НАРЕДБА КАО ЕЛЕМЕНАТ КРИВИЧНОГ ДЕЛА ИЗ ЧЛАНА 142. СТАВ 1. КЗ СРЈ
Изјаве које не представљају манифестну наредбу за вршење злочина, могу у одређеним случајевима представљати наредбу за вршење кривичног дела Ратни злочин, али само у ситуацији у којој из других утврђених околности несумњиво произлази да је реч о обраћањима лицима која су унапред упозната са планом који је потребно остварити, која су упозната шта се на овај начин жели рећи и која порука послати, и код којих она доводе искључиво до жељене реакције.
Из образложења:
Насупрот институту командне одговорности код којег лице на командном положају може одговарати и за неспречавање или некажњавање кривичних дела извршених од стране потчињених лица, односно због самог нечињења, за кривично дело Ратни злочин против цивилног становништва из члана 142. став 1. КЗСРЈ извршено наредбом, нужно је постојање јасног и недвосмисленог наређења. Текстови који не представљају сами по себи манифестну наредбу за вршење злочина, могу према ставу овога већа у одређеним случајевима представљати наредбу за вршење кривичног дела Ратни злочин, али само у ситуацији у којој из других утврђених околности несумњиво произлази да је реч о обраћањима лицима која су унапред упозната са планом који је потребно остварити, која су упозната шта се на овај начин жели рећи и која порука послати, и код којих она доводе искључиво до жељене реакције. То међутим, како је напред наведено у конкретном случају ни из једног изведеног доказа није могло бити утврђено.
(Пресуда Апелационог суда у Београду - Већа за ратне злочине - Кж1 По2 4/10)
Аутори правног схватања израженог у одлукама Већа за ратне злочине Апелационог суда у Београду:
др Миодраг Мајић, руководилац судске праксе у Одељењу за Ратне злочине и Росанда Џевердановић - Савковић, виши судијски сарадник