Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

Прав­нo схватање

МЕ­СНА НАД­ЛЕ­ЖНОСТ СУ­ДА У ПО­СТУП­КУ
ПО РЕ­ГРЕ­СНОМ ЗАХ­ТЕ­ВУ

Ме­сна над­ле­жност су­да пре­ма ме­сту на­сту­па­ња штет­не по­сле­ди­це, у по­ступ­ку о ре­гре­сним зах­те­ви­ма по осно­ву на­кна­де ште­те про­тив ре­гре­сних ду­жни­ка, од­ре­ђу­је се пре­ма ме­сту где је штет­на по­сле­ди­ца на­сту­пи­ла за оште­ће­ног.

Образложење

Од­ред­бом чла­на 45. став 1. ЗПП ("Слу­жбе­ни гла­сник РС" број 125/04 и 111/09), про­пи­са­но је да је за су­ђе­ње у спо­ро­ви­ма због ва­ну­го­вор­не од­го­вор­но­сти за ште­ту, по­ред су­да оп­ште ме­сне над­ле­жно­сти, над­ле­жан и суд на чи­јем је под­руч­ју штет­на рад­ња из­вр­ше­на и суд на чи­јем је под­руч­ју штет­на по­сле­ди­ца на­сту­пи­ла. Сход­но ста­ву тре­ћем овог чла­на, од­ред­ба ста­ва пр­вог при­ме­њи­ва­ће се и у по­ступ­ку о ре­гре­сним зах­те­ви­ма по осно­ву на­кна­де ште­те про­тив ре­гре­сних ду­жни­ка. Од­ред­ба чла­на 44. ст. 1. и 3. ЗПП ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" број 72/11), је исто­вет­не са­др­жи­не.

Пла­ћа­њем на­кна­де ште­те оште­ће­ном ли­цу у слу­ча­је­ви­ма пред­ви­ђе­ним чла­ном 99. став 2. тач­. 1. и 2. За­ко­на о оси­гу­ра­њу имо­ви­не и ли­ца, од­но­сно чла­ном 76. став 2. тач­. 1. и 2. За­ко­на о оба­ве­зном оси­гу­ра­њу у са­о­бра­ћа­ју, Удру­же­ње (Га­рант­ни фонд) је из­вр­ши­ло сво­ју за­кон­ску оба­ве­зу. Ис­пла­том на­кна­де, по са­мом за­ко­ну на Удру­же­ње (Га­рант­ни фонд) пре­шла су сва пра­ва оште­ће­ног до ви­си­не ис­пла­ће­ног из­но­са на­кна­де, ка­ма­те и тро­шко­ва. То пра­во Удру­же­ње (Га­рант­ни фонд), оства­ру­је ре­гре­сним зах­те­вом, сход­но чла­но­ви­ма 104. став 2. и 105. став 2. За­ко­на о оси­гу­ра­њу имо­ви­не и ли­ца, од­но­сно чла­но­ви­ма 91. став 2. и 92. став 3. За­ко­на о оба­ве­зном оси­гу­ра­њу у са­о­бра­ћа­ју. Ре­гре­сно по­тра­жи­ва­ње Удру­же­ња (Га­рант­ног фон­да) је за­кон­ска обли­га­ци­ја – пре­лаз пра­ва са оште­ће­ног на ис­пла­ти­о­ца по чла­ну 939. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма (за­кон­ска пер­со­нал­на су­бро­га­ци­ја), а не пра­во на на­кна­ду ште­те ко­ја је "про­у­зро­ко­ва­на у ње­го­вим фон­до­ви­ма".

Са из­ло­же­ног сле­ди:

а) да је пра­во ре­гре­са Удру­же­ња (Га­рант­ног фон­да) пре­ма вла­сни­ку нео­си­гу­ра­ног мо­тор­ног во­зи­ла из­ве­де­но из пра­ва оште­ће­ног ко­јем је из сред­ста­ва Га­рант­ног фон­да на­кна­ђе­на ште­та про­у­зро­ко­ва­на упо­тре­бом та­квог во­зи­ла;

б) да се ли­це пре­ма ко­јем је Удру­же­ње ис­та­кло ре­гре­сни зах­тев мо­же бра­ни­ти свим при­го­во­ри­ма ко­је би мо­гло ис­ти­ца­ти и пре­ма штет­ни­ку – вла­сни­ку нео­си­гу­ра­ног мо­тор­ног во­зи­ла, што зна­чи и при­го­во­ром ме­сне над­ле­жно­сти;

ц) да Удру­же­ње (Га­рант­ни фонд) не­ма са­мо­стал­но пра­во на на­кна­ду ште­те пре­ма вла­сни­ку нео­си­гу­ра­ног мо­тор­ног во­зи­ла, јер би то зна­чи­ло да у истом слу­ча­ју по­сто­је две ште­те – јед­на ко­ју је штет­ник при­чи­нио оште­ће­ном и дру­га ко­ју је при­чи­нио сред­стви­ма Га­рант­ног фон­да, што је не­мо­гу­ће.

Због то­га, од­ред­бу чла­на 45. став 3. (чл. 44. став 3), За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку ва­ља ту­ма­чи­ти та­ко да Удру­же­ње (Га­рант­ни фонд) ко­је је оште­ће­ном ис­пла­ти­ло на­кна­ду ште­те има пра­во да ту­жбу са ре­гре­сним зах­те­вом по осно­ву на­кна­де ште­те, по­ред су­ду оп­ште ме­сне над­ле­жно­сти, под­не­се и су­ду где је штет­на по­сле­ди­ца на­сту­пи­ла за оште­ће­ног.

Од­ред­бом чла­на 53. став 1. За­ко­на о ре­ша­ва­њу су­ко­ба за­ко­на са про­пи­си­ма дру­гих зе­ма­ља ("Слу­жбе­ни лист СФРЈ" број 43/82 и 72/82 и "Слу­жбе­ни лист СРЈ" број 46/96), про­пи­са­но је да у спо­ро­ви­ма о ва­ну­го­вор­ној од­го­вор­но­сти за ште­ту над­ле­жност до­ма­ћег су­да по­сто­ји ако та над­ле­жност по­сто­ји по од­ред­ба­ма чла­на 46. и чл. 50.-52. тог за­ко­на, или ако је ште­та на­ста­ла на до­ма­ћој те­ри­то­ри­ји. Од­ред­ба ста­ва пр­вог тог чла­на при­ме­њу­је се и у спо­ро­ви­ма про­тив за­јед­ни­це оси­гу­ра­ња имо­ви­не и ли­ца ра­ди на­кна­де ште­те тре­ћим ли­ци­ма на осно­ву про­пи­са о не­по­сред­ној од­го­вор­но­сти те за­јед­ни­це, као и у спо­ро­ви­ма у ре­гре­сним зах­те­ви­ма по осно­ву на­кна­де ште­те про­тив ре­гре­сних ду­жни­ка (члан 53. став 2. за­ко­на).

Ове од­ред­бе пред­ви­ђа­ју са­мо пра­ви­ла по ко­ји­ма се од­ре­ђу­је над­ле­жност до­ма­ћег су­да. Ако је на осно­ву тих пра­ви­ла до­ма­ћи суд над­ле­жан, ствар­на и ме­сна над­ле­жност тог су­да утвр­ђу­је се на осно­ву нор­ми уну­тра­шњег пра­ва. То зна­чи да се у ре­гре­сним ту­жба­ма по осно­ву на­кна­де ште­те са стра­ним еле­мен­том за ко­је је над­ле­жан до­ма­ћи суд, ме­сна над­ле­жност до­ма­ћег су­да од­ре­ђу­је на осно­ву чла­на 44. став 3. у ве­зи ста­ва 1. са­да ва­же­ћег ЗПП, од­но­сно по чла­ну 45. став 3. у ве­зи ста­ва 1. ра­ни­је ва­же­ћег ЗПП.

(Прав­но схва­та­ње усво­је­но на сед­ни­ци Гра­ђан­ског оде­ље­а­ња одр­жа­ној 12. мар­та 2012. го­ди­не)

Si id non apparet, non ius deficit sed probatio (Paulus) – Ako se nešto ne dokaže, ne pravo, nego dokaz nedostaje