ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО - БИЛТЕН 4
1. Питање:
Ако је дуг уговорен у страној валути, а тужилац приликом подношења тужбе валуту конвертује у динарски износ и на тај износ тражи законску затезну камату, да ли су такви тужбени захтеви основани?
Одговор:
Чланом 34. став 1. Закона о девизном пословању је предвиђено да се плаћање, наплаћивање и пренос између резидената и нерезидената у Републици Србији врши у динарима, а изузеци од тог правила су прописани ставовима 2. до 6. истог члана. По одредби из члана 34. став 7. овог Закона уговарање у девизама је дозвољено, али се наплата односно исплата по тим уговорима врши у динарима. Народна банка Србије по члану 34. став 8. Закона, прописује у којим случајевима и под којим условима се плаћање, наплаћивање, уплата и исплате могу вршити у ефективном страном новцу. По одредби из члана 395. Закона о облигационим односима, кад обавеза гласи на плаћање у страној валути њено испуњење се може захтевати у домаћем новцу по курсу на дан испуњења обавезе. Обзиром да је уговарање у девизама дозвољено, али не и плаћање изван законом одређених случајева, странке се могу споразумети и о конверзији девизног потраживања у динаре. Оне уговореном могу предвидети да се конверзија девизног потраживања у динаре изврши пре испуњења обавезе и таква одредба уговора би у смислу члана 10, 12. и 262. став 1. Закона о облигационим односима, уживала судску заштиту, али ако таквог споразума нема поверилац девизног потраживања може захтевати исплату у динарима по важећем курсу на дан испуњења. Поверилац нема право да једнострано изврши конверзију девизног потраживања у динаре, већ се уколико уговором није другачије предвиђено, конверзија врши по члану 395 Закона о облигационим односима. Валута главног потраживања опредељује врсту и висину затезне камате коју дужник плаћа због доцње у извршењу новчане обавезе. Повериоцу новчаног потраживања уговорног у страној валути у одсуству другачије изричите одредбе уговора припада динарска противвредност његовог потраживања по важећем курсу на дан испуњења обавезе са каматом према валути главног потраживања. По правном ставу Врховног суда Србије од 09. марта 1989. године, захтев за исплату одређеног броја новчаних јединица у динарима. Заузимањем овог правног става је омогућена судска заштита повериоцу девизног потраживања који је противно законској забрани поставио захтев за исплату у страном новцу. Кад поверилац девизног потраживања једностраном изјавом конвертује своје потраживање у динаре и када захтева исплату тако добијеног износа у динарима и законску затезну камату може се узети да тај захтев у себи садржи и захтев за плаћање динарске противвредности одређеног броја новчаних јединица у страној валути и повериоцу се по члану 395. Закона о облигационим односима, може досудити динарска противвредност његовог девизног потраживања по курсу важећем у моменту испуњења са каматом према валути главног потраживања (домицилном или по стопи Европске централне банке) обрачунатој на исти начин и по истом курсу као и главни дуг.
2. Питање:
Коју камату признати на девизни дуг кад се тражи противвредност истог, да ли камату по најнижој стопи коју утврђује Европска централна банка или исту камату увећану за 3% у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате?
Одговор:
Стопа затезне камате коју плаћа дужник у доцњи са испуњењем новчане обавезе уговорене у страној валути, па ни у еврима, није одређена позитивним прописима. На новчана потраживања у еврима дужник плаћа затезну камату по стопи коју прописује Европска централна банка. Европска централна банка не прописује каматне стопе по којима дужници плаћају камату због доцње у извршењу новчаних обавеза, ни камате на штедне улоге. Она у свом месечном билтену преко "Ројтерса" и на свом сајту објављује појмове као што су "каматна стопа на главне послове рефинансирања" (МРО), "каматна стопа на депозите банака" и "каматна стопа на позајмице" (банкама евросистема). Ове каматне стопе се примењују у међусобним односима банака евросистема и односима Европске централне банке са њеним чланицама. Каматна стопа на главне послове рефинансирања има функцију референтне каматне стопе и Централна банка преко те стопе управља ликвидношћу банака и монетарним системом и она служи за формирање других камата. Стопа ове камате је до 27. јуна 2000. године, била фиксна, а од тада је променљива. Према подацима са сајта Европске централне банке ова каматна стопа је већа од камате на депозите банака и нешто мања од камате на позајмице банкама евросистема. По раније важећим прописима о девизном пословању Народна банка Југославије је одлуком утврђивала каматне стопе које овлашћене банке плаћају на девизе на девизним рачунима и девизним штедним улозима. На основу Закона о девизном пословању НБЈ је одредила да се каматне стопе на девизне депозите на девизним рачунима и девизним штедним улозима код овлашћених банака утврђују на нивоу годишњих домицилних камата валута положених на девизне рачуне и штедне улоге увећаних до највише 2 процентна поена на годишњем нивоу. Изменом Закона о девизном пословању ("Сл. Лист СФРЈ", бр. 66/85 са изменама и допунама и "Сл. Лист СРЈ" бр. 27/92 са изменама и допунама) Народној банци није дато овлашћење да утврђује домицилне каматне стопе и камате на девизне депозите на рачунима. Закон о висини стопе затезне камате који је био на снази од 03. јула 1993. године до 02. марта 2001. године је у члану 2 предвиђао да затезна камата на потраживања између домаћих и страних физичких и правних лица која гласе на плаћање у страној валути, износи 6% годишње. У том периоду се на девизна потраживања између домаћих лица примењивала камата по домицилној стопи валуте обавезе. Увођењем евра као заједничке валуте већег броја земаља Европске уније од 01. јануара 2002. године постаје спорно како одредити домицилну каматну стопу за ту валуту, односно по којој се стопи плаћа затезна камата за доцњу у испуњењу обавезе изражених у еврима. У судској пракси је преовладао став да се на потраживања између домаћих лица у еврима плаћа затезна камата по стопи коју прописује Европска централна банка. Под оваквом каматном стопом подразумева се камата коју Европска централна банка објављује под називом "камата на главне послове рефинансирања" (МРО – Main refinancing operations), јер је то најнижа каматна стопа на основу које се у државама Монетарне уније одређују друге камате.
3. Питање:
Која камата се досуђује на износ главног дуга који представља динарску противвредност стране валуте?
Одговор:
На потраживање у страној валути дужник плаћа камату по домицилној каматној стопи према земљи порекла валуте у којој је изречена новчана обавеза, а на потраживање у еврима по стопи коју прописује Европска централна банка. Образложење је дато у одговору на претходно питање.
4. Питање:
Може ли се уговарати одрицање од права на раскид уговора, посебно у вези са чланом 513. Закона о облигационим односима, а у вези са чланом 20, 214. и 103. истог Закона? У вези са тим, став судске праксе је да код друге врсте уговора – уговора о доживотном издржавању су такве одредбе ништаве?
Одговор:
У уговорима се, по правилу, налази одредба којом се странке одричу права на раскид уговора. Странке на то имају право. Закон о облигационим односима је посебно регулисао раскид уговора због неиспуњења и раскид уговора због промењених околности. Уз постојање услова за раскид уговора из члана 124. па све до 132. Закона о облигационим односима, чак иако уговорачи предвиде одредбе да се одричу права на раскид уговора, такве одредбе не би производиле правно дејство. Одрицање од права на раскид уговора због промењених околности из члана 133-136. Закона о облигационим односима, може да се уговори и да има правну снагу само под условима из члана 136. Закона о облигационим односима. Одредбе Закона о облигационим односима у којима се регулише раскидање уговора због неиспуњења или раскидање уговора због промењених околности општег су карактера и примењују се на све уговоре. Иначе, одредбе члана 513. Закона о облигационим односима, регулишу ограничење или искључење одговорности продавца, што је дозвољено, значи и уношење одредби о одрицању права на раскид уговора, али уз ограничења која су наведена у овом члану (513. Закона о облигационим односима, у тачки 1. предвиђа да одговорност продавца за правне недостатке може да се уговором ограничи или сасвим искључи. У тачки 2. предвиђа да ако је у време закључења уговора продавцу био познат или му није могао остати непознат неки недостатак у његовом праву, одредбе уговора о ограничењу или искључењу одговорности за правне недостатке су ништаве). Значи, диспозиција странака предвиђена чланом 20. Закона о облигационим односима је ограничена и ако нису испуњени услови из члана 513. Закона о облигационим односима, одредбе одрицања права на раскид су ништаве, сходно члану 103. Закона о облигационим односима. Ако нису испуњени услови из члана 513. Закона о облигационим односима и ако су ништаве одредбе о одрицању права на раскид, примењују се одредбе члана 214. Закона о облигационим односима, зависно од савесности продавца. Закон о наслеђивању у члановима 201. и 202. је регулисао раскид уговора о доживотном издржавању због поремећених односа и због промењених околности. Имајући у виду одредбе ових чланова, као и правну природу уговора о доживотном издржавању, јасно је да је искључена могућност одрицања од раскидања уговора, односно уколико су у уговору о доживотном издржавању унете одредбе да се уговорачи одричу права на раскид уговора, ове одредбе су ништаве.
5. Питање:
Тужбени захтев се односи на исплату мање исплаћених зарада, а тужиоцу је у тренутку подношења тужбе престао радни однос. Да ли применити одредбе које се односе на радне односе или пак одредбе које се односе на општи поступак и накнаду штете? У вези са претходним питањем да ли је надлежан виши суд или апелациони суд за поступање по жалби у правној ствари ради исплате неисплаћених зарада?
Одговор:
Ово питање се може поделити на два дела: а) први део, у оквиру кога се тражи одговор на питање да ли ће се применити одредбе које се односе на радне односе или пак одредбе које се односе на општи поступак и накнаду штете када се ради о захтеву за исплату мање исплаћених зарада тужиоцу коме је у тренутку подношења тужбе престао радни однос; б) и други део, који се односи на то да ли је за поступање по жалби у правној ствари ради исплате неисплаћених зарада надлежан виши суд или апелациони суд? Ово што је битно за одговор на наведени први део питања је да се тужбени захтев односи на исплату мање исплаћених зарада (и што те зараде, евидентно, потичу из радног односа; с обзиром да је тужбу поднео "радник коме је престао радни однос"), јер то је довољно за закључак да се ради (о правима, обавезама и одговорностима из радних односа) и ирелеватно је да ли тужилац још увек има статус запосленог лица или му је у тренутку подношења тужбе престао радни однос; а пошто се "о правима, обавезама и одговорностима из радних односа" може одлучивати само у парницама из радних односа то јест ради се о такозваним радним споровима, то произилази да ће се у поступку одлучивања по таквој тужби применити одредбе које су предвиђене за поступање у парници из радног односа глава XXIX, поступак у парницама из радних односа, члан 434. до 439. Закона о парничном поступку објављеног у ("Службеном гласнику Републике Србије" бр.125/04 и 111/09); односно глава XXIX, поступак у парницама из радних односа, члан 436-111/09 новог Закона о парничном поступку објављеном у ("Службеном гласнику Републике Србије број 72/11) с тим што ће се на основу одредбе члана 22. став 3. Закона о уређењу судова ("Службени гласник Републике Србије" бр.116/2008 од 22. децембра 2008. године) о таквом спору судити основни суд у првом степену. За одговор на наведени други део питања је од значаја следеће: да ли треба одлучити о жалби на решење које је основни суд донео у парници ради неисплаћених зарада лицу које у моменту подношења тужбе више није у радном односу, о којој жалби ће виши суд одлучити на основу одредбе из члана 23. став 2. тачка 2. Закона о уређењу судова; да ли треба одлучити о жалби на пресуду коју је основни суд донео у парници ради неисплаћених зарада лицу које у моменту подношења тужбе више није у радном односу, о којој жалби као другостепени одлучује апелациони суд на основу одредбе из члана 24. став 1. тачка 3. Закона о уређењу судова. Из наведеног произилази да основни суд у оваквим парницама увек суди као првостепени, да у жалбама против решења донетих од стране основног суда одлучује виши суд, док о жалбама против пресуде донетих од стране основног суда увек одлучује апелациони суд (с обзиром да парница из радних односа не може бити спор мале вредности).