APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

18.08.2011.

Kž2 Po1 218/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž2 Po1 218/11
Dana 18.08.2011. godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Posebno odeljenje, u veću sastavljenom od sudija Zorana Savića, predsednika veća, Savke Gogić i Vučka Mirčića, članova veća, sa višim sudijskim saradnikom Snežanom Medenicom kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346 stav 2 Krivičnog zakonika i dr., odlučujući o žalbama okrivljenog AA i njegovog branioca-advokata AB, izjavljenim protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Poi.Po1.21/11-K.Po1.261/2010 od 23.06.2011.godine, u sednici veća održanoj dana 18. avgusta 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

ODBIJAJU SE kao neosnovane žalbe okrivljenog AA i njegovog branioca-advokata AB, izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Poi.Po1.21/11-K.Po1.261/2010 od 23.06.2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem Višeg suda u Beogradu, Posebnog odeljenja Poi.Po1.21/11-K.Po1.261/2010 od 23.06.2011.godine usvojen je zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal Oik.S.br.22/09 od 14.03.2011.godine i određeno da se od okrivljenog AA privremeno oduzima imovina i to stan aa i garažno mesto aa1, kao i plac aa2 i katastarska parcela aa3. Istovremeno je određeno da će privremeno oduzimanje imovine trajati do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine i da se upravljanje privremeno oduzetom imovinom poverava Direkciji za upravljanje oduzetom imovinom.
Protiv ovog rešenja, žalbe su izjavili:

-okrivljeni AA, ne navodeći zakonski osnov, niti predlog, s tim što iz obrazloženja žalbe proizlazi da se prvostepeno rešenje pobija zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i predlaže ukidanje pobijanog rešenja;

-branilac okrivljenog AA - advokat AB sa svih zakonskih razloga, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine pobijano rešenje i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Tužilac za organizovani kriminal u podnesku Ktž.br.246/11 od 15.08.2011. godine predložio je da se žalbe okrivljenog AA i njegovog branioca - advokata AB odbiju kao neosnovane.

Apelacioni sud u Beogradu, Posebno odeljenje je u sednici veća, nakon razmatranja spisa predmeta i pobijanog rešenja, po oceni žalbenih navoda, imajući u vidu i predlog Tužioca za organizovani kriminal iz napred navedenog podneska, našao:

Žalbe su neosnovane.

Pravilno je postupio prvostepeni sud kada je usvojio zahtev Tužilaštva za organizovani kriminal i odredio da se od okrivljenog AA privremeno oduzima imovina, i to stan aa i garažno mesto aa1, te plac aa2, navodeći i u izreci i u obrazloženju rešenja sve podatke koji su propisani zakonom, odnosno odredbom člana 25 stav 2 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, kao i okolnosti iz kojih proizlazi osnovana sumnja da je imovina koju okrivljeni poseduje proistekla iz krivičnog dela.

Naime, iz spisa predmeta proizlazi da je protiv okrivljenog AA podignuta optužnica zbog postojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo udruživanja radi vršenja krivičnih dela iz člana 346 stav 2 KZ, četiri krivična dela prevare u saizvršilaštvu iz člana 208 stav 4 u vezi stava 1 u vezi sa članom 33 KZ, krivično delo prevare u saizvršilaštvu iz člana 208 stav 3 u vezi stava 1 u vezi sa članom 33 KZ i krivično delo prevare iz člana 208 stav 4 u vezi stava 1 KZ.

U žalbi branioca okrivljenog ističe se da je prvostepeni sud u pobijanom rešenju izneo identične razloge kao u prethodnom rešenju koje je ukinuto rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2.Po1.125/11 od 24.05.2011.godine, te da nije postupio po primedbama i nalozima iz ovog rešenja.

Međutim, po oceni ovog suda žalbeni navodi branioca okrivljenog u ovom delu ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Pre svega, neosnovani su žalbeni navodi u delu u kojem se ističe da osnovana sumnja da imovina okrivljenog proističe iz krivičnog dela nije ničim potkrepljena, obzirom da je prvostepeni sud na osnovu izvedenih dokaza označenih na stranama 7, 8, 9 i 10 obrazloženja pobijanog rešenja, pravilno zaključio da postoji očigledna nesrazmera između visine zakonitih prihoda okrivljenog i njegove supruge i vrednosti stečene imovine, odnosno predmetnog stana, garaže i placa aa2, pa je polazeći od ove činjenice, imajući u vidu da postoji osnovana sumnja da je okrivljeni u periodu od januara 2004.godine do novembra 2009.godine izvršio predmetna krivična dela, i to kao vlasnik preduzeća “AA”, “AA1”, “AA2”, te kao direktor preduzeća “AA3” lažno se predstavljajući kao državni funkcioner i osoba od poverenja i u bliskom odnosu sa licima iz vrha političke vlasti, dovodeći u zabludu oštećene u cilju ostvarivanja protivpravne imovinske koristi, te da je tokom 2007.godine postao nosilac prava korišćenja placa u aa2, a tokom 2009.godine vlasnik aa i garažnog mesta aa2, pravilno zaključio da iz svih izvedenih dokaza proizlazi osnovana sumnja da imovina okrivljenog, opisana u izreci rešenja, proističe iz krivičnog dela.

Neosnovani su i žalbeni navodi branioca okrivljenog u delu u kojem se ističe da prvostepeni sud, suprotno nalogu Apelacionog suda, nije pribavio dokaze o prometu sredstava na računu bivše supruge okrivljenog, kao i potpuni izveštaj o prihodima okrivljenog u periodu u kom mu se izvršenje krivičnih dela stavlja na teret. Ovo stoga što je prvostepeni sud visinu zakonitih prihoda okrivljenog AA i njegove bivše supruge AA1 utvrdio na osnovu uverenja Republičkog Fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 24.08.2010.godine, 20.11.2009 i 20.06.2011.godine. Naime, za suprugu okrivljenog, AA1, iz navedenih izveštaja utvrđeno je da za nju postoje podaci o osiguranju za period od 1995.godine do 2008.godine, ali da nema unetih podataka o stažu osiguranja, zaradama, naknadama zarada, osnovicama osiguranja niti ugovorenim i drugim naknadama i visini uplaćenog doprinosa, što je potvrđeno i izveštajem Odeljenja matične evidencije Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje od 21.06.2011.godine, dok je za okrivljenog AA utvrđeno da za njega postoje podaci o stažu osiguranja i visini uplaćenih doprinosa za period od 1996.godine do 2007.godine, te da je visina ostvarenih zarada u ovom periodu iznosila 2.194.256,67 dinara, a da za period od 02.10.1991.godine do 31.12.1995.godine i od 01.01.2008.godine do 05.11.2009.godine nema unetih podataka o zaradama, naknadama zarada, osnovicama osiguranja, ugovorenim i drugim naknadama i visini uplaćenih doprinosa. Na osnovu izveštaja Poreske uprave Beograd, Sektora za kontrolu od 21.06.2011.godine, prvostepeni sud je utvrdio da supruga okrivljenog nije evidentirana kao primalac prihoda iz radnog odnosa u periodu od 2003.godine do 2010.godine, te da je evidentirana kao primalac prihoda van radnog odnosa za period od 2005.godine do 2008.godine i za 2010.godinu, pa je imajući vidu ostvarene zarade okrivljenog AA i njegove supruge AA1 u periodu od 1996.godine do 01.01.2010.godine odnosno činjenicu da su ostvarili ukupne prihode u iznosu od 3.187.382,67 dinara, ceneći i visinu stečene imovine (29.013.208,52 dinara), kao i prosečne troškove jedne porodice sa dvoje maloletne dece, pravilno zaključio da postoji očigledna nesrazmera između vrednosti imovine i zakonito stečenih prihoda, te da postoji osnovana sumnja da se radi o imovini proistekloj iz krivičnog dela. Stoga su žalbeni navodi branioca okrivljenog, kojima se ukazuje da prvostepeni sud u pobijanom rešenju nije obrazložio u čemu se ogleda očigledna nesrazmera između imovine okrivljenog i njegovih zakonitih prihoda, ocenjeni neosnovanim, kao i navodi u delu u kojem se ističe da, suprotno uputstvima Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni sud pre donošenja pobijanog rešenja nije pribavio izveštaj o prometu sredstava na računu okrivljenog i njegove bivše supruge, niti izveštaj o njihovim prihodima, obzirom da je prvostepeni sud, upravo postupajući po ovim uptstvima, pribavio navedene izveštaje, iz kojih se na nesumnjiv način utvrđuje visina prihoda kako okrivljenog, tako i njegove supruge.

Postupajući po uputstvima Apelacionog suda u Beogradu, prvostepeni sud je utvrdio visinu ostvarenih prihoda okrivljenog u preduzeću “AA4” iz aa, i to iz izveštaja Ministarstva finansija RS – Uprave za sprečavanje pranja novca od 18.03.2010.godine i izvoda o stanju i promenama sredstava na računu ovog preduzeća, otvorenom kod “Komercijalne banke” u aa za period od 31.01.2009.godine do 31.03.2011.godine. Iz ovih dokaza, prvostepeni sud je utvrdio da je preduzeće “AA4” registrovano 13.08.2007.godine, te da su kao osnivači navedeni okrivljeni AA i BB, dakle nakon što je okrivljeni od preduzeća “AA1” kupio stan, te da su na tekućim računima ovog preduzeća zabeležena dva priliva, i to 21.09.2007.godine u iznosu od 35.358 evra i 14.11.2007.godine u iznosu od 38.380 evra, s tim što su istovremeno zabeleženi i odlivi, ali bez bližeg opisa transfera te da su u toku 2009.godine uplaćena dva iznosa i to 2.724,12 i 1.849,05 evra. Imajući u vidu datum osnivanja navedenog preduzeća te datum kupovine predmetnog stana i garaže, prvostepeni sud je pravilno zaključio da navodi okrivljenog – da je on znatne prihode ostvarivao po osnovu radnog odnosa u preduzeću “AA4” iz bb, nisu od značaja prilikom donošenja odluke, upravo zbog toga što se radi o prometu novca nakon što je okrivljeni kupio predmetne nepokretnosti.

Takođe, ni žalbeni navodi branioca okrivljenog u delu u kojem se ističe da prvostepeni sud nije na nesumnjiv način utvrdio da je upravo okrivljeni AA vlasnik predmetnog stana i garaže, te placa aa2, nisu mogli biti prihvaćeni kao osnovani. Ovo stoga što je prvostepeni sud na nesumnjiv način utvrdio činjenicu da je okrivljeni AA vlasnik stana aa, i to iz ugovora o kupoprodaji nepokretnosti koji je overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu dana 11.03.2009.godine pod brojem I/3 Ov.1509/09, iz kog proizlazi da je okrivljeni od Privrednog društva “AA1” kupio ovaj stan i garažno mesto po ceni od 304.100 eura-u dinarskoj protivvrednosti na dan overe ugovora prema kursu Narodne banke Srbije 28.614.958,52 dinara, a koji je prethodno preduzeće “AA1” iz Beograda, dana 19.07.2007.godine kupilo od preduzeća “_” iz bb1, s tim što je u tom momentu stan bio u izgradnji, kao i garažno mesto, a što je utvrđeno iz ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 19.07.2007.godine i iz ugovora overenog dana 19.12.2008.godine, pod brojevima Ov.6276/07 i Ov.9453/08, overenim pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu.

Činjenica da je okrivljeni nosilac prava korišćenja placa u Ostružnici, utvrđena je na osnovu ugovora o prometu prava korišćenja na zemljištu, koji je overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu 05.04.2007.godine, iz kog je utvrđeno da je okrivljeni pravo korišćenja stekao od ranijeg nosioca prava korišćenja SS za iznos od 5.000 eura, u dinarskoj protivvrednosti na dan overe ugovora prema srednjem kursu Narodne banke Srbije 398.250,00 dinara.

Imajući u vidu navedene dokaze, te činjenicu da je na osnovu poreske prijave za utvrđivanje poreza na imovinu za 2009.godinu Poreske uprave Vračar i rešenja Sekretarijata za finansije Gradske uprave grada Beograda broj I-02-436-1/15652/2009-20, utvrđeno da je okrivljeni AA prijavio kao svoju imovinu stan aa i da je Uprava javnih prihoda grada Beograda utvrdila porez na imovinu poreskom obvezniku AA za 2009.godinu, i to za stan i garažu na napred navedenoj adresi, te da iz sadržine ugovora koji je overen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu dana 11.03.2009.godine pod brojem Ov.1509/09 proizlazi da je danom overe ugovora pred sudom okrivljeni AA postao vlasnik nepokretnosti, prvostepeni sud je pravilno zaključio da je upravo okrivljeni vlasnik nepokretnosti navedenih u izreci pobijanog rešenja, dok su suprotni žalbeni navodi branioca okrivljenog ocenjeni neosnovani.

Kod činjenice da prvostepeni sud na osnovu pribavljenih dokaza nije mogao na nesumnjiv način da utvrdi eventualne prihode supruge okrivljenog preko računa banaka, obzirom da nije imao podatke o kojim se računima i bankama radi, te da je okrivljenom i njegovoj supruzi ostavljen rok od pet dana da podnesu dokaze da je supruga okrivljenog ostvarivala i druge prihode u periodu od 2004.godine do 2009.godine, dakle da je prvostepeni sud dao mogućnost vlasniku imovine da upravo na ročištu ospori dokaze i navode Tužioca za organizovani kriminal dostavljanjem dokaza o tome da je na zakonit način stečena imovina, koje dokaze okrivljeni kao vlasnik imovine, niti njegov branilac nisu dostavili sudu u ovom roku, to je po oceni ovoga suda prvostepeni sud pravilno postupio kada je svoju odluku o privremenom oduzimanju imovine od okrivljenog zasnovao na dokazima izvedenim u toku postupka, imajući u vidu član 24 Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela kojim je, u stavu 3, propisano da vlasnik imovine i njegov branilac, odnosno punomoćnik osporavaju navode javnog tužioca.

Imajući u vidu sve izvedene dokaze na ročištu održanom dana 23.06.2011.godine, to je po oceni ovoga suda, u potpunosti pravilan zaključak prvostepenog suda da postoji očigledna nesrazmera između vrednosti imovine koju je okrivljeni AA stekao u periodu od 2007.godine do 2009.godine i zakonitih prihoda okrivljenog, te da su se stekli svi zakonom propisani uslovi da se od okrivljenog oduzme imovine navedena u izreci prvostepenog rešenja, ceneći pri tome i činjenicu da je okrivljeni u toku postupka prikrio pravo stanje stvari u pogledu površine stana koji poseduje, navodeći da se radi o stanu površine 150m2, kao i pravu vrednost placa, te je obzirom i na prirodu krivičnih dela za koje je okrivljeni osnovano sumnjiv da ih je izvršio, pravilno zaključio da bi kasnije oduzimanje imovine bilo otežano ili onemogućeno.

Pri tome činjenica na kojoj se u žalbi branioca insistira - da okrivljeni nije uknjižen kao vlasnik predmetnog stana, po oceni ovog suda nije od značaja za donošenje drugačije odluke, obzirom da je ugovorom o kupoprodaji ove nepokretnosti, regulisano da je prodavac stana saglasan da se kupac na osnovu tog ugovora, a bez dalje saglasnosti prodavca, uknjiži u zemljišnim knjigama kao jedini vlasnik.

Kako je prvostepeni sud u pobijanom rešenju izneo jasne i logične razloge za svoju odluku, o privremenom oduzimanju imovine od okrivljenog AA, koje i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, to su žalbeni navodi okrivljenog, kojima se ukazuje da je prvostepeno rešenje doneto na osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i da je “bazirano na pretpostavkama a ne na dokazima”, kao i žalbeni navodi njegovog branioca, kojima se ukazuje da prvostepeni sud nije postupio po uputstvima Apelacionog suda u Beogradu, ocenjeni neosnovanim.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 401 stav 3 ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar Predsednik veća-sudija
Snežana Medenica, s.r Zoran Savić,s.r

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić