APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

10.02.2012.

Kž2 Po1 38/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž2 Po1 38/12
dana 10.02.2012.godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija Zorana Savića, predsednika veća, Aleksandre Zlatić i Duška Milenkovića, članova veća, sa sudijskim pomoćnikom Žakom Pavlovićem, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA i dr., odlučujući o žalbama branioca okrivljenog vlasnika, sada pokojnog, AA - advokata AB1, punomoćnika trećeg lica SS - advokata BA i punomoćnika AA1 - advokata AB, koje su izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje POI-Po1.br.44/11 od 15.12.2011.godine, u sednici veća održanoj dana 10. februara 2012.godine, doneo je:

R E Š E Nj E

UVAŽAVANjEM žalbi branioca okrivljenog vlasnika, sada pokojnog, AA - advokata AB1, punomoćnika trećeg lica SS – advokata BA i punomoćnika AA1 - advokata AB, UKIDA SE rešenje Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje POI-Po1.br.44/11 od 15.12.2011.godine i predmet upućuje prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebno odeljenje POI-Po1.br.44/11 od 15.12.2011.godine, usvojen je zahtev tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal OIK.br.20/10 od 07.09.2011.godine za privremeno oduzimanje imovine za koju postoji osnovana sumnja da je proistekla iz krivičnog dela, pa je, u stavu jedan, privremeno oduzet stan broj 7, u zgradi broj 1, u Pop Lukinoj ulici, u Beogradu, površine 129 m2, upisan u list nepokretnosti broj 826 KO Stari grad, na katastarskoj parceli broj 2056, koji je, sa udelima od po ½, u privatnoj svojini okrivljenog vlasnika, sada pokojnog, AA i AA1. U stavu dva je privremeno oduzet stan aa1, u privatnoj svojini trećeg lica SS. U trećem stavu je određeno da će privremeno oduzimanje imovine trajati do donošenja konačne odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine, da će oduzetom imovinom upravljati Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom, te da se imovina iz stava jedan, do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine, ostavlja na korišćenje AA1 i SO.

Protiv navedenog rešenja žalbe su izjavili:

- branilac okrivljenog vlasnika, sada pokojnog, AA, advokat AB1, zbog bitne povrede odredaba postupka o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela i odredaba krivičnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, sa predlogom da se isto ukine, ili preinači, tako što će se odbiti zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal OIK.br.20/10 od 07.09.2011.godine za privremeno oduzimanje imovine od AA, ili da se, u odnosu na njega, postupak obustavi;

- punomoćnik trećeg lica SS, advokat BA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, nepotpuno i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede zakona, sa predlogom da se isto ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno razmatranje i odlučivanje;

- punomoćnik AA1, advokat AB, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se isto preinači i zahtev tužilaštva odbije.

Apelacioni sud u Beogradu je održao sednicu veća, na kojoj je razmotrio celokupne spis predmeta zajedno sa pobijanim rešenjem i žalbama, pa je nakon ocene navoda i predloga iz žalbi, našao:

 žalbe su osnovane.

U žalbi punomoćnika AA1, advokata AB se sa osnovom ističe da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka, jer je prvostepeno rešenje nerazumljivo u delu koji se odnosi na AA1. Naime, u konkretnom slučaju, prvostepeni sud od AA1 privremeno oduzima polovinu stana aa. Ali, iz sadržine rešenja o privremenom oduzimanju te imovine se ne može utvrditi njena procesna uloga, jer je prvostepeni sud ne označava ni kao okrivljenu, ni kao treće lice, a potpuno izostavlja objašnjenje u kom svojstvu se ona uopšte pojavljuje kao učesnik u datom postupku. U zahtevu za privremeno oduzimanje imovine ona je označena kao treće lice. Ali, zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, vrlo jasno i precizno definiše pojam ''trećeg lica'' – fizičko, ili pravno lice na koje je preneta imovina za koju postoji osnovana sumnja da je proistekla iz krivičnog dela, pri čemu neophodan samo objektivan uslov - da je imovina preneta. Polovina stana koja je privremeno oduzeta od AA1 nije na nju preneta, već se radi njenoj posebnoj imovini.

Dalje, u žalbama branioca okrivljenog vlasnika, sada pokojnog, AA, advokata SA, punomoćnika trećeg lica SS, advokata BA i punomoćnika AA1, advokata AB se sa osnovom ističe da pobijano rešenje ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama.

Za primenu instituta privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, neophodno je da se ostvare tri kumulativno postavljena uslova: da je protiv vlasnika pokrenut krivični postupak za krivično delo iz člana 2 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, da postoji osnovana sumnja da se radi o imovini proistekloj iz krivičnog dela i da postoje činjenice koje ukazuju da bi kasnije oduzimanje takve imovine bilo otežano i onemogućeno. U konkretnom slučaju nije sporna činjenica da je protiv okrivljenih pokrenut krivični postupak za krivično delo iz člana 2 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Radi se o postupku koji se protiv okrivljenih AA i VV vodi pred Posebnim odeljenjem Višeg suda u Beogradu u predmetu K-Po1.br.305/10, zbog krivičnog dela iz člana 346 stav 1 KZ i dr.. Međutim, prvostepeni sud nije dao valjane razloge o odlučnim činjenicama vezanim za ostale uslove - da postoji osnovana sumnja da se radi o imovini proistekloj iz krivičnog dela i da postoje činjenice koje ukazuju da bi kasnije trajno oduzimanje takve imovine bilo otežano i onemogućeno.

Kada je u pitanju osnovana sumnja da se radi o imovini proistekloj iz krivičnog dela, potrebno je nedvosmisleno utvrditi kumulativno postojanje dve činjenice - da lice protiv koga se vodi postupak za krivično delo iz člana 2 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela poseduje znatnu imovinu i da je ta imovina u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima.

Prvostepeni sud nije dao odgovarajuće razloge za svoje zaključke da stan broj 7, u zgradi broj 1, u Pop Lukinoj ulici, u Beogradu predstavlja znatnu imovinu i da postoji očigledna nesrazmera između njegove vrednosti i zakonitih prihoda vlasnika - okrivljenog, sada pokojnog, AA i njegove supruge AA1. Naime, prvostepeni sud konstatuje da postoji ''očigledna nesrazmera između zarade i vrednosti stečenog stana'', ali ne obrazlaže u čemu se ta nesrazmera ogleda, kao ni to na osnovu kojih konkretnih činjenica je došao do takvog zaključka, jer samo navodi da je ''imao u vidu'' visinu zarade koju je okrivljeni AA, u vreme sticanja predmetne imovine ostvarivao na Institutu na onkologiju i radiologiju Srbije, te visinu anuiteta kredita za otplatu predmetnog stana. Sa druge strane, iz spisa predmeta proizilazi da su AA i AA1 bili u bračnoj zajednici, da su vlasnici pomenute nepokretnosti sa udelima od po ½, da su istu kupili od SS1 i SS2 po ceni od 250.000 eura (ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov.br.I 12509/07 od 13.07.2007.godine), da je pritom AA1 u kupovinu predmetnog stana uložila 75.000 evra koje je stekla prodajom svoje posebne imovine (stana u ulici _ u Beogradu), da je preostali deo cene do 250.000,00 evra – 175.000 evra finansiran iz stambenog kredita ''Hipo'' banke sa rokom otplate do 2025.godine, da su rate za taj kredit otplaćivane isključivo sa tekućeg računa okrivljenog AA u ''Hipo'' banci, na koji su mu uplaćivane zarade iz stalnog radnog odnosa, da drugih uplata na taj račun nije bilo, te da AA1 ima redovna primanja iz stalnog radnog odnosa.

Obzirom na izneto, nije jasno na osnovu čega je prvostepeni sud zaključio da predmetni stan može da predstavlja definitivno stečenu imovinu i to znatne vrednosti, kao ni to zbog čega je prvostepeni sud, kada je utvrđivao vrednost predmetnog stana, uzeo u obzir punu cenu iz kupoprodajnog ugovora. Naime, sada pokojni AA i njegova supruga AA1 su isti samo delimično isplatili iz sopstvenih sredstava (posebne imovine AA1), a veći deo je isplaćen iz stambenog kredita, koja jesu ''znatna'' - 175.000 evra, ali ne mogu da predstavljaju imovinu okrivljenog sada pokojnog AA, pošto se banci, na ime tog iznosa, moraju vraćati mesečne ugovorene rate, da se hipoteka ne bi aktivirala (što bi dovelo u pitanje kako formalno vlasništvo nad pomenutim stanom, tako i eventualno trajno oduzimanje istog). Stoga, iako ima nominalnu vrednost od 250.000,00 evra i formalne vlasnike upisane u odgovarajuće javne registre, radi se o nepokretnosti pod hipotekom, kao garancijom za dobijeni stambeni kredit, koja se može brisati tek nakon otplate istog u celosti (2025.godine).

Dalje, u pobijanom rešenju nisu dati razlozi po pitanju nesrazmernosti između vrednosti pomenute nepokretnosti i zakonitih prihoda vlasnika - kako okrivljenog, sada pokojnog AA, tako i njegove supruge AA1. Predmetni stan je većim delo kupljen sredstvima iz kredita, a ne dovodi se u sumnju regularnost postupka njegovog odobravanja. Legalni prihodi okrivljenog, sada pokojnog AA su cenjeni prilikom apliciranja za pomenuti kredit i morali su biti veći od mesečnog anuiteta za ratu, jer u suprotnom kredit ne bi bio odobren. Rate za taj kredit su se, prema stanju u spisima, otplaćivale sa tekućeg računa okrivljenog na koji mu je uplaćivana plata, pri čemu se iz prvostepenog rešenja ne vidi da li je bilo i drugih uplata na taj račun, ili da li su se rate kredita uplaćivale i sa drugih računa. Uz to, imovinske relacije između okrivljenog, sada pokojnog AA i njegove supruge AA1, spadaju u kategoriju odlučnih činjenica, a prvostepeni sud u vezi sa tim nije dao nikakve konkretne razloge. AA1 je, prema stanju u spisima, suvlasnik pomenutog stana sa jednom polovinom idealnog dela, a iznos od 75.000 evra, koji je isplaćen prodavcima stana kao deo kupoprodajne cene, potiče od prodaje njene posebne imovine. Pored toga je evidentno da AA1, ne samo što na predmetni stan polaže pravo kao neko ko je uložio svoju posebnu imovinu u kupovinu istog, nego i kao supruga po osnovu zajedničke bračne tekovine. Naime, ona je sve vreme je u bračnoj zajednici sa imenovanim okrivljenim i ima redovna primanja iz stalnog radnog odnosa, pa postoji predpostavka i da faktički učestvuje u otplati pomenutog kredita. Stoga, nije jasno zbog čega je vršeno poređenje zarade okrivljenog sa vrednošću celog stana, kada on ni formalno, a ni faktički, nije vlasnik cele nepokretnosti. Obzirom na izneto, evidentno da prvostepeni sud u pobijanom rešenju nije dao jasne, konkretne i nesumnjive razloge da je vrednost predmetnog stana u očiglednoj nesrazmeri sa zakonitim prihodima vlasnika, odnosno zašto smatra da okrivljeni, sada pokojni AA i AA1 nisu mogli da, iz svojih redovnih i zakonitih prihoda, plaćaju ratu kredita za pomenuti stan.

Pored toga, pobijano rešenje nema razloge o odlučnim činjenicama ni po pitanju očigledne nesrazmernosti između vrednosti nepokretnosti koja je oduzeta od trećeg lica SS - stana aa1, u Beogradu, izgrađenoj na katastarskoj parceli broj _ KO Vračar, i zakonitih prihoda okrivljenog VV, njegove bivše supruge VV1 i člana porodičnog domaćinstva majke VV2. Naime, iz spisa predmeta proizilazi, da je predmetna nepokretnost privatno, vanknjižno vlasništvo sina okrivljenog VV, trećeg lica SS i da je po ceni od 130.000 eura kupljena od SS3 i SS4 (ugovor o kupoprodaji nepokretnosti u izgradnji Ov.br.9409/09 od 10.04.2009.godine). Prvostepeni sud u pobijanom rešenju ističe da je, u sporazumu o deobi zajedničke imovine između okrivljenog VV i VV1 (Ov.br.876/09 od 28.01.2009.godine), taksativno nabrojeno šta sve čini njihovu zajedničku imovinu, da se pritom u istom ne spominje ''ušteđevina bračnih drugova'', da se u njihovom sporazumu o vršenju roditeljskog prava izričito navodi da je ''VV, za sina SS, obezbedio novčana sredstva u iznosu od 120.000 eura, radi kupovine stana za njegove potrebe, koje predaje na ruke SS5'', te da stoga 120.000 eura, koji su upotrebljeni za kupovinu predmetnog stana, ne predstavljaju bračnu tekovinu okrivljenog VV i SS5, a da je iznos od 130.000 eura, koji se navodi u ugovoru o kupoprodaji predmetne nepokretnosti, u očiglednoj nesrazmeri sa zakonitim prihodima okrivljenog VV, koje prevashodno čini njegova plata na Institutu za onkologiju i radiologiju.

Po nalaženju ovog suda, sa osnovom se u žalbi punomoćnika trećeg lica SS ističe da prvostepeni sud nije obrazložio na osnovu kojih konkretnih činjenica je došao do zaključka da je iznos od 130.000,00 evra nesrazmeran svim legalnim prihodima okrivljenog VV i članova njegovog porodičnog domaćinstva. Naime, iz spisa predmeta proizilazi i to da su SS5 i VV bili u braku 21 godinu i da su tokom trajanja te bračne zajednice novčana sredstva sticali po više osnova. Oni su zaposleni na Institutu za onkologiju od početka 90-ih godina i uredno primaju plate; VV ima i redovna mesečna primanja na ime članstva u upravnom odboru, kao i iz zakupa stana i garaže; VV1 je imala prihode iz ugovora o delu, kao i prihod od prodaje posebne imovine (stana u Beogradu). Pri svemu tome, u zajedničkom domaćinstvu sa okrivljenim VV, poslednjih deset godina živi i njegova majka VV2, koja takođe ima redovna mesečna primanja (600 eura), a tu su i prihodi od izdavanja dela kuće u Beogradu, u ulici _ u periodu 1996.godine do 2001.godine. U pobijanom rešenju se ne vidi da li su i na koji način ove okolnosti cenjene, te kakvi su zaključci prvostepenog suda po tim pitanjima, iako predmetne činjenice jesu odlučne kada je u pitanju utvrđivanje nesrazmernosti između vrednosti navedene nepokretnosti i legalnih prihoda okrivljenog VV, te članova njegovog porodičnog domaćinstva.

Naime, radi pravilnog sagledavanja odlučnih činjenica da li konkretna imovina, predstavlja ''znatnu imovinu'' i da li postoji ''očigledna nesrazmera'' između te imovine i legalnih prihoda lica na koje se zahtev odnosi, potrebno je imati u vidu, pored njegovih legalnih prihoda, i legalne prihode lica iz zajedničkog porodičnog domaćinstva. Stoga je prvostepeni sud, prilikom analize i ocene činjenica vezane za srazmernost legalnih prihoda i vrednosti stečene imovine, trebao da, pored plata, uzme u obzir sve legalne prihode – i naknadu za članstvo u upravnom odboru, zakupnine, prihode od prodaje nepokretnosti, autorske ugovore VV1, mesečna primanja VV2 itd., i da tako ostvarene prihode dovede u vezu sa kupovinom stana od 130.000,00 evra i utvrdi da li je kupovina istog u nesrazmeri sa tim prihodima. Pritom, ta nesrazmera između legalnih prihoda i imovine mora da bude ''očigledno nesrazmerna'', odnosno da višestruko i upadljivo prevazilazi zakonite prihode. Stoga, u pobijanom rešenju nisu dati adekvatni razlozi na osnovu čega je zaključeno da takva nesrazmera postoji i u konkretnom slučaju, pri čemu je prvostepeni sud propustio da na jasan i nesumnjiv način ukaže u čemu se ogleda ta očigledna nesrazmera između primanja VV i članova njegovog porodičnog domaćinstva i navedene vrednosti stana.

Pored toga, sa osnovom se u žalbi punomoćnika trećeg lica SS ističe da u pobijanom rešenju nisu dati valjani razlozi da gore pomenutih 120.000,00 evra, ne predstavljaju bračnu tekovinu VV i VV1. Naime, stoji činjenica da ta sredstva nisu navedena u njihovom sporazumu o deobi zajedničke imovine. Ali, oni su bili u braku od 1987.godine i oboje su decidno naveli da su predmetna sredstva stekli tokom trajanja istog, jer su, pored redovnih zarada, imali i dodatne prihode po više osnova. Pritom je VV1 u svom iskazu objasnila da je to zajednički novac i da je isti bio u sefu kod njenog supruga VV, jer je on vodio računa o porodičnim finansijama, a da nije bilo potrebe da bude posebno označen kao zajednička imovina, jer su se dogovorili da se tim sredstvima kupi stan za njihovog sina. Ove navode je trebalo posmatrati u vezi sa ostalim dokazima u spisima, a naročito sa dokazima koji govore o visini legalnih prihoda ostvarenih u dužem vremenskom periodu po osnovu zarada, drugih primanja, prodaje i zakupa nepokretnosti itd.. Iz pobijanog rešenja se ne vidi da li je i kako prvostepeni sud ove činjenice cenio, tako da se ne zna kakav je stav prvostepenog suda po pitanju istih, posebno kod činjenice da se upravo ova sredstva pominju u sporazumu o deobi zajedničke imovine, kroz obavezu okrivljenog VV, kao supružnika, da na ruke supruzi VV1, namenski preda 120.000,00 evra.

Na kraju, osnovano se u pomenutim žalbama ističe da prvostepeni sud nije na odgovarajući način obrazložio odlučne činjenice da bi eventualno kasnije trajno oduzimanje imovine u datim slučajevima bilo otežano, ili onemogućeno. Naime, da bi se primenio ovaj institut, mora da postoji opasnost da će imovina, za koju se osnovano sumnja da je proistekla iz krivičnog dela, biti otuđena, uništena, sakrivena, ili na drugi način izmenjena. Donošenjem rešenja o privremenom oduzimanju iste, faktički se otklanja ta opasnost, a time i opasnost za ''neometano'' vođenje postupka trajnog oduzimanja te imovine. Svoje zaključke po ovom pitanju, prvostepeni sud obrazlaže time da se radi o predmetu organizovanog kriminala, u kome je ''okončana faza saslušanja okrivljenih'' i da tek predstoji dokazni postupak. Iz toga bi se mogao izvući zaključak da je jedini konkretan razlog u vezi sa ovim pitanjem, pretpostavka da će krivični postupak dugo trajati. Međutim, potencijalna dužina trajanja sudskog postupka, ne može biti jedini razlog, jer, sama za sebe, ne vodi zaključku da postoji opasnost da će kasnije oduzimanje imovine biti otežano. Ta opasnost mora biti konkretna i jasno određena, potkrepljena realnim činjenicama, koje moraju stvoriti jasno ubeđenje o postojanju opasnosti da će kasnije eventualno trajno oduzimanje iste biti otežano, ili onemogućeno.

Obzirom na navedeno, ovaj sud je našao da predmetne žalbe treba uvažiti, a pobijano rešenje ukinuti. Naime, isto sadrži bitne povrede odredaba krivičnog postupka, jer nema razloge o odlučnim činjenicama, zbog čega se ne može nedvosmisleno zaključiti da li je opravdano privremeno oduzimanje gore navedene imovine, ili ne. Zbog te povrede, ovaj sud se nije upuštao u dalje ispitivanje zakonitosti i pravilnosti prvostepenog rešenja, niti u pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, pošto se to, za sada, ne može ispitati. Imajući u vidu razloge zbog kojih je prvostepeno rešenje ukinuto, ovaj sud nije posebno analizirao, izlagao i cenio ostale navode iz predmetnih žalbi.

Prilikom ponovnog odlučivanja, prvostepeni sud će imati u vidu primedbe na koje mu je ukazano ovim rešenjem, analizirati i ceniti sve činjenice koje su relevantne za donošenje odluke u konkretnoj krivičnopravnoj stvari, posebno uzeti u obzir odredbe iz zakona i ostalih opštih akata koji normiraju predmetnu materiju, a potom će doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku, u kojoj će konkretno navesti i opisati razloge o odlučnim činjenicama i za to dati adekvatno obrazloženje.

Zbog napred navedenih razloga, Apelacioni sud u Beogradu je, na osnovu člana 467 stav 4 ZKP, doneo odluku kao u izreci rešenja.

Zapisničar PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Žak Pavlović Zoran Savić