Република Србија
Апелациони суд у Београду
Court of Appeal in Belgrade
Српски ћирилица Srpski latinica English

ОБЛИГАЦИОНО ПРА­ВО - БИЛТЕН 4

 

1.      Пи­та­ње:

Ако је дуг уго­во­рен у стра­ној ва­лу­ти, а ту­жи­лац при­ли­ком под­но­ше­ња ту­жбе ва­лу­ту кон­вер­ту­је у ди­нар­ски из­нос и на тај из­нос тра­жи за­кон­ску за­те­зну ка­ма­ту, да ли су та­кви ту­жбе­ни зах­те­ви осно­ва­ни?

Од­го­вор:

Чла­ном 34. став 1. За­ко­на о де­ви­зном по­сло­ва­њу је пред­ви­ђе­но да се пла­ћа­ње, на­пла­ћи­ва­ње и пре­нос из­ме­ђу ре­зи­де­на­та и не­ре­зи­де­на­та у Ре­пу­бли­ци Ср­би­ји вр­ши у ди­на­ри­ма, а из­у­зе­ци од тог пра­ви­ла су про­пи­са­ни ста­во­ви­ма 2. до 6. истог чла­на. По од­ред­би из чла­на 34. став 7. овог За­ко­на уго­ва­ра­ње у де­ви­за­ма је до­зво­ље­но, али се на­пла­та од­но­сно ис­пла­та по тим уго­во­ри­ма вр­ши у ди­на­ри­ма. На­род­на бан­ка Ср­би­је по чла­ну 34. став 8. За­ко­на, про­пи­су­је у ко­јим слу­ча­је­ви­ма и под ко­јим усло­ви­ма се пла­ћа­ње, на­пла­ћи­ва­ње, упла­та и ис­пла­те мо­гу вр­ши­ти у ефек­тив­ном стра­ном нов­цу. По од­ред­би из чла­на 395. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма, кад оба­ве­за гла­си на пла­ћа­ње у стра­ној ва­лу­ти ње­но ис­пу­ње­ње се мо­же зах­те­ва­ти у до­ма­ћем нов­цу по кур­су на дан ис­пу­ње­ња оба­ве­зе. Об­зи­ром да је уго­ва­ра­ње у де­ви­за­ма до­зво­ље­но, али не и пла­ћа­ње из­ван за­ко­ном од­ре­ђе­них слу­ча­је­ва, стран­ке се мо­гу спо­ра­зу­ме­ти и о кон­вер­зи­ји де­ви­зног по­тра­жи­ва­ња у ди­на­ре. Оне уго­воре­ном мо­гу пред­ви­де­ти да се кон­вер­зи­ја де­ви­зног по­тра­жи­ва­ња у ди­на­ре из­вр­ши пре ис­пу­ње­ња оба­ве­зе и та­ква од­ред­ба уго­во­ра би у сми­слу чла­на 10, 12. и 262. став 1. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма, ужи­ва­ла суд­ску за­шти­ту, али ако та­квог спора­зу­ма не­ма по­ве­ри­лац де­ви­зног по­тра­жи­ва­ња мо­же зах­те­ва­ти ис­пла­ту у ди­на­ри­ма по ва­же­ћем кур­су на дан ис­пу­ње­ња. По­ве­ри­лац не­ма пра­во да јед­но­стра­но из­вр­ши кон­вер­зи­ју де­ви­зног по­тра­жи­ва­ња у ди­на­ре, већ се уко­ли­ко уго­во­ром ни­је дру­га­чи­је пред­ви­ђе­но, кон­вер­зи­ја вр­ши по чла­ну 395 За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма. Ва­лу­та глав­ног по­тра­жи­ва­ња опре­де­љу­је вр­сту и ви­си­ну за­те­зне ка­ма­те ко­ју ду­жник пла­ћа због доц­ње у из­врше­њу нов­ча­не оба­ве­зе. По­ве­ри­о­цу нов­ча­ног по­тра­жи­ва­ња уго­вор­ног у стра­ној ва­лу­ти у од­су­ству дру­га­чи­је из­ри­чи­те од­ред­бе уго­во­ра при­па­да ди­нар­ска про­тив­вред­ност ње­го­вог по­тра­жи­ва­ња по ва­же­ћем кур­су на дан ис­пу­ње­ња оба­ве­зе са ка­ма­том пре­ма ва­лу­ти глав­ног по­тра­жи­ва­ња. По прав­ном ста­ву Вр­хов­ног су­да Ср­би­је од 09. мар­та 1989. го­ди­не, зах­тев за ис­пла­ту од­ре­ђе­ног бро­ја нов­ча­них је­ди­ни­ца у ди­на­ри­ма. За­у­зи­ма­њем овог прав­ног ста­ва је омо­гу­ће­на суд­ска за­шти­та по­ве­ри­о­цу де­ви­зног по­тра­жи­ва­ња ко­ји је про­тив­но за­кон­ској за­бра­ни по­ста­вио зах­тев за ис­пла­ту у стра­ном нов­цу. Кад по­ве­ри­лац де­ви­зног по­тра­жи­ва­ња јед­но­стра­ном из­ја­вом кон­вер­ту­је сво­је по­тра­жи­ва­ње у ди­на­ре и ка­да зах­те­ва ис­пла­ту та­ко до­би­је­ног из­но­са у ди­на­ри­ма и за­кон­ску за­те­зну ка­ма­ту мо­же се узе­ти да тај зах­тев у се­би са­др­жи и зах­тев за пла­ћа­ње ди­нар­ске про­тив­вред­но­сти од­ре­ђе­ног бро­ја нов­ча­них је­ди­ни­ца у стра­ној ва­лу­ти и по­ве­ри­о­цу се по чла­ну 395. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма, мо­же до­су­ди­ти ди­нар­ска про­тив­вред­ност ње­го­вог де­виз­ног по­тра­жи­ва­ња по кур­су ва­же­ћем у мо­мен­ту ис­пу­ње­ња са ка­ма­том пре­ма ва­лу­ти глав­ног по­тра­жи­ва­ња (до­ми­цил­ном или по сто­пи Европ­ске цен­тра­лне бан­ке) об­ра­чу­на­тој на исти на­чин и по истом кур­су као и глав­ни дуг.

 

2.      Пи­та­ње:

Ко­ју ка­ма­ту при­зна­ти на де­ви­зни дуг кад се тра­жи про­тив­вред­ност истог, да ли ка­ма­ту по нај­ни­жој сто­пи ко­ју утвр­ђу­је Европ­ска цен­трал­на бан­ка или исту ка­ма­ту уве­ћа­ну за 3% у ди­нар­ској про­тив­вред­но­сти по сред­њем кур­су На­род­не бан­ке Ср­би­је на дан ис­пла­те?

Од­го­вор:

Сто­па за­те­зне ка­ма­те ко­ју пла­ћа ду­жник у доц­њи са ис­пу­ње­њем нов­ча­не оба­ве­зе уго­во­ре­не у стра­ној ва­лу­ти, па ни у еври­ма, ни­је од­ре­ђе­на по­зи­тив­ним про­пи­си­ма. На нов­ча­на по­тра­жи­ва­ња у еври­ма ду­жник пла­ћа за­те­зну ка­ма­ту по сто­пи ко­ју про­пи­су­је Европ­ска цен­трал­на бан­ка. Европ­ска цен­трал­на бан­ка не про­пи­су­је ка­мат­не сто­пе по ко­ји­ма ду­жни­ци пла­ћа­ју ка­ма­ту због доц­ње у из­вр­ше­њу нов­ча­них оба­ве­за, ни ка­ма­те на штед­не уло­ге. Она у свом ме­сеч­ном бил­те­ну пре­ко "Рој­тер­са" и на свом сај­ту об­ја­вљу­је пој­мо­ве као што су "ка­мат­на сто­па на глав­не по­сло­ве ре­фи­нан­си­ра­ња" (МРО), "ка­мат­на сто­па на де­по­зи­те ба­на­ка" и "ка­мат­на сто­па на по­зај­ми­це" (бан­ка­ма евро­си­сте­ма). Ове ка­ма­т­не сто­пе се при­ме­њу­ју у ме­ђу­соб­ним од­но­си­ма ба­на­ка евро­си­сте­ма и од­но­си­ма Европ­ске цен­трал­не бан­ке са ње­ним чла­ни­ца­ма. Ка­мат­на сто­па на глав­не по­сло­ве ре­фи­нан­си­ра­ња има функ­ци­ју ре­фе­рент­не ка­мат­не сто­пе и Цен­трал­на бан­ка пре­ко те сто­пе упра­вља ли­квид­но­шћу ба­на­ка и мо­не­тар­ним си­сте­мом и она слу­жи за фор­ми­ра­ње дру­гих ка­ма­та. Сто­па ове ка­ма­те је до 27. ју­на 2000. го­ди­не, би­ла фик­сна, а од та­да је про­мен­љи­ва. Пре­ма по­да­ци­ма са сај­та Европ­ске цен­трал­не бан­ке ова ка­мат­на сто­па је ве­ћа од ка­ма­те на де­по­зи­те ба­на­ка и не­што ма­ња од ка­ма­те на по­зај­ми­це бан­ка­ма евро­си­сте­ма. По ра­ни­је ва­же­ћим про­пи­си­ма о де­ви­зном по­сло­ва­њу На­род­на бан­ка Ју­го­сла­ви­је је од­лу­ком утвр­ђи­ва­ла ка­мат­не сто­пе ко­је овла­шће­не бан­ке пла­ћа­ју на де­ви­зе на де­ви­зним ра­чу­ни­ма и де­ви­зним штед­ним уло­зи­ма. На осно­ву За­ко­на о де­ви­зном по­сло­ва­њу НБЈ је од­ре­ди­ла да се ка­мат­не сто­пе на де­ви­зне де­по­зи­те на де­ви­зним ра­чу­ни­ма и де­ви­зним штед­ним уло­зи­ма код овла­шће­них ба­на­ка утвр­ђу­ју на ни­воу го­ди­шњих до­ми­цил­них ка­ма­та ва­лу­та по­ло­же­них на де­ви­зне ра­чу­не и штед­не уло­ге уве­ћа­них до нај­ви­ше 2 про­цент­на по­е­на на го­ди­шњем ни­воу. Из­ме­ном За­ко­на о де­ви­зном по­сло­ва­њу ("Сл. Лист СФРЈ", бр. 66/85 са из­ме­на­ма и до­пу­на­ма и "Сл. Лист СРЈ" бр. 27/92 са из­ме­на­ма и до­пу­на­ма) На­род­ној бан­ци ни­је да­то овла­шће­ње да утвр­ђу­је до­ми­цил­не ка­мат­не сто­пе и ка­ма­те на де­ви­зне де­по­зи­те на ра­чу­ни­ма. За­кон о ви­си­ни сто­пе за­те­зне ка­ма­те ко­ји је био на сна­зи од 03. ју­ла 1993. го­ди­не до 02. мар­та 2001. го­ди­не је у чла­ну 2 пред­ви­ђао да за­те­зна ка­ма­та на по­тра­жи­ва­ња из­ме­ђу до­ма­ћих и стра­них фи­зич­ких и прав­них ли­ца ко­ја гла­се на пла­ћа­ње у стра­ној ва­лу­ти, из­но­си 6% го­ди­шње. У том пе­ри­о­ду се на де­ви­зна по­тра­жи­ва­ња из­ме­ђу до­ма­ћих ли­ца при­ме­њи­ва­ла ка­ма­та по до­ми­цил­ној сто­пи ва­лу­те оба­ве­зе. Уво­ђе­њем евра као за­јед­нич­ке ва­лу­те ве­ћег бро­ја зе­ма­ља Европ­ске уни­је од 01. ја­ну­а­ра 2002. го­ди­не по­ста­је спор­но ка­ко од­ре­ди­ти до­ми­цил­ну ка­мат­ну сто­пу за ту ва­лу­ту, од­но­сно по ко­јој се сто­пи пла­ћа за­те­зна ка­ма­та за доц­њу у ис­пу­ње­њу оба­ве­зе из­ра­же­них у еври­ма. У суд­ској прак­си је пре­о­вла­дао став да се на по­тра­жи­ва­ња из­ме­ђу до­ма­ћих ли­ца у еври­ма пла­ћа за­те­зна ка­ма­та по сто­пи ко­ју про­пи­су­је Европ­ска цен­трал­на бан­ка. Под ова­квом ка­мат­ном сто­пом под­ра­зу­ме­ва се ка­ма­та ко­ју Европ­ска цен­трал­на бан­ка об­ја­вљу­је под на­зи­вом "ка­ма­та на глав­не по­сло­ве ре­фи­нан­си­ра­ња" (МРО – Main re­fi­nan­cing ope­ra­ti­ons), јер је то нај­ни­жа ка­мат­на сто­па на осно­ву ко­је се у др­жа­ва­ма Мо­не­тар­не уни­је од­ре­ђу­ју дру­ге ка­ма­те.

 

3.      Пи­та­ње:

Ко­ја ка­ма­та се до­су­ђу­је на из­нос глав­ног ду­га ко­ји пред­ста­вља ди­нар­ску про­тив­вред­ност стра­не ва­лу­те?

Од­го­вор:

На по­тра­жи­ва­ње у стра­ној ва­лу­ти ду­жник пла­ћа ка­ма­ту по до­ми­цил­ној ка­мат­ној сто­пи пре­ма зе­мљи по­ре­кла ва­лу­те у ко­јој је из­ре­че­на нов­ча­на оба­ве­за, а на по­тра­жи­ва­ње у еври­ма по сто­пи ко­ју про­пи­су­је Европ­ска цен­трал­на бан­ка. Обра­зло­же­ње је да­то у од­го­во­ру на прет­ход­но пи­та­ње.

 

4.      Пи­та­ње:

Мо­же ли се уго­ва­ра­ти од­ри­ца­ње од пра­ва на рас­кид уго­во­ра, по­себ­но у ве­зи са чла­ном 513. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма, а у ве­зи са чла­ном 20, 214. и 103. истог За­ко­на? У ве­зи са тим, став суд­ске прак­се је да код дру­ге вр­сте уго­во­ра – уго­во­ра о до­жи­вот­ном из­др­жа­ва­њу су та­кве од­ред­бе ни­шта­ве?

Од­го­вор:

У уго­во­ри­ма се, по пра­ви­лу, на­ла­зи од­ред­ба ко­јом се стран­ке од­ри­чу пра­ва на рас­кид уго­во­ра. Стран­ке на то има­ју пра­во. За­кон о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма је по­себ­но ре­гу­ли­сао рас­ки­д уго­во­ра због не­ис­пу­ње­ња и рас­кид уго­во­ра због про­ме­ње­них окол­но­сти. Уз по­сто­ја­ње усло­ва за рас­кид уго­во­ра из чла­на 124. па све до 132. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма, чак иако уго­во­ра­чи пред­ви­де од­ред­бе да се од­ри­чу пра­ва на рас­кид уго­во­ра, та­кве од­ред­бе не би про­из­во­ди­ле прав­но деј­ство. Од­ри­ца­ње од пра­ва на рас­кид уго­во­ра због про­ме­ње­них окол­но­сти из чла­на 133-136. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма, мо­же да се уго­во­ри и да има прав­ну сна­гу са­мо под усло­ви­ма из чла­на 136. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма. Од­ред­бе За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма у ко­ји­ма се ре­гу­ли­ше рас­ки­да­ње уго­во­ра због не­ис­пу­ње­ња или рас­ки­да­ње уго­во­ра због про­ме­ње­них окол­но­сти оп­штег су ка­рак­те­ра и при­ме­њу­ју се на све уго­во­ре. Ина­че, од­ред­бе чла­на 513. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма, ре­гу­ли­шу огра­ни­че­ње или ис­кљу­че­ње од­го­вор­но­сти про­дав­ца, што је до­зво­ље­но, зна­чи и уно­ше­ње од­ред­би о од­ри­ца­њу пра­ва на рас­кид уго­во­ра, али уз огра­ни­че­ња ко­ја су на­ве­де­на у овом чла­ну (513. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма, у тач­ки 1. пред­ви­ђа да од­го­вор­ност про­дав­ца за прав­не не­до­стат­ке мо­же да се уго­во­ром огра­ни­чи или са­свим ис­кљу­чи. У тач­ки 2. пред­ви­ђа да ако је у вре­ме за­кљу­че­ња уго­во­ра про­дав­цу био по­знат или му ни­је мо­гао оста­ти не­по­знат не­ки не­до­ста­так у ње­го­вом пра­ву, од­ред­бе уго­во­ра о огра­ни­че­њу или ис­кљу­че­њу од­го­вор­но­сти за прав­не не­до­стат­ке су ни­шта­ве). Зна­чи, дис­по­зи­ци­ја стра­на­ка пред­ви­ђе­на чла­ном 20. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма је огра­ни­че­на и ако ни­су ис­пу­ње­ни усло­ви из чла­на 513. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма, од­ред­бе од­ри­ца­ња пра­ва на рас­кид су ни­шта­ве, сход­но чла­ну 103. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма. Ако ни­су ис­пу­ње­ни усло­ви из чла­на 513. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма и ако су ни­шта­ве од­ред­бе о од­ри­ца­њу пра­ва на рас­кид, при­ме­њу­ју се од­ред­бе чла­на 214. За­ко­на о обли­га­ци­о­ним од­но­си­ма, за­ви­сно од са­ве­сно­сти про­дав­ца. За­кон о на­сле­ђи­ва­њу у чла­но­ви­ма 201. и 202. је ре­гу­ли­сао рас­кид уго­во­ра о до­жи­вот­ном из­др­жа­ва­њу због по­ре­ме­ће­них од­но­са и због про­ме­ње­них окол­но­сти. Има­ју­ћи у ви­ду од­ред­бе ових чла­но­ва, као и прав­ну при­ро­ду уго­во­ра о до­жи­вот­ном из­др­жа­ва­њу, ја­сно је да је ис­кљу­че­на мо­гућ­ност од­ри­ца­ња од рас­ки­да­ња уго­во­ра, од­но­сно уко­ли­ко су у уго­во­ру о до­жи­вот­ном из­др­жа­ва­њу уне­те од­ред­бе да се уго­во­ра­чи од­ри­чу пра­ва на рас­кид уго­во­ра, ове од­ред­бе су ни­шта­ве.
 

5.      Пи­та­ње:

Ту­жбе­ни зах­тев се од­но­си на ис­пла­ту ма­ње ис­пла­ће­них за­ра­да, а ту­жи­о­цу је у тре­нут­ку под­но­ше­ња ту­жбе пре­стао рад­ни од­нос. Да ли при­ме­ни­ти од­ред­бе ко­је се од­но­се на рад­не од­но­се или пак од­ред­бе ко­је се од­но­се на оп­шти по­сту­пак и на­кна­ду ште­те? У ве­зи са прет­ход­ним пи­та­њем да ли је над­ле­жан ви­ши суд или апе­ла­ци­о­ни суд за по­сту­па­ње по жал­би у прав­ној ства­ри ра­ди ис­пла­те не­ис­пла­ће­них за­ра­да?

Од­го­вор:

Ово пи­та­ње се мо­же по­де­ли­ти на два де­ла: а) пр­ви део, у окви­ру ко­га се тра­жи од­го­вор на пи­та­ње да ли ће се при­ме­ни­ти од­ред­бе ко­је се од­но­се на рад­не од­но­се или пак од­ред­бе ко­је се од­но­се на оп­шти по­сту­пак и на­кна­ду ште­те ка­да се ра­ди о зах­те­ву за ис­пла­ту ма­ње ис­пла­ће­них за­ра­да ту­жи­о­цу ко­ме је у тре­нут­ку под­но­ше­ња ту­жбе пре­стао рад­ни од­нос; б) и дру­ги део, ко­ји се од­но­си на то да ли је за по­сту­па­ње по жал­би у прав­ној ства­ри ра­ди ис­пла­те не­ис­пла­ће­них за­ра­да над­ле­жан ви­ши суд или апе­ла­ци­о­ни суд? Ово што је бит­но за од­го­вор на на­ве­де­ни пр­ви део пи­та­ња је да се ту­жбе­ни зах­тев од­но­си на ис­пла­ту ма­ње ис­пла­ће­них за­ра­да (и што те за­ра­де, еви­дент­но, по­ти­чу из рад­ног од­но­са; с об­зи­ром да је ту­жбу под­нео "рад­ник ко­ме је пре­стао рад­ни од­нос"), јер то је до­вољ­но за за­кљу­чак да се ра­ди (о прав­и­ма, оба­ве­за­ма и од­го­вор­но­сти­ма из рад­них од­но­са) и ире­ле­ват­но је да ли ту­жи­лац још увек има ста­тус за­по­сле­ног ли­ца или му је у тре­нут­ку под­но­ше­ња ту­жбе пре­стао ра­дни од­нос; а по­што се "о пра­ви­ма, оба­ве­за­ма и од­го­вор­но­сти­ма из рад­них од­но­са" мо­же од­лу­чи­ва­ти са­мо у пар­ни­ца­ма из рад­них од­но­са то јест ра­ди се о та­ко­зва­ним рад­ним спо­ро­ви­ма, то про­из­и­ла­зи да ће се у по­ступ­ку од­лу­чи­ва­ња по та­квој ту­жби при­ме­ни­ти од­ред­бе ко­је су пред­ви­ђе­не за по­сту­па­ње у пар­ни­ци из рад­ног од­но­са гла­ва XXIX, по­сту­пак у пар­ни­ца­ма из рад­них од­но­са, члан 434. до 439. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку об­ја­вље­ног у ("Слу­жбе­ном гла­сни­ку Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" бр.125/04 и 111/09); од­но­сно гла­ва XXIX, по­сту­пак у пар­ни­ца­ма из рад­них од­но­са, члан 436-111/09 но­вог За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку об­ја­вље­ном у ("Слу­жбе­ном гла­сни­ку Ре­пу­бли­ке Ср­би­је број 72/11) с тим што ће се на осно­ву од­ред­бе чла­на 22. став 3. За­ко­на о уре­ђе­њу су­до­ва ("Слу­жбе­ни гла­сник Ре­пу­бли­ке Ср­би­је" бр.116/2008 од 22. де­цем­бра 2008. го­ди­не) о та­квом спо­ру су­ди­ти основ­ни суд у пр­вом сте­пе­ну. За од­го­вор на на­ве­де­ни дру­ги део пи­та­ња је од зна­ча­ја сле­де­ће: да ли тре­ба од­лу­чи­ти о жал­би на ре­ше­ње ко­је је основ­ни суд до­нео у пар­ни­ци ра­ди не­ис­пла­ће­них за­ра­да ли­цу ко­је у мо­мен­ту под­но­ше­ња ту­жбе ви­ше ни­је у рад­ном од­но­су, о ко­јој жал­би ће ви­ши суд од­лу­чи­ти на осно­ву од­ре­д­бе из чла­на 23. став 2. тач­ка 2. За­ко­на о уре­ђе­њу су­до­ва; да ли тре­ба од­лу­чи­ти о жал­би на пре­су­ду ко­ју је основ­ни суд до­нео у пар­ни­ци ра­ди не­ис­пла­ће­них за­ра­да ли­цу ко­је у мо­мен­ту под­но­ше­ња ту­жбе ви­ше ни­је у рад­ном од­но­су, о ко­јој жал­би као дру­го­сте­пе­ни од­лу­чу­је апе­ла­ци­о­ни суд на осно­ву од­ред­бе из чла­на 24. став 1. тач­ка 3. За­ко­на о уре­ђе­њу су­до­ва. Из на­ве­де­ног про­из­и­ла­зи да основ­ни суд у ова­квим пар­ни­ца­ма увек су­ди као пр­во­сте­пе­ни, да у жал­ба­ма про­тив ре­ше­ња до­не­тих од стра­не основ­ног су­да од­лу­чу­је ви­ши суд, док о жал­ба­ма про­тив пре­су­де до­не­тих од стра­не основ­ног су­да увек од­лу­чу­је апе­ла­ци­о­ни суд (с об­зи­ром да пар­ни­ца из рад­них од­но­са не мо­же би­ти спор ма­ле вред­но­сти).

Si id non apparet, non ius deficit sed probatio (Paulus) – Ako se nešto ne dokaže, ne pravo, nego dokaz nedostaje