, под претњом извршења, ставом пет изреке усвојен је тужбени захтев тужиоца па је тужени обавезан да у име и за рачун тужиоца исплати надлежном Републичком фонду ПИО Филијала Ваљево доприносе за пензијско и инвалидско осигурање на зараде за период и у вредности са каматом од датума до исплате, као у његовом садржају на прековремени рад за период од 01.01.2011.године до 31.12.2012.године у износу од 48.784,62 динара са каматом на јавна плаћања по доспелости сваког појединачног месечног износа и то за период на износ од датума као у његовом садржају до исплате и на неисплаћени регрес и то део за 2011.годину, у целини за 2012 и 2013.годину, укупан износ од 9.583,25 динара са законском затезном каматом на јавна плаћања почев од 01.04.2013.године, као дана доспелости последњег износа па до коначне исплате, све у року од 8 дана од дана пријема пресуде, под претњом принудног извршења, да би ставом шест изреке обавезан тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 68.573,00 динара, у року од 8 дана од дана пријема отправка пресуде, под претњом извршења.

Против ове пресуде, у погледу одлуке у усвајајућем делу става један и два њене изреке и ставовима три, четири, пет и шест изреке тужени је благовремено изјавио жалбу из свих разлога предвиђених Законом о парничном поступку.

Испитујући правилност и законитост побијане пресуде у границама овлашћења, прописаних одредбом члана 386 ЗПП (“Службени гласник РС”, број 72/2011), Апелациони суд у Београду, као другостепени суд, је нашао:

-жалба је делимично основана.

У поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке, нема битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1 - 3, 5, 7 и 9 ЗПП, нити других битних повреда одредаба парничног поступка, на које жалба неосновано указује.

Према чињеничном утврђењу у поступку доношења ожалбене пресуде у потврђујућем делу њене изреке, следи:да је тужилац у радном односу код туженог на неодређено време на основу уговора о раду почев од 09.05.2009.године на пословима возача камиона кипер соло, да је тужилац користио годишњи одмор за 2011, 2012 и 2013.годину, да тужиоцу тужена страна није исплатила део регреса за 2011.годину односно укупан износ регреса за 2012 и 2013.годину у вредностима и са датумом доспелости као у садржају става четири изреке ожалбене пресуде, да тужена страна тужиоцу није исплатила зараду за јануар и фебруар месец 2013.године од укупно 7.768,60 динара (износ од 5.579,55 динара, са датумом доспелости 01.03.2013.године и износ од 2.189,05 динара са датумом доспелости 01.04.2013.године), да тужени тужиоцу је зараду исплатио у доцњи због чега вредност обрачунате доспеле неисплаћене камате износи 19.505,85 динара, да тужени тужиоцу није исплатио део зараде за јануар и фебруар месец 2013.године у износу од 7.768,60 динара (5.579,55 динара и 2.189,05 динара), да је вредност доприноса за пензијско и инвалидско осигурање на износе зараде као и на износе регреса је исказана као у ставу пет изреке ожалбене пресуде.

На овако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд је правилно применио материјално право у погледу одлуке садржане у оптужујућем делу изреке ожалбене пресуде, дајући при томе разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени, у поступку њене жалбене контроле.

Наиме, према одредби члана 104 став 1 Закона о раду (“Службени гласник РС”, број 24/05....), запослени има право на одговарајућу зараду која се утврђује у складу са Законом и општим актом и уговором о раду, да у смислу његове одредбе члана 105 став 1 зарада из члана 104 став 1 овог Закона, састоји се од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог, пословном успеху послодавца и других примања по основу радног односа у складу са општим актом и уговором о раду.

Поштујући ове правне норме, правилан је закључак из ожалбене пресуде да постоји обавеза туженог послодавца да тужиоцу исплати неисплаћене износе зараде за месец јануар и фебруар 2013.године. Нормативни основ за овај закључак садржан је у одредби члана 295 ЗОО.

Правилна је и одлука о камати у овом делу јер се иста заснива на правилној примени одредбе члана 277 и 324 став 1 ЗОО.

Правилна је ожалбена пресуда и у погледу одлуке у усвајајућем делу става два изреке који се односи на износ камате на зараду исплаћену у доцњи. Наиме, према одредби члана 110 став 1 Закона о раду, зарада се исплаћује у роковима утврђеним општим актом и уговором о раду, а најмање једанпут месечно, а најкасније до краја текућег месеца за претходни месец.

У складу са овом нормом непоштовање рока за исплату зараде има за последицу падање туженог послодавца у дужничку доцњу, а то значи прво тужиоца као повериоца на камату применом правила из одредбе члана 277 и 324 став 1 ЗОО.

Правилно је досуђена и камата на износ камате као главнице, применом правила из одредбе члана 279 став 2 ЗОО.

Неоснован је навод жалбе у овом делу којим се позива на одредбу члана 279 ЗОО, а да на доспелу, а не исплаћену затезну камату, не тече затезна камата, односи се на став један ове норме. Међутим, тужена страна занемарује став два исте норме, који гласи “на износ неисплаћене камате може се захтевати затезна камата само од дана када је суду поднешен захтев за њену исплату”, а то тужилац тражи, тако му је и досуђена камата.

Даље, у смислу члана 118 став 1 тачка 6 Закона о раду прописано је да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду и за регрес за коришћење годишњег одмора.

Према чињеничном утврђењу супротно наводима жалбе тужилац је користио годишњи одмор за 2011, 2012, 2013.годину па зато има право и на регрес за те године .Зато је правилан закључак из побијане пресуде и у овом делу да постоји обавеза туженог да тужиоцу исплати износ из овог основа као у изреци побијане пресуде применом правила из одредбе чл.295. ЗОО.

Навод жалбе да тужилац није пружио доказ да је он користио годишњи одмор на основу достављеног уписаног решења о коришћења годишњег одмора, овде је правно без значаја. Ово са разлога што решење о коришћењу годишњег одмора је заједничка исправа коју поседују и запослени и послодавац. Поред тога, утврђено је да је запослени користио годишњи одмор, а пропуст туженог за случај да није донео решење о коришћењу годишњег одмора, што му у тој ситуацији не може користити. Поред тога, на туженом је било да приложи и предложи доказе на околност да је тужилац радио за период – цело време у години дана за које потражује регрес за годишњи одмор, што тужена страна није учинила већ је презентовала документацију вештаку на основу које је вештак и утврдио меродавне чињенице на околност висине регреса као и чињенице које се односе на коришћење годишњег одмора на чему се инсистира и у ожалбеној пресуди.

Правилна је ожалбена пресуда и у погледу одлуке о камати на износ регреса, јер је иста заснивана на правилној примени назначених правних норми.

Правилан је закључак из ожалбене прсуде да постоји обавеза туженог послодавца да за тужиоца уплати доприносе за пензијско и инвалидско осигурање на износ зараде који обухвата износ регреса, применом правила из члана 105 став 3 Закона о раду и члана 51 Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање.

Правилна је и одлука о камати на овај износ неуплаћеног доприноса.

Међутим, ожалбена пресуда је морала бити укинута у делу одлуке која се односи на исплату зараде за рад дужи од пуног радног времена са каматом на тај износ и поводом одлуке за доприносе за пензијско и инвалидско осигурање на износ главнице из тог основа.

Према разлозима ожалбене пресуде, у овом делу одредба члана 53 Закон прописује услове по којим послодавац уопште може тражити од запосленог да ради прековремено у свим осталим случајевима који нису обухваћени овим чланом. Запослени није дужан да прековремено ради без обзира што то послодавац од њега захтева. У сваком случају уколико запослени обавља прековремени рад на захтев послодавца он има право да му тај рад буде плаћен и висина неплаћеног прековременог рада у конкретном случају је и у овом случају је утврђена на основу економског вештачења. Првостепени суд је одбио приговор туженог да се током прековременог рада може плаћати само ефективан рад, јер се вештак на ову примедбу изјаснио тако што је писменим изјашњењем од 09.12.2013.године изричито изјавио да приликом обрачуна броја прековремених сати је имао у виду евиденцију туженог о присуству на послу, те да све време уколико постоје часови рада који је већи од фонда сати, тог месеца да то представља прековремени рад.

Овакав закључак ожалбене пресуде се за сада није могло прихватити јер се због погрешне примене материјалног права иста заснива на непотпуно утврђеном чињеничном стању.

Да би запослени остварио право на увећану зараду по основу прековременог рада, потребно је да је прековремени рад буде остварен под условима из одредбе члана 53 Закона о раду. Када је тај рад остварен под условима из одредбе члана 53 Закона о раду, тада постоји основ за остваривање увећане зараде у смислу одредбе члана 108 став 1 тачка 3 овог Закона. Супротно запослени има право на зараду за остварени рад, али без назначеног увећања. О томе првостепени суд није водио рачуна због чега је ожалбена пресуда у овом делу морала бити укинута.

Овај суд прихвата позивање првостепеног суда на налаз и мишљење вештака са становишта утврђеног стањем у евиденцији туженог у погледу фонда часова, али не његов закључак да уколико нема прерасподеле радног времена већи фонд сати представља прековремени рад. Не прихвата јер је то правно питање, а не питање на који одговор треба да да вештак.

Поред тога, у предмету ове парничне ствари постоји решење о прерасподели радног времена, па је било нужно разјаснити и да ли је тужилац одређени број часова искористио као слободне дане у прерасподели. Рад у прерасподели радног времена, не третира се као продужени рад осим за случај када је запосленом престао радни однос, применом правила из одредбе члана 61 Закона о раду.

У присуству ових разлога ожалбена пресуда је морала бити укинута у назначеним деловима изреке.

Укинуто је и решење о накнади трошкова парничног поступка, пошто одлука у том делу зависи од коначног исхода спора.

Ради тога, првостепени суд ће у поновном поступку употпунити чињенично стање, тако што ће разјаснити претходно назначене околности и то:
-да ли је тужилац користио часове рада дуже од пуног радног времена, као слободне дане, да ли су за назначени рад постојали услови из члана 53 Закона о раду, колико би износила зарада тужиоца за рад преко пуног фонда часова рада, када би тај рад био обрачунат као рад за редовно радно време, па када правилно и потпуно утврди чињенично стање, донеће правилну и на закону засновану одлуку, а ради разјашњења назначених околности, саслушаће вештака Обрада Боговца.

Са изложеног, на основу члана 390 и 392 ЗПП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Председник већа-судија
Боривоје Живковић с.р.

За тачност отправка
Управитељ писарнице
Светлана Антић