Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

СТВАРНО ПРАВО - БИЛТЕН 4

1.      Пи­та­ње:

Да ли је нео­п­ход­но уче­шће Гра­да пре­ко свог за­кон­ског за­ступ­ни­ка у спо­ро­ви­ма по­во­дом слу­жбе­но­сти, ка­да је у пи­та­њу град­ско гра­ђе­вин­ско зе­мљи­ште на ко­ме су вла­сни­ци пар­це­ле фи­зич­ка ли­ца (спо­ро­ви на­кон из­вр­ше­не кон­вер­зи­је пра­ва ко­ри­шће­ња у пра­во сво­ји­не)?

Од­го­вор:

По­јам гра­ђе­вин­ског зе­мљи­шта од­ре­ђен је чла­ном 82. За­ко­на о пла­ни­ра­њу и из­град­њи, чла­ном 83. истог за­ко­на, од­ре­ђе­но је да гра­ђе­вин­ско зе­мљи­ште мо­же би­ти у свим об­ли­ци­ма сво­ји­не и да је у про­ме­ту, а чла­ном 84. је про­пи­са­но да гра­ђе­вин­ско зе­мљи­ште мо­же би­ти град­ско гра­ђе­вин­ско зе­мљи­ште или гра­ђе­вин­ско зе­мљи­ште ван гра­ни­ца град­ског гра­ђе­вин­ског зе­мљи­шта, док од­ред­бе чла­на 100-109 овог за­ко­на ре­гу­ли­шу кон­вер­зи­ју пра­ва ко­ри­шће­ња у пра­во сво­ји­не на гра­ђе­вин­ском зе­мљи­шту. У спо­ро­ви­ма ра­ди утвр­ђе­ња по­сто­ја­ња пра­ва слу­жбе­но­сти на пар­це­ла­ма ко­је чи­не град­ско гра­ђе­вин­ско зе­мљи­ште, а ко­је су у сво­ји­ни фи­зич­ких ли­ца на­кон из­вр­ше­не кон­вер­зи­је пра­ва ко­ри­шће­ња у пра­во сво­ји­не, пар­нич­не стран­ке су са­мо вла­сни­ци по­вла­сне и по­слу­жне пар­це­ле ко­је пред­ста­вља­ју град­ско гра­ђе­вин­ско зе­мљи­ште, а не и оп­шти­на, од­но­сно град, јер ни­су ти­ту­ла­ри ни пра­ва ко­ри­шће­ња, ни пра­ва сво­ји­не, та­ко да не­ма­ју ле­ги­ти­ма­ци­ју за уче­шће у овим спо­ро­ви­ма.

 

2.      Пи­та­ње:

Има ли усло­ва за кон­вер­зи­ју пра­ва ко­ри­шће­ња у пра­во сво­ји­не ка­да је упис у зе­мљи­шној књи­зи та­кав да је озна­чен вла­сник од­ре­ђе­ног објек­та са "од­го­ва­ра­ју­ћом по­вр­ши­ном зе­мљи­шта нео­п­ход­ног за ко­ри­шће­ње објек­та", ка­ко утвр­ди­ти ту "од­го­ва­ра­ју­ћу по­вр­ши­ну", а у ве­зи са тим шта је по­треб­но под­не­ти од до­ка­за у ве­зи мол­бе за упис"?

Од­го­вор:

Ово пи­та­ње је де­таљ­но и не­дво­сми­сле­но ре­гу­ли­са­но од­ред­бом чла­на 70. За­ко­на о пла­ни­ра­њу и из­град­њи. Бу­ду­ћи да се кон­вер­зи­јом пра­во ко­ри­шће­ња на гра­ђе­вин­ском зе­мљи­шту пре­о­бра­жа­ва у пра­во сво­ји­не на истом, за спро­во­ђе­ње кон­вер­зи­је је нео­п­ход­но да пра­во ко­ри­шће­ња бу­де прет­ход­но ја­сно од­ре­ђе­но (да­кле, да бу­де од­ре­ђе­на гра­ђе­вин­ска пар­це­ла ко­ја је пред­мет по­сто­је­ћег пра­ва ко­ри­шће­ња), да би се за­тим кон­вер­зи­јом про­ме­нио ква­ли­тет пра­ва на та­квој, од­ре­ђе­ној пар­це­ли. Ме­ђу­тим, у си­ту­а­ци­ји ка­да вла­сник објек­та или по­себ­ног де­ла објек­та ни­је упи­сан као ко­ри­сник зе­мљи­шта, та­да ни­је мо­гу­ће спро­ве­сти кон­вер­зи­ју без прет­ход­ног утвр­ђи­ва­ња зе­мљи­шта за ре­дов­ну упо­тре­бу та­квог објек­та и фор­ми­ра­ња гра­ђе­вин­ске пар­це­ле ко­ју ће чи­ни­ти то зе­мљи­ште (као пред­мет по­сто­је­ћег пра­ва ко­ри­шће­ња ко­је се кон­вер­ту­је у пра­во сво­ји­не). У том сми­слу члан 102. став 1. овог За­ко­на де­фи­ни­ше да у на­ве­де­ној си­ту­а­ци­ји пре сти­ца­ња пра­ва сво­ји­не утвр­ђу­је се зе­мљи­ште за ре­дов­ну упо­тре­бу објек­та, у скла­ду са чла­ном 70. За­ко­на, ко­јим је да­ље де­таљ­но ре­гу­ли­сан по­сту­пак и усло­ви за утвр­ђе­ње зе­мљи­шта за ре­дов­ну упо­тре­бу објек­та пред над­ле­жним управ­ним ор­га­ном – ор­га­ном је­ди­ни­це ло­кал­не са­мо­у­пра­ве над­ле­жном за имо­вин­ско-прав­не по­сло­ве. Управ­ни по­сту­пак утвр­ђи­ва­ња овог зе­мљи­шта окон­ча­ва се прав­но­сна­жним ре­ше­њем чи­ја је са­др­жи­на та­ко­ђе де­таљ­но ре­гу­ли­са­на (њи­ме се од­ре­ђу­ју сви еле­мен­ти по­треб­ни за фор­ми­ра­ње ка­та­стар­ске пар­це­ле или утвр­ђу­је да је по­сто­је­ћа ка­та­стар­ска пар­це­ла исто­вре­ме­но и гра­ђе­вин­ска, а са­став­ни део ре­ше­ња је и по­твр­ђе­ни про­је­кат пар­це­ла­ци­је или пре­пар­це­ла­ци­је). Од­ред­бом овог чла­на из­ри­чи­то је ре­гу­ли­са­но да ово прав­но­сна­жно ре­ше­ње пред­ста­вља основ за спро­во­ђе­ње про­ме­на у ка­та­стар­ском, опе­ра­ту, од­но­сно основ да над­ле­жни ор­ган до­не­се ре­ше­ње ко­јим до­зво­ља­ва де­о­бу, од­но­сно спа­ја­ње свих ка­та­стар­ских пар­це­ла ко­је чи­не зе­мљи­ште за ре­дов­ну упо­тре­бу објек­та и ко­јим се фор­ми­ра ка­та­стар­ска пар­це­ла ко­ја ис­пу­ња­ва усло­ве за гра­ђе­вин­ску пар­це­лу, (на ко­јој ће кон­вер­зи­јом би­ти кон­сти­ту­и­са­но пра­во сво­ји­не вла­сни­ка објек­та или по­себ­ног де­ла објек­та). Да­кле, та­ко се од­ре­ђу­је пред­мет пра­ва ко­ри­шће­ња (ко­је ће би­ти кон­вер­то­ва­но у пра­во сво­ји­не у скла­ду са За­ко­ном).

 

3.      Пи­та­ње:

Да ли има усло­ва за кон­вер­зи­ју пра­ва ко­ри­шће­ња у пра­во сво­ји­не у сми­слу чла­на 101. За­ко­на о пла­ни­ра­њу и из­град­њи, ако је фи­зич­ко ли­це упи­са­но као вла­сник објек­та, али не и ко­ри­сник пар­це­ле, већ је иста сво­ји­на Ре­пу­бли­ке?

Од­го­вор:

 Не­ма усло­ва за кон­вер­зи­ју у сми­слу чла­на 101. За­ко­на о пла­ни­ра­њу и из­град­њи све док се то ли­це не упи­ше као ко­ри­сник зе­мљи­шта на ко­ме се на­ла­зи обје­кат на ко­ме је вла­сник сход­но од­ред­би чла­на 70. За­ко­на о пла­ни­ра­њу и из­град­њи ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" број 72/2009, 81/2009). Бу­ду­ћи да се кон­вер­зи­јом ме­ња ква­ли­тет по­сто­је­ћег пра­ва упи­са­ног ти­ту­ла­ра на гра­ђе­вин­ском зе­мљи­шту пра­во ко­ри­шће­ња пре­о­бра­жа­ва се у пра­во сво­ји­не, за спро­во­ђе­ње кон­вер­зи­је је нео­п­ход­но да ли­це ко­је пре­тен­ду­је да у по­ступ­ку кон­вер­зи­је стек­не пра­во сво­ји­не, прет­ход­но бу­де упи­са­но као ти­ту­лар пра­ва ко­ри­шће­ња на том зе­мљи­шту. Без об­зи­ра што је ли­це упи­са­но као вла­сник објек­та (те је очи­глед­но и да ис­пу­ња­ва усло­ве за ис­ти­ца­ње пра­ва ко­ри­шће­ња на зе­мљи­шту на ко­јем се обје­кат на­ла­зи), оно не мо­же у по­ступ­ку кон­вер­зи­је сте­ћи пра­во сво­ји­не на зе­мљи­шту (јер ни­је има­лац пра­ва чи­ји пре­о­бра­жај тра­жи), све док се не упи­ше као ти­ту­лар пра­ва ко­ри­шће­ња на том зе­мљи­шту. По­сту­пак упи­са пра­ва ко­ри­шће­ња на зе­мљи­шту вла­сни­ка објек­та, у окви­ру ко­јег се утвр­ђу­је зе­мљи­ште за ре­дов­ну упо­тре­бу објек­та (да­кле, пред­мет пра­ва) ре­гу­ли­сан је од­ред­ба­ма чла­на 70. За­ко­на о пла­ни­ра­њу и из­град­њи. Та­ко је од­ред­бом чла­на 70. став 3. тач­ка 3. де­фи­ни­са­но "зах­тев за утвр­ђи­ва­ње зе­мљи­шта за ре­дов­ну упо­тре­бу објек­та и фор­ми­ра­ње гра­ђе­вин­ске пар­це­ле под­но­си се ор­га­ну је­ди­ни­це ло­кал­не са­мо­у­пра­ве над­ле­жном за имо­вин­ско-прав­не по­сло­ве, ако је у по­ступ­ку кон­вер­зи­је пра­ва ко­ри­шће­ња по­треб­но утвр­ди­ти зе­мљи­ште за ре­дов­ну упо­тре­бу по­сто­је­ћег објек­та, ка­да је вла­сник објек­та фи­зич­ко или прав­но ли­це, а као но­си­лац пра­ва ко­ри­шће­ња на гра­ђе­вин­ском објек­ту на ко­јем је обје­кат из­гра­ђен упи­са­на је­ди­ни­ца ло­кал­не са­мо­у­пра­ве, Ауто­ном­на по­кра­ји­на или Ре­пу­бли­ка Ср­би­ја или дру­го прав­но или фи­зич­ко ли­це". Да­кле, нео­п­ход­но је прет­ход­но спро­ве­сти управ­ни по­сту­пак у ко­јем се утвр­ђу­је зе­мљи­ште за ре­дов­ну упо­тре­бу, ко­је се окон­ча­ва прав­но­сна­жним ре­ше­њем до­не­тим у управ­ном по­ступ­ку.

 

Si id non apparet, non ius deficit sed probatio (Paulus) – Ako se nešto ne dokaže, ne pravo, nego dokaz nedostaje