Да ли постоји разлог за изузеће поступајућег судије ако је исти предложен да буде саслушан као сведок у парници која се води између истих странака, а по другом правном основу?
Одговор:
У наведеној правној ситуацији не постоји разлог за искључење у смислу одредбе из члана 66. став 1. тачка 1. ЗПП-а према којој судија не може вршити судијску дужност (искључење) ако је у истом предмету саслушан као сведок или вештак.
Разлози за искључење судије прописани у члану 66. став 1. тачка 1-7. ЗПП-а имају за циљ да се обезбеди објективност и непристрасност у суђењу па када постоји неки од тих разлога, судија је по сили закона искључен из суђења. Судија чим сазна да постоји који од тих разлога (искључење) дужан је да прекине сваки рад на том предмету и да о томе обавести председника суда, који ће му одредити заменика (члан 67. став 1. ЗПП-а).
Став 2. члана 66. ЗПП-а односи се на друге околности које нису ближе одређене али су такве природе и значаја да доводе у сумњу непристрасност судије (изузеће). У том случају врши се објективна оцена да ли тај разлог може утицати на непристрасност судије. Када је судија предложен да буде саслушан као сведок, у парници која се води између истих странака, а по другом правном основу, ако је странка захтевала изузеће или сам судија сматра да постоје такве околности и о томе обавести председника суда који одлучује о изузећу, објективно ће се оценити да ли постоје разлози за изузеће.
Када су тужба и противтужба у конексном односу, па наступе последице да је за поступање по тужби или противтужби стварно надлежан други суд, да ли наставити поступак и мериторно одлучивати и о тужби и о противтужби, или стварно надлежном суду за поступање по тужби или по противтужби уступити списе ради одлучивања по захтеву, без обзира што тај суд није стварно надлежан за одлучивање, без обзира што тај суд није стварно надлежан за део тужбеног или противтужбеног захтева, и ко је конексно везан за тужбу или противтужбу?
Одговор:
Противтужба је тужба туженог против тужиоца, поднесена парничном суду (чл. 192. ЗПП-а). Закон познаје три врсте противтужбе: конексну, прејудицијелну и компензациону.
Када је реч о конексној тужби, тужени је може поднети ако између захтева тужбе и захтева противтужбе постоји извесна веза. Пример: по тужби продавца за осуду на плаћање цене, купац тврди да испоручена роба не одговара уговореном квалитету и стављајућу исту на располагање, подноси противтужбу за накнаду штете. По бракоразводној тужби, тужена страна подноси противтужбу.
Значај противтужбе лежи у томе што је за њу надлежан суд пред којим тече парница по тужби. Виши суд је надлежан и кад захтев противтужбе спада у надлежност основног суда (нпр. пред вишим судом тече поступак по тужби продавца за осуду на плаћање купопродане цене стана у износу од 130.000,00 евра, где је дакле вредност предмета спора преко 100.000 евра, а тужени тада истакне противтужбу у којој тврди да уговорени стан не одговара уговореном квалитету, те истакне захтев за накнаду штете чија висина не прелази износ од нпр. 15.000 евра). У обрнутом случају, противтужба се не може подићи пред основним судом (чл. 192. ст. 2. ЗПП-а), али тужени може противтужбом пред основним судом обухватити део свог потраживања, који не прелази границу прописану за стварну надлежност тог суда.
Суд коме је тужба поднесена, остаје за ову надлежан и ако се огласи ненадлежним за парницу по противтужби. Сходно изнетом, ако је за суђење по захтеву из противтужбе стварно надлежан виши суд, онда стварно ненадлежан суд, који прими противтужбу, није овлашћен да је одбаци као недопуштену, већ пошто се огласи стварно ненадлежним, списе који се односи на противтужбу доставиће стварно надлежном вишем суду, а наставиће поступак по тужби.
Да ли се може мандатном тужбом издати платни налог о захтеву Гарантног фонда или осигуравајућег друштва за исплату регреса по основу исплате оштећеном због вожње осигураника у алкохолисаном стању или о томе може да се одлучује само по редовној тужби?
Одговор:
Платни налог се не може издати о захтеву Гарантног фонда или осигуравајућег друштва за исплату регреса по основу исплате оштећеном због вожње осигураника у алкохолисаном стању, према одредби члана 453. и 454. ЗПП – а, ни у ситуацији када се уз тужбу приложи доказ да је потраживање доспело (доказ да је пре подношења тужбе тужени позван да дуговани износ исплати). Ово са разлога што алкохолисаност само по себи није основ за регрес, већ само уколико између настанка удеса и алкохолисаности возача постоји узрочно – последична веза.
Да ли код тужбе због сметања државине тужбени захтев мора да садржи и захтев за реституцију да би тужба била уредна?
Одговор:
Одредбом члана 79. ЗОСПО – одлуком о захтеву за заштиту од сметања државине одређује се забрана даљег узнемиравања државине под претњом новчане казне, односно враћања одузете имовине, као и друге мере потребне за заштиту од даљег сметања.
Из садржине цитиране одредбе произилази да тужбени захтев у спор за сметање државине мора да садржи или захтев за успостављање пређашњег стања (ако је у питању одузимање државине) или забрану даљег узнемиравања државине (ако је у питању само узнемиравање државине) или једно и друго.
Тужбом за сметање државине не може се тражити само утврђење чина сметања, јер тужба за сметање државине није тужба за утврђење, већ кондемнаторна тужба.
Тиме, што се постављеним тужбеним захтевом, у највећем броју случајева, тражи и утврђење о почињеном сметању, што се уноси и у изреку решења, парницу за сметање државине не претвара у парницу ради утврђења, јер та премиса, имајући у виду садржину цитиране одредбе члана 79. ЗОСПО, и не спада у изреку, већ у образложење.
Када се не може наредити успотава пређашњег поседовног стања или изрећи забрана будућег сметања, онда се тужбени захтев одбија, јер се не може само утврдити да је почињено сметање, јер је то само један од правних претпоставки за оцену основаности захтева за успоставу пређашњег поседовног стања или за оцену основаности захтева за забрану даљег узнемиравања државине.
У смислу одредбе члана 32. став 1. новелираног Закона о парничном поступку ако се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, утврђивањем ништавости, поништај или раскид уговора који има за предмет непокретност, вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела.
Да ли се у таквим споровима вредност спора може мењати и након протека рока из члана 34. став 3. Закона о парничном поступку и да ли се основни судови могу огласити стварно ненадлежим након што се вештачењем утврди вредност спорних непокретности преко 100.000,00 евра, а тужбени захтев се не односи на новчани износ већ на утврђивање висине сувласничког удела на непокретностима, ако је у тужби наведена вредност спора мања од наведеног износа, а није мењана до истека рока из члана 34. став 3. Закона о парничном поступку?
Одговор:
Одредбом члана 5. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку у члану 32. додат је нови став 1. који гласи: "Ако се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине или других стварних права на непкретностима, утврђење ништавости, поништај или раскид уговора, који има за предмет непокретност, вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела." Одредбом члана 34. став 2. Закона о парничном поступку прописано је да у другим случајевима, кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби, а ставом 3. да ако је у случају из става 2. овог члана тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора, суд ће, најдоцније на припремном рочишту, ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредности.
Из садржине цитиране одредбе члана 34. став 3. Закона о парничном поступку произлази да ће суд најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари проверити тачност означене вредности предмета спора, уколико ју је тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио, а тужбени захтев се не односи на новчани износ, што обухвата и спорове из члана 32. став 1. Закона о парничном поступку, па се ни у тим споровима вредност предмета спора не може мењати након протека рока из члана 34. став 3. Закона о парничном поступку. Такође, основни суд се не може огласити стварно ненадлежним након што се вештачењем утврди вредност спорних непокретности преко 100.000,00 евра, ако је у тужби наведена вредност спора мања од тог износа, а није мењана до истека рока из члана 34. став 3. Закона о парничном поступку, с обзиром да иако Законом о парничном поступку није прописано до ког рока се мора одредити вредност предмета спора, из садржине одредбе члана 34. став 3. тог Закона произлази да се вредност предмета спора не може проверавати у каснијим фазама поступка, те се стога основни суд из тог разлога не може огласити стварно ненадлежим након рока прописаног наведеном одредбом.
Како ценити вредност предмета спора када је тужба поднета пре 2002. године и новог динара и вредност предмета спора изражена у старим динарима?
Одговор:
Када је тужба поднета пре увођења новог динара и пре увођења евра као средства плаћања, означену вредност предмета спора, треба прерачунати у ДЕМ према курсу НБС на дан подношења тужбе (независно да ли је тужба поднета пре или после увођења новог динара) као стабилну валуту, те тако утврђену вредност прерачунати у евре, према односу ДЕМ према евру, на дан увођења евра као средства плаћања, који однос је од када је уведен евро као средство плаћања приближно увек једнак.
У тужби је предложено саслушање судије као сведока. Предмет је додељен у рад судији који је предложен за сведока. Да ли је основан захтев за искључење поступајућег судије због тога што је предложен за сведока?
Одговор:
Према члану 65. ЗПП-а судија је дужан уздржати се од суђења када постоје разлози који доводе у сумњу његову непристрасност, а према члану 66. став 1. тачка 1. ЗПП-а је предвиђено да судија не може вршити судијску дужност (искључење), ако је сам странка, законски заступник или пуномоћник странке, ако је са странком у односу саовлашћеника, саобвезника или регресног обвезника, или ако је у истом предмету саслушан као сведок или вештак.
Имајући у виду да је чл. 66. ст. 1. тач. 1. ЗПП предвиђено када судија не може да врши судијску дужност (искључење), а да у конкретном случају судија, коме је предмет додељен у рад, није саслушан као сведок (већ је само предложен за сведока), то не би било места примени одредбе чл. 66. став 1. тачка 1. ЗПП (искључење), већ би евентуално било места примени чл. 66. став 2. ЗПП (изузеће), а оправданост разлога ће се ценити у сваком конкретном случају, по изјашњењу судије коме је предмет додељен у рад.
Да ли је основни суд надлежан за доношење решења о уласку у стан пореском извршитељу ради спровођења поступка принудне наплате пореске обавезе, и уколико јесте у ком поступку?
Одговор:
По предлогу Пореске управе као предлагача за издавање одобрења за улазак у стан пореског обвезника противно његовој вољи, ради принудне наплате пореске обавезе и њеног обезбеђења заснивањем законског заложног права, пописом покретних ствари у ставу и пописом стана као непокретности, одлучује месно надлежни основни суд, као стварно надлежни суд у ванпарничном поступку. Одредбом члана 89. став 1. и члана 90. став 4. Закона о проеском поступку и пореској администрацији, прописано је да службеник Пореске управе овлашћен за спровођење принудне наплате (порески извршитељ), има право да ради састављања пописа, уђе уз судско решење и у стан пореског обвезника, при чему тај Закон није прописао и правила поступања по предлогу Пореске управе, па се по предлогу Пореске управе, ради доношења наведеног решења, решава у ванпарничном поступку, у смислу одредбе члана 1. став 1. Закона о ванпарничном поступку, као о другим правним стварима које се по другом Закону решавају у ванпарничном поступку и по правилима ванпарничног поступка, у смислу одредбе члана 30. став 1. истог Закона.
Да ли је Виши суд надлежан да суди у свим споровима против фондова обавезног социјалног осигурања, без обзира на вредност предмета спора?
Одговор:
Чланом 23. став 1. тачка 8. Закона о уређењу судова прописана је надлежност вишег суда по врсти спора, а не по вредности предмета спора. То значи да је виши суд надлежан да суди у свим споровима против фондова обавезног социјалног осигурања, без обзира на вредност предмета спора, осим када се тужбени захтев односи на исплату зараде, накнаде зараде и других примања из радног односа и накнаде штете због изгубљене зараде, уз обавезивање послодавца на уплату доприноса из обавезног социјалног осигурања, у којима је надлежан да суди основни суд у првом степену, или када се тужбени захтев односи на обавезивање послодавца на уплату доприноса из обавезног социјалног осигурања, што не спада у надлежност суда опште надлежности.
Који је то начин којим се проверава тачност означене вредности спора тј. како ће то првостепени суд "брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредности спора у ситуацији када је тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио вредност спора; а приликом примене одредбе из члана 34. став 3. у вези сдтава 2. ЗПП?
Одговор:
Вредност предмета спора према ЗПП меродавна је за утврђивање стварне надлежности суда, саставу суда, за примену посебних правила поступка предвиђених за спорове мале вредности и спорове издавања платног налога и за право на изјављивање ревизије. Од вредности предмета спора зависи и висина судске таксе која се плаћа за поједине радње у поступку (тужбу, одговор на тужбу, противтужбу, одлуку суда, правне лекове), а значајна је и за одмеравање парничних трошкова (висина награде за рад адвоката зависи од вредности предмета спора). Имајући у виду значај вредности спора, ЗПП у глави другој, под насловом "Надлежност и састав суда" садржи одредбе о утврђивању вредности предмета спора (члан 29. – члан 34.).
Наведеним одредбама ближе је прописан начин утврђивања вредности предмета спора. Дилеме нема када је у питању утврђивање вредности предмета спора када се тужбени захтев односи на новчни износ, односно када се тужбени захтев не односи на новчани износ, али је тужилац у тужби навео да пристаје да уместо испуњења тог захтева прими одређени новчани износ, па се као вредност предмета спора узима тај износ. Дилема постоји када је у питању утврђивање вредности предмета спора када се тужбени захтев не односи на новчани износ, јер и ако је чланом 34. став 2. ЗПП прописано да када се тужбени захтев не односи на новчани износ да је меродавна вредност предмета спора коју је тужилац назначио у тужби, суд је овлашћен да по службеној дужности или по приговору туженог на погодан начин провери тачност означене вредности предмета спора, а у складу са чланом 34. став 3. ЗПП. Наиме, одредбом члана 34. став 3. ЗПП прописано је да ако је у случају из става 2. овог члана тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско означио вредност предмета спора, да ће суд, најдоцније на припремном рочишту, ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи, пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредности. Из наведене одредбе произилази да је могућа корекција овлашћења тужиоца да сам означи вредност предмета спора у тужби, јер уколико суд процени да је вредност предмета спора сувише високо, односно сувише ниско означена, овлашћен је да по службеној дужности или по приговору туженог на брз и погодан начин провери означену вредност спора. Надаље, из наведене одредбе произилази да провера може бити вршена само у оквиру рокова прописаних овом одредбом, односно најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи.
У погледу начина провере вредности премета спора, суд је дужан да бира она средства којима се неће зауставити ток парнице и неће знатније повећати трошкови поступка. Начин провере подразумева да суд на основу података из тужбе и, само ако је то по природи ствари могуће, по објективним мерилима утврди новчани еквивалент тужбеног захтева, односно претходно определи вредност предмета спора, јер у противном не би могао ни да процени да ли је вредност предмета спора тачно означена, тј. да ли је вредност предмета спора превисоко или прениско означена. Ова провера се врши до границе прихватљиве вероватноће, јер би свако темељније разматрање проблема угрозило остваривање основног задатка суда, а то је пружање правне заштите. Осим тога, овако поступање суда прописано је и одредбом члана 29. став 2. и 3. Закона о судским таксама.
Како се утврђује тржишна вредност непокретности или њеног дела у циљу утврђивања вредности предмета спора у случају када се ради о тужбеном захтеву из члана 32. став 1. ЗПП (који став 1. је чланом 5. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку – објављеног у "Службеном гласнику РС" бр. 111/2009 од 29.12.2009. године додат члану 32 ЗПП објављеног у "Слубженом гласнику РС" бр. 125/2004 од 22.11.2004. године ?
Одговор:
Законом о изменама и допунама ЗПП и то чланом 5. прописано је да се у члану 32. додаје нови став 1. који гласи: "Ако се тужбеним захтевом тражи утврђење права својине или других стварних права на непокретностима, утврђење ништавости, поништај или раскид уговора, који има за предмет непокретност, вредност предмета спора се одређује према тржишној вредности непокретности или њеног дела", те да досадашњи став 1. постоје став 2.
Наведена одредба упућује како се утврђује вредност предмета спора када је у питању непокретност. Уколико првостепени суд посумња да је тужилац сувише високо, односно сувише ниско означио вредност предмета спора када је у питању непокретност суд је дужан да у тој ситуацији приликом утврђивања вредности предмета спора бира она средства којима се неће зауставити ток парнице и неће значајније повећати трошкови поступка; па ће стога уколико се не ради о општепознатој чињеници да сходно овлашћењу из члана 170. ЗПП прибавити од належног органа управе извештај о вредности те непокретности, односно прибавити извештај о кретању тржишне цене земљишта на одређеном подручју или тржишне цене станова према квадратном метру стамбене површине на одређеном подручју; а уколико надлежни орган управе не поступи по захтеву суда, суд га може казнити сходно одредби из члана 181. ЗПП.
Стога, када је предмет спора непокретност, није потребно изводити доказ вештачењем ради утврђивања висине предмета спора, јер извођењем доказа вештачењем би се продужио поступак и знатније повећали трошкови поступка, а што би било у супротности са чланом 34. став 3. ЗПП и чланом 29. став 2. и 3. Закона о судским таксама.