APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

22.04.2013.

Kž1 Po2 3/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 Po2 3/12
Dana 13.03.2013. godine
B E O G R A D
ul. Nemanjina br. 9

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, Odeljenje za ratne zločine, u veću sastavljenom od sudije Siniše Važića, predsednika veća, sudija Sonje Manojlović, mr Sretka Jankovića, dr Miodraga Majića i Omera Hadžiomerovića, članova veća, uz učešće višeg sudijskog saradnika Branislave Munjić, kao zapisničara, u krivičnom postupku okrivljenog AA i dr, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi člana 22 KZ SRJ, odlučujući o žalbama Tužioca za ratne zločine, branioca okrivljenog AA, advokata AB, branioca okrivljenog BB, advokata BA, branilaca okrivljenog VV, advokata VA i advokata VA1 i branioca okrivljenog GG, advokata GA, izjavljenim protiv presude Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K-Po2.br.17/11 od 16.03.2012. godine, u sednici veća održanoj dana 13. marta 2013. godine, u prisustvu zamenika Tužioca za ratne zločine Dušana Kneževića, branioca okrivljenog AA, advokata AB, okrivljenog BB i njegovog branioca, advokata BA, okrivljenog VV i njegovih branilaca, advokata VA i advokata VA1, okrivljenog GG i njegovog branioca, advokata GA, a u odsustvu uredno obaveštenog okrivljenog AA, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

UVAŽAVANjEM žalbi Tužioca za ratne zločine i branioca okrivljenog GG, advokata GA, PREINAČAVA SE presuda Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K-Po2.br.17/11 od 16.03.2012. godine, samo u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, okrivljenog AA i okrivljenog GG, zbog krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u vezi člana 22 KZ SRJ, za koje su prvostepenom presudom oglašeni krivim, primenom navedenih zakonskih propisa i odredbi članova 4 stav 2, 5, 33, 38, 41 i 50 KZ SRJ, OSUĐUJE i to:

okrivljenog AA na kaznu zatvora u trajanju od 13 (trinaest) godina, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Kninu Kio. br. 2-91 od 26.11.1991. godine, koji mu se računa od 15.11.1991. godine, kada je lišen slobode, do 25.12.1991. godine i vreme provedeno u pritvoru po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Somboru Kri. br. 185/09 od 29.12.2009. godine, koji mu se računa od 28.12.2009. godine, kada je lišen slobode, pa do 16.03.2012. godine, kada mu je pritvor ukinut, a

okrivljenog GG na kaznu zatvora u trajanju od 8 (osam) godina, u koju mu se uračunava vreme provedeno u pritvoru po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Kninu Kio. br. 2-91 od 26.11.1991. godine, koji mu se računa od 15.11.1991. godine, kada je lišen slobode, do 15.05.1992. godine, i vreme provedeno u pritvoru po rešenju istražnog sudije Okružnog suda u Somboru Kri.br.185/09 od 29.12.2009. godine, koji mu se računa od 28.12.2009. godine, kada je lišen slobode, pa do 16.03.2012. godine, kada mu je pritvor ukinut,

dok se žalbe Tužioca za ratne zločine i branioca okrivljenog GG, advokata GA, u preostalom delu, kao i žalbe branioca okrivljenog AA, advokata AB, branioca okrivljenog BB, advokata BA i branilaca okrivljenog VV, advokata VA i advokata VA1, ODBIJAJU kao neosnovane, a prvostepena presuda u nepreinačenom delu POTVRĐUJE.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K-Po2.br.17/11 od 16.03.2012. godine, okrivljeni AA, okrivljeni BB, okrivljeni VV i okrivljeni GG oglašeni su krivim zbog izvršenja krivičnog dela ratni zločin protiv civilnog stanovništva iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi člana 22 KZ SRJ, pa su okrivljeni AA i BB osuđeni na kazne zatvora u trajanju od po 12 (dvanaest) godina, a okrivljeni VV i GG na kazne zatvora u trajanju od po 10 (deset) godina. Na osnovu člana 264 stav 4 ZKP-a, okrivljeni su oslobođeni dužnosti naknade troškova krivičnog postupka i određeno je da isti padaju na teret budžetskih sredstava suda, dok su oštećeni, na osnovu člana 258 stav 4 ZKP-a upućeni na parnični postupak radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Protiv navedene presude blagovremeno su žalbe izjavili:

-Tužilac za ratne zločine, zbog odluke o krivičnoj sankciji iz člana 441 stav 1 u vezi člana 437 tačka 4 ZKP-a, sa predlogom da drugostepeni sud, po održanoj sednici veća, o kojoj bi bio obavešten i tužilac, usvoji žalbu tužioca i prvostepenu presudu preinači shodno članu 459 stav 1 u vezi člana 455 stav 1 tačka 3 ZKP-a, tako što će okrivljenom AA izreći zatvorsku kaznu u visini posebnog zakonskog maksimuma zaprećene kazne za ovo krivično delo, okrivljenom BB opšti zakonski maksimum zaprećene kazne, okrivljenom GG zatvorsku kaznu bliže opšteg zakonskog maksimuma zaprećene kazne, a okrivljenom VV nižu zatvorsku kaznu od predložene za okrivljenog GG, a višu od prethodno izrečene od strane prvostepenog suda;

-branilac okrivljenog AA, advokat AB, zbog odluke o kazni, na osnovu člana 437 stav 4 ZKP-a, sa predlogom da drugostepeni sud usvoji žalbu i okrivljenom AA izrekne kaznu zatvora u kraćem vremenskom trajanju. Branilac je u žalbi zamolio sud da zajedno sa okrivljenim AA bude obavešten o sednici veća kada se bude odlučivalo o žalbi;

-branilac okrivljenog BB, advokat BA, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja, povrede krivičnog zakona i odluke o kazni, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu zakaže i održi javnu sednicu veća, o kojoj će obavestiti branioca i okrivljenog BB, a ožalbenu presudu preinači i okrivljenog BB oslobodi od optužbe zbog nedostatka dokaza ili mu za utvrđeno krivično delo izrekne kaznu zatvora u trajanju ispod 10 (deset) godina, što bi u datim objektivnim i subjektivnim okolnostima bila “mera” dovoljna za postizanje opšte i pojedinačne svrhe kažnjavanja;

-branioci okrivljenog VV, advokati VA i VA1, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438 ZKP-a, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja iz člana 440 ZKP-a i povrede krivičnog zakona iz člana 439 ZKP-a, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, nakon održane javne rasprave, na koju je potrebno pozvati okrivljenog VV i njegove branioce, usvoji žalbu, ukine pobijanu presudu i istu preinači tako što će doneti presudu kojom će okrivljenog VV osloboditi krivice;

-branilac okrivljenog GG, advokat GA, zbog bitne povrede odredaba ZKP-a, povrede odredaba krivičnog zakona, netačno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu uvaži žalbu i presudu Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K-Po2.br.17/11 od 16.03.2012. godine ukine i preinači tako da se okrivljeni GG oslobađa od optužbe jer nema dokaza da je učinio delo koje mu se stavlja na teret. Branilac je u žalbi zahtevao da, u skladu sa članom 447 ZKP-a, zajedno sa okrivljenim GG bude obavešten o sednici žalbenog veća.

Tužilac za ratne zločine je, podneskom Ktrz.br.6/13 od 14.06.2012. godine, predložio da se žalba branioca okrivljenog AA, advokata AB, žalba branioca okrivljenog BB, advokata BA, žalba branilaca okrivljenog VV, advokata VA1 i advokata VA i žalba branioca okrivljenog GG, advokata GA, izjavljene protiv presude Višeg suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine K-Po2.br.17/11 od 16.03.2012. godine, odbiju kao neosnovane.

Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, održao je sednicu veća, u skladu sa odredbama člana 448 ZKP-a, u prisustvu zamenika Tužioca za ratne zločine Dušana Kneževića, branioca okrivljenog AA, advokata AB, okrivljenog BB i njegovog branioca, advokata BA, okrivljenog VV i njegovih branilaca, advokata VA i advokata VA1, okrivljenog GG i njegovog branioca, advokata GA, a u odsustvu uredno obaveštenog okrivljenog AA, na kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je, nakon razmatranja navoda i predloga iz žalbi, imajući u vidu i mišljenje Tužioca za ratne zločine, kao i objašnjenja navoda žalbi koje su dali branioci okrivljenih, a nakon što je prvostepenu presudu ispitao u okviru osnova, dela i pravca pobijanja koji su istaknuti u žalbama, shodno odredbi člana 451 stav 1 ZKP-a, i po službenoj dužnosti, shodno odredbi člana 451 stav 2 ZKP-a, doneo odluku kao u izreci presude.

Žalbama branioca okrivljenog BB, advokata BA, branilaca okrivljenog VV, advokata VA i advokata VA1 i branioca okrivljenog GG, advokata GA, prvostepena presuda pobija se zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438 stav 1 tačka 11 i stav 2 tačka 2 ZKP-a, tako što se ističe da je presuda nerazumljiva i protivrečna razlozima presude, da presuda ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama, dok su razlozi koji su dati kontradiktorni izvedenim dokazima i sadržini zapisnika sa glavnog pretresa.

Međutim, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, suprotno napred navedenim žalbenim navodima, nalazi da izreka presude nije protivrečna, niti sama sebi, niti razlozima presude, a prvostepeni sud je o svim činjenicama važnim za donošenje presude dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge, koji u pogledu odlučnih činjenica ne sadrže nikakve protivrečnosti, niti nejasnoće, dok je prvostepeni sud u pobijanoj presudi, kojom je okrivljene oglasio krivim, dao detaljne razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i veće ovoga suda.

Branioci okrivljenog VV u svojoj žalbi ističu da u pobijanoj presudi nije utvrđena veza između zločina i oružanog sukoba, navodeći da sud nije utvrdio razloge ubistva, a što je od suštinskog značaja za utvrđivanje postojanja dela ratni zločin.

Međutim, prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, napred navedeni žalbeni navodi branilaca okrivljenog VV su neosnovani, s obzirom da je prvostepeni sud pravilno utvrdio postojanje oružanog sukoba, pravilno isti dovodeći u vezu sa krivičnim delom kroz status kako okrivljenih kao izvršilaca krivičnog dela, tako i oštećenih lica, za koje svoje zaključivanje je dao konkretne, jasne i argumentovane razloge.

Naime, pravilno je prvostepeni sud iz iskaza okrivljenog AA, iskaza svedoka SS, SS1, SS2, SS3 i SS4 utvrdio da se kritični događaj odigrao u vreme oružanih sukoba na području Republike Hrvatske i tadašnje SAO Krajine, i da je na području Opštine Teslingrad (Lički Osik) u vreme kritičnog događaja bio u toku oružani sukob.

Okolnost postojanja oružanog sukoba kao jednog od elemenata krivičnog dela, i po nalaženju ovoga suda, proizlazi i iz materijalnih dokaza i to dopisa VBA broj 16699-2 od 26.11.2010. godine, a kako je navedeni dokaz pribavljen na zakonit način od nadležnih organa, pravilno je prvostepeni sud na glavnom pretresu 12.03.2012. godine, izvršio uvid u isti i na ovom dokazu između ostalog zasnovao utvrđeno činjenično stanje, dok se suprotni žalbeni navodi branilaca okrivljenog VV, da se u konkretnom slučaju radi o nezakonitom dokazu, zbog čega je presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba krivičnog postupka iz člana 438 stav 2 tačka 1 ZKP-a, pokazuju kao neosnovani.

Da su okrivljeni AA i okrivljeni GG bili pripadnici MUP SAO Krajine, a okrivljeni VV, okrivljeni BB i okrivljeni DD, prema kome je postupak razdvojen, bili pripadnici TO Teslingrad, pravilno je prvostepeni sud utvrdio iz odbrana okrivljenih AA, BB, VV i GG, u delu u kome je sud iste prihvatio, dok je iz odbrane okrivljenog AA i okrivljenog GG, kao i iskaza svedoka SS2 utvrđeno da su svi okrivljeni u kritičnom periodu bili uniformisani i naoružani automatskim puškama, bombama i pištoljima, čije iskaze je prvostepeni sud u navedenom delu prihvatio kao istinite i logične.

Neosnovano se žalbom branilaca okrivljenog VV ističe da je pogrešan zaključak prvostepenog suda da su članovi porodice OO bili civili u smislu člana 50 u vezi člana 43 Prvog dopunskog Protokola ženevske konvencije od 12.08.1949. godine o zaštiti žrtava međunarodnih oružanih sukoba i da je pogrešno pozivanje suda na član 4 Drugog dopunskog Protokola uz ženevske konvencije od 12.08.1949. godine o zaštiti žrtava međunarodnog oružanog sukoba, navodeći da bar tri od pet članova porodice OO nisu bili civili, već su bili uključeni u sistem odbrane lokalnih naoružanih snaga, u kom smislu nema mesta ni primeni člana 13 Dopunskog protokola uz ženevske konvencije o zaštiti žrtava ne međunarodnih oružanih sukoba od 12.08.1949. godine.

Naime, pravilno je prvostepeni, razmatrajući status oštećenih OO1, OO2, OO3 i OO4, nesumnjivo utvrdio da su isti bili civili, a takođe je pravilno utvrđeno da oštećena OO5 kritičnom prilikom nije učestvovala u neprijateljstvima.

Pravilno je, po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, prvostepeni sud zaključio kada nije prihvatio odbranu okrivljenog AA u delu u kome je isti tvrdio da su OO1, OO3 i OO2 bili borci, da nisu bili civili, da su imali ratni vojni raspored, komandira čete, da su bili zaduženi vojnim naoružanjem, a i da je sporan status OO4 i OO5, pravilno nalazeći da je ovakva njegova odbrana sračunata na umanjenje krivične odgovornosti. Naime, i po nalaženju veća ovoga suda, ovakva odbrana okrivljenog AA demantovana je iskazima svedoka SS5 i SS2, čije iskaze je prvostepeni sud pravilno prihvatio kao jasne, kategorične i logične, budući da je svedok SS2, koji je u kritično vreme bio komandant teritorijalne odbrane Teslingrada bio izričit da je oštećeni OO1 kod njega bio evidentiran kao civil, i u tom smislu objasnio da oštećeni nije želeo da se bori ni na jednoj strani, da ni njegovi sinovi nisu hteli da idu na položaje, dok je svedok SS2 bio kategoričan da OO nisu dolazili po raspored straže u stanicu milicije, već su samo čuvali svoje imanje.

Stoga se, i po stavu ovoga suda, radi o licima koja nisu učestvovala u neprijateljstvima, dakle o kategoriji civilnih lica, koja su uživala zaštitu koju garantuje Četvrta ženevska konvencija o zaštiti građanskih prava za vreme rata od 12.08.1949. godine i Drugi dopunski protokol, dok se suprotni žalbeni navodi branilaca okrivljenog VV pokazuju kao neosnovani.

Dakle, imajući u vidu nesporno utvrđenu činjenicu da se kritični događaj odigrao u vreme oružanih sukoba, da je postojao unutrašnji oružani sukob u Republici Hrvatskoj, koja je bila sastavni deo tadašnje SFRJ, između jedinice JNA, Teritorijalne odbrane i MUP SAO Krajine, kao i dobrovoljaca sa jedne strane i hrvatskih oružanih formacija, u čijem sastavu su bile jedinice MUP Hrvatske, Zbora narodne garde i dobrovoljaca sa druge strane, da su okrivljeni AA i okrivljeni GG bili pripadnici MUP SAO Krajine, a okrivljeni VV, okrivljeni BB i okrivljeni DD, prema kome je postupak razdvojen, pripadnici TO Teslingrad i delovali kao učesnici jedne od strana u sukobu, a da su oštećeni civilna lica koja su za vreme oružanog sukoba bila zaštićena Međunarodnim humanitarnim pravom i da su ubijeni na mestu i u vreme kako je to opisano u izreci presude, pri čemu su oštećeni OO1, OO2, OO3 i OO4 prethodno lišeni slobode, zatvoreni u prostorijama stanice milicije zbog sumnje da poseduju radio stanicu i da sarađuju sa hrvatskim oružanim formacijama, to je, po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, prvostepeni sud pravilno zaključio da je krivično delo za koje se okrivljeni terete bilo povezano sa neprijateljstvima koja su se događala u Republici Hrvatskoj, dok se suprotni žalbeni navodi branilaca okrivljenog VV, pokazuju kao neosnovani.

Branioci okrivljenog BB, okrivljenog VV i okrivljenog GG, u svojim žalbama osporavaju postojanje prethodnog dogovora za izvršenje predmetnog krivičnog dela.

Naime, među strankama je učinjena nespornom činjenica da je okrivljeni ĐĐ, protiv koga je postupak razdvojen, kao načelnik resora Državne bezbednosti MUP SAO Krajina, kome se kao svome pretpostavljenom obratio okrivljeni AA, pitajući ga šta da radi sa uhapšenim članovima porodice OO, kao i sa OO5, koja je bila na slobodi, naredio okrivljenom AA da ih liši života, po čijem naređenju je ovaj okrivljeni i postupio.

Da je okrivljeni AA, postupajući po primljenom naređenju okrivljenog ĐĐ, protiv koga je postupak razdvojen, postigao dogovor sa okrivljenima VV, GG, BB i DD, protiv koga je postupak razdvojen, da liše života porodicu OO, sa čime su se oni saglasili, pravilno je prvostepeni sud utvrdio iz dosledne odbrane okrivljenog AA, date u postupku istrage u Somboru, dana 01.03.2010. godine i u postupku istrage i na glavnom pretresu pred Višim sudom u Beogradu, Odeljenjem za ratne zločine, koju odbranu je sud prihvatio kao istinitu, uverljivu i logičnu, i u kojoj je ovaj okrivljeni tvrdio da je dogovor postigao upravo sa licima sa kojima je odrastao, intenzivno se družio, bio permanentno u kontaktu, pri čemu je bio izričit da je rečeno svima, da su svi bili upoznati, da niko nije išao u ribolov ili u lov, da su svi bili u šarenim uniformama, da su svi bili naoružani sa automatskim puškama i sa pištoljima, kao i bombama. Zaključku prvostepenog suda da odbranu okrivljenog AA prihvati u navedenom delu pravilno je doprineo i utisak koji je okrivljeni AA ostavio prilikom suočenja sa okrivljenim VV i okrivljenim GG, tvrdeći da je među njima postignut dogovor u kojem je učestvovao i okrivljeni BB, kao i okrivljeni DD, da se porodica OO liši života, kojom prilikom je isti bio kategoričan i za sud uverljiv. Pri tom je odbrana okrivljenog AA da je postignut dogovor potkrepljena i delom promenjene odbrane okrivljenog VV sa glavnog pretresa od 12.03.2012. godine, kada je ovaj okrivljeni bio izričit da je postojao dogovor između okrivljenog AA, okrivljenog GG i njega da se liši života oštećeni OO1, OO2, OO3 i OO4, u kom delu je prvostepeni sud pravilno prihvatio odbranu okrivljenog VV kao istinitu i uverljivu.

Da su se okrivljeni AA, BB, GG, VV i DD družili i viđali svakog dana pravilno je prvostepeni sud utvrdio i iz međusobno saglasnih iskaza svedoka SS2 i SS6, pri čemu je svedok SS2 bio izričit da je okrivljeni AA oformio „klan“, koji su između ostalih činili okrivljeni AA, BB, VV i DD, dok je svedok SS6 naveo da je postojala „Čedina grupa“ koju si između ostalih činili VV i GG.

Stoga, imajući u vidu prihvaćene delove iskaza svedoka SS2 i SS6, da su se okrivljeni družili, pravilno je prvostepeni sud zaključio da su odbrane okrivljenih VV i GG, u delu u kome isti navode da su se plašili okrivljenog AA, neprihvatljive, ocenjujući ih kao sračunate na umanjenje krivične odgovornosti, budući da su iste, i po stavu ovoga suda, u suprotnosti sa izvedenim i prihvaćenim dokazima, a demantovane su i kategoričnom i uverljivom odbranom okrivljenog AA.

Da je okrivljeni AA, postupajući po primljenom naređenju okrivljenog ĐĐ, prema kome je krivični postupak razdvojen, postigao dogovor sa okrivljenim BB i okrivljenim VV, da zajedno liše života oštećenu OO5, pravilno je prvostepeni sud utvrdio iz jasne, detaljne i logične odbrane okrivljenog AA, iz koje je utvrđeno da se u prostorijama stanice milicije sa BB i VV dogovorio da se liši života OO5 i da su u noći između 20 i 21 oktobra 1991. godine naoružani otišli do vikendice u kojoj je boravila oštećena, da je okrivljeni AA ušao u vikendicu, a okrivljeni BB i VV ostali u dvorištu ispred vikendice i čuvali stražu, pa je okrivljeni AA oštećenu OO5 lišio života vatrenim oružjem, nakon čega su BB i VV ušli u vikendicu, a zatim su zajedno pronašli petrolej, nabacali stare čaršave i zapalili oštećenu i vikendicu. Odbrana okrivljenog AA u pogledu činjenice da je on pucao u oštećenu OO5 i lišio je života potkrepljena je delom odbrane okrivljenog VV, pri čemu je ova činjenica posredno utvrđena i iz dela odbrane okrivljenog GG. Takođe, odbrana okrivljenog AA, da su kritičnom prilikom, dok se on nalazio u vikendici, ispred vikendice u dvorištu bili okrivljeni VV i BB, potkrepljena je delom odbrane okrivljenog VV, dok su navodi odbrane okrivljenog AA da su okrivljeni BB i VV kritičnom prilikom ispred vikendice u kojoj se nalazila oštećena OO5 čuvali stražu, posredno potvrđeni iskazom svedoka SS2, pri čemu je zaključku prvostepenog suda da prihvati odbranu okrivljenog AA u delu u kome je isti tvrdio da su okrivljeni BB i VV kritičnom prilikom bili naoružani i da su čuvali stražu, pravilno doprinelo i izvođenje dokaza suočenjem okrivljenog AA sa okrivljenim VV, u kome je okrivljeni AA bio kategoričan, zbog čega je, nasuprot žalbenim navodima branioca okrivljenog VV, po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, prvostepeni sud pravilno zaključio kada nije prihvatio odbranu okrivljenog VV koji je tvrdio da nije čuvao stražu, pravilno nalazeći da je ovakva njegova odbrana u suprotnosti sa napred izvedenim dokazima i sračunata na izbegavanje krivične odgovornosti, a takođe je pravilno zaključio kada nije prihvatio odbranu ovog okrivljenog ni u delu u kome je isti tvrdio da je mislio da idu da pronađu radio stanicu, budući da je okrivljeni AA u svom iskazu kategorično tvrdio i prilikom suočenja ostao pri tvrdnji da je okrivljeni VV kritičnom prilikom znao da idu da liše života OO5, a koju odbranu okrivljenog AA je prvostepeni sud pravilno prihvatio kao istinitu i ubedljivu, dajući za ovakav svoj zaključak u obrazloženju pobijane presude jasne, dovoljne i argumentovane razloge, koje u svemu kao pravilne prihvata i ovaj sud, zbog čega se suprotni žalbeni navodi branioca okrivljenog VV pokazuju kao neosnovani.

Potom, da je okrivljeni AA, postupajući po primljenom naređenju okrivljenog ĐĐ, protiv koga je postupak razdvojen, neutvrđenog dana, nekoliko dana kasnije, u oktobru 1991. godine, postigao dogovor sa okrivljenim BB, okrivljenim VV i okrivljenim DD, protiv koga je postupak razdvojen, da zajedno sa okrivljenim GG liše života uhapšene članove porodice OO i to OO1, OO2, OO3 i OO4, pravilno je prvostepeni sud utvrdio iz dosledne, iskrene, detaljne, jasne, nedvosmislene i ubedljive odbrane okrivljenog AA, koja je u pogledu bitnih činjenica potkrepljena i odbranom okrivljenog VV sa glavnog pretresa od 12.03.2012. godine, a koju je sud prihvatio kao ubedljivu i jasnu, i koja u ovom delu sa odbranom okrivljenog AA čini logičnu celinu.

Naime, pravilno je prvostepeni sud iz odbrane okrivljenog AA, koja je potkrepljena i delom odbrane okrivljenog VV i okrivljenog GG, koje je sud prihvatio kao međusobno saglasne i istinite, utvrdio da su okrivljeni AA, okrivljeni VV, okrivljeni BB i okrivljeni DD, prema kome je postupak razdvojen, otišli u stan kod okrivljenog GG, da je kamion marke „TAM“ koji je bio parkiran ispred njegovog stana dovežen do Policijske stanice u Teslingradu i da su svi došli ispred stanice milicije, a takođe je iz odbrane okrivljenog AA prvostepeni sud pravilno utvrdio da su u podrum dečijeg vrtića ulazili svi okrivljeni, dakle okrivljeni BB, okrivljeni GG, okrivljeni VV i okrivljeni DD, prema kome je postupak razdvojen, da su izvodili jedno po jedno lice, da su im vezivali ruke, a zatim ih ubacili u zadnji deo kamiona, koju odbranu je prvostepeni sud prihvatio kao istinitu i ubedljivu.

Stoga je pravilno prvostepeni sud zaključio kada nije prihvatio odbranu okrivljenog GG u delu u kome je isti tvrdio da je samo izveo oštećenog OO2 iz podruma do kombija, kao i u delu u kome je okrivljeni GG tvrdio da, kada je postao svestan namere svojih saboraca nije više bio u situaciji da preduzme bilo šta kako bi ih od te sulude namere i odvratio, a da se bojao da bilo šta preduzme jer je smatrao da bi u toj situaciji njegov život bio ugrožen i da je postupao po naredbi okrivljenog AA, pravilno nalazeći da je ovakva odbrana okrivljenog GG sračunata na izbegavanje krivične odgovornosti, budući da ista nije potkrepljena ni jednim dokazom, pri čemu je, i po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, stvarno ponašanje okrivljenog GG kritičnom prilikom od izlaska iz sopstvenog stana, dolaska do stanice milicije, izvođenja iz pritvora članova porodice OO, vezivanja ruku, lepljenja usta lepljivom trakom, vožnje do jame „Golubnjača“ i egzekucije, upravo ukazuje da je ovaj okrivljeni sve radnje preduzeo svesno i voljno, dok se suprotni žalbeni navodi branioca okrivljenog GG, advokata GA, pokazuju kao neosnovani.

Takođe, pravilno je prvostepeni sud zaključio kada nije prihvatio ni odbranu okrivljenog VV u delu u kome je isti naveo da je kritičnom prilikom samo stajao kraj vozila i gledao kako se OO izvode iz podruma dečijeg vrtića, jer mu je ruka bila u gipsu. I po stavu ovoga suda, kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud, ovakva odbrana okrivljenog VV opovrgnuta je delom odbrane okrivljenog GG, u kome je ovaj okrivljeni dosledno i kategorično naveo da je zajedno sa okrivljenim VV sišao do podruma gde su se nalazili članovi porodice OO, da su skinuli rezu i izveli jedno lice, a što je saglasno sa odbranom okrivljenog AA da je između ostalih i okrivljeni VV izvodio oštećene iz pritvora i učestvovao u lepljenju usta i vezivanju ruku, pa su žalbeni navodi branilaca okrivljenog VV i u navedenom delu, po oceni ovoga suda, neosnovani.

Žalbama branilaca okrivljenih BB, VV i GG osporava se zaključak prvostepenog suda da se lišavanja života porodice OO, tj. OO1, OO2, OO3 i OO4, odigralo na način kako to opisuje okrivljeni AA, pri čemu branilac okrivljenog GG, advokat GA, ističe da su navodi okrivljenog AA, na kojima prvostepeni sud zasniva činjenično stanje, u suprotnosti sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka prof.dr EE, iz koga proizlazi da je kod pojedinih žrtava porodice OO jasno da postoje tragovi samo jedne prostrelne rane na kostima lobanje.

Prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, prvostepeni sud je iz odbrane okrivljenog AA, koji je bio dosledan i izričit tokom celog postupka u pogledu činjenica ko je od okrivljenih pucao u pojedine članove porodice OO, nesumnjivo utvrdio da su okrivljeni AA, VV, GG i BB, zajedno sa okrivljenim DD, prema kome je postupak razdvojen, lišili života oštećene OO1, OO2, OO3 i OO4, i to tako što su u oštećenog OO3 pucali okrivljeni BB i AA, u okrivljenog OO2 pucali okrivljeni BB, GG i AA, u oštećenog OO1 pucali okrivljeni BB, GG, DD i AA, a u oštećenu OO4 pucali okrivljeni BB, GG, DD, VV i AA.

Kako okrivljeni AA nije osporavao svoju centralnu ulogu u izvršenju radnji predmetnog krivičnog dela i opisivanjem radnji ostalih okrivljenih nije pokušao da umanji ili isključi svoje učešće u izvršenju krivičnog dela, pravilno je prvostepeni sud zaključio da ovaj okrivljeni nema nikakvog razloga da ostale saoptužene neosnovano tereti, pa kako je ovaj okrivljeni i prilikom suočenja sa okrivljenima VV, GG i BB kategorično potvrdio sam tok kritičnog događaja, ko je od okrivljenih u kog oštećenog pucao, pri čemu je njegova odbrana u navedenom delu potkrepljena delovima iskaza svedoka SS1 i SS4, sa kojima čini logičnu celinu, to je pravilno prvostepeni sud odbranu okrivljenog AA u pogledu navedenih bitnih okolnosti kritičnog događaja prihvatio, ocenjujući je kao iskrenu, detaljnu, jasnu i ubedljivu, pri čemu razlike u njegovim iskazima u pogledu činjenice ko je od članova porodice OO prilikom lišavanja života ostao na rubu jame, a ko je odmah pao u jamu, i po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, nisu od bitnog uticaja na pravilan zaključak prvostepenog suda da nesporno iz izvedenih i prihvaćenih dokaza proizlazi da su dva tela prilikom lišavanja života ostala pored jame, i da su ta dva tela u jamu ubacili okrivljeni GG i okrivljeni VV.

Žalbene navode branioca okrivljenog GG, advokata GA da je opis događaja koji daje okrivljeni AA, a prvostepeni sud prihvata, u suprotnosti sa iskazom veštaka prof. dr EE, iz koga proizlazi da je kod pojedinih žrtava porodice OO jasno da postoje tragovi samo jedne prostrelne rane na kostima lobanje, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, ocenjuje neosnovanim, budući da iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka dr EE1, koji je sud prihvatio kao objektivan i dat u skladu sa pravilima struke, proizilazi da se u konkretnom slučaju radi o prostrelinama nastalim dejstvom najmanje jednog projektila iz ručnog vatrenog oružja, s tim da veštak nije isključio mogućnost da ih je bilo više, s obzirom da nedostaju neke od kostiju oštećenih, a zbog proteka vremena od ubistva do vremena vađenja posmrtnih ostataka meka tkiva nisu sačuvana, kao i da postoji mogućnost da je osim pronađenih prostrelnih rana na delovima pronađenih kostiju bilo ispaljenih projektila i po kostima koje nedostaju, kao i mekim tkivima.

Branioci okrivljenog VV u svojoj žalbi osporavaju saizvršilaštvo, navodeći da je okrivljeni VV samo fizički bio prisutan prilikom lišavanja života OO5 i porodice OO, osporavajući pri tom uzročnu vezu između radnji okrivljenog VV (čuvanja straže, guranje leševa u jamu) i posledice (smrti članova porodice OO).

Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, ove žalbene navode ocenjuje neosnovanim, i nalazi da je prvostepeni sud, praćenjem redosleda radnji koje su okrivljeni preduzimali, nesumnjivo utvrdio da su delovali po dogovoru, sinhronizovano, sa zajedničkim ciljem da petočlanu porodicu OO zbog sumnje da poseduju radio stanicu i da sarađuju sa hrvatskim oružanim snagama, liše života, pa je tako pravilan zaključak prvostepenog suda da su okrivljeni AA, VV i BB zajednički učestvovali u lišavanju života oštećene OO5, kao i da su okrivljeni AA, BB, VV i GG, zajedno sa okrivljenim DD, prema kome je postupak razdvojen, zajednički učestvovali u lišavanju života ostalih članova porodice OO, dajući za ovakvo svoje zaključivanje jasne, dovoljne i argumentovane razloge u obrazloženju pobijane presude, na stranama 59 i 60, pravilno nalazeći da postoji objektivna veza svih okrivljenih, budući da su sve radnje koje su okrivljeni preduzimali za posledicu imale lišavanje života svih oštećenih lica, na način bliže opisan u izreci pobijane presude, tj. da su sve radnje okrivljenih AA, BB i VV, u lišavanju života oštećene OO5, i sve radnje okrivljenih AA, BB, GG, VV i okrivljenog DD, prema kome je postupak razdvojen, prilikom lišavanja života oštećenih OO1, OO2, OO3 i OO4, rezultat zajedničkog delovanja, da se međusobno dopunjuju i čine jednu celinu, pri čemu nesumnjivo postoji i subjektivna veza između okrivljenih, budući da su svi znali jedan za drugog, bili svesni zajedničkog delovanja, svesni da svaka njihova pojedinačna radnja predstavlja deo celovite radnje izvršenja krivičnog dela, i da su sve pojedinačne radnje okrivljenih imale za posledicu lišavanje života oštećenih članova porodice OO.

Pravilno je, po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, prvostepeni sud, ocenjujući psihički odnos okrivljenih prema krivičnom delu, utvrdio da su okrivljeni AA, BB, VV i GG u okviru dogovora preduzeli radnje nužne za njegovu realizaciju i pri tom ostvarenje dela hteli kao svoje i kao zajedničko, bili svesni svoga dela i hteli njegovo izvršenje, dakle da su postupali sa direktnim umišljajem, budući da, i po stavu ovoga suda, okolnosti slučaja i ponašanje okrivljenih kritičnom prilikom ukazuju da je na strani svih okrivljenih postojalo jedinstvo umišljaja da se oštećeni liše života, i to samo zbog sumnje da poseduju radio stanicu i da sarađuju sa hrvatskim oružanim formacijama, pa se stoga suprotni žalbeni navodi branilaca okrivljenog VV, kojima se osporava svest ovog okrivljenog o delu i htenje, tj. direktan umišljaj, pokazuju kao neosnovani.

Žalbom branilaca okrivljenog VV, osporava se nalaz i mišljenje sudskog veštaka neuropsihijatra EE3 od 24.02.2010. godine, u pogledu ovog okrivljenog, međutim, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, nalazi da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je prihvatio u potpunosti nalaz i mišljenje ovog sudskog veštaka nalazeći da je isti stručan i argumentovan, i iz navedenog nalaza i mišljenja, pri kome je ovaj sudski veštak ostao i na glavnom pretresu od 01.12.2010. godine, utvrđeno je da je sposobnost okrivljenog VV da shvati značaj dela bila očuvana, a sposobnost da upravlja svojim postupcima je bila jednostavno smanjena, imajući u vidu individualnu emocionalno-volitivnu vulnerabilnost, pri čemu je ovaj sudski veštak bio izričit da je okrivljeni VV sposoban za opažanje, pažnju, pamćenje, mišljenje, rasuđivanje, kao i sposobnost da reprodukuje događaj iz prošlosti.

Imajući u vidu da su sve odlučne činjenice pravilno i potpuno utvrđene, prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, prvostepeni sud je pravilno izveo zaključak o pravnoj oceni radnji okrivljenog AA, okrivljenog BB, okrivljenog VV i okrivljenog GG, pa je pravilno odlučio o njihovoj krivici i pravnom kvalifikacijom iz člana 142 stav 1 KZ SRJ u saizvršilaštvu u vezi člana 22 KZ SRJ, pravilno je primenjen zakon jer se u radnjama okrivljenih stiču objektivna i subjektivna obeležja krivičnog dela za koje su okrivljeni oglašeni krivim, pa su stoga žalbeni navodi branilaca okrivljenih BB i VV, kojima se prvostepena presuda osporava zbog povrede krivičnog zakona, ocenjeni kao neosnovani.

Naime, po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, pravilno je prvostepeni sud u konkretnom slučaju primenio KZ SRJ, nalazeći da je navedeni zakon blaži od KZ SFRJ, koji je važio u vreme izvršenja dela, budući da je odredbom člana 142 KZ SFRJ bila zaprećena kazna zatvora od 5 godina ili smrtna kazna, dok je odredbom člana 142 KZ SRJ za navedeno delo zaprećena kazna zatvora od 5 godina ili zatvor od 20 godina.

Pri tom se neosnovano žalbom branioca okrivljenog VV ističe da je u konkretnom slučaju po okrivljenog blaži Krivični zakonik, važeći u vreme presuđenja, koji ne predviđa gornju granicu visine kazne za predmetno krivično delo. Naime, članom 372 Krivičnog zakonika ("Službeni glasnik RS", broj 85/2005, 88/2005 (ispravka), 107/2005 (ispravka), 72/2009 i 111 od 29.12.2009.) za krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva, stavom trećim propisana je kazna zatvora od najmanje deset godina, ili zatvorom od trideset do četrdeset godina.

Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, ispitao je prvostepenu presudu u delu odluke o krivičnim sankcijama, po žalbama Tužioca za ratne zločine, branioca okrivljenog AA, advokata AB, branioca okrivljenog BB, advokata BA i branioca okrivljenog GG, advokata GA, a po službenoj dužnosti u odnosu na žalbu branilaca okrivljenog VV, advokata VA i advokata VA1, s obzirom da je žalba izjavljena zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i povrede krivičnog zakona, ali ne i zbog odluke o kazni, pa je doneo odluku kao u izreci presude.

Naime, prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, osnovano se žalbom Tužioca za ratne zločine prvostepena presuda pobija u pogledu odluke o krivičnoj sankciji u odnosu na okrivljenog AA, tako što se ističe da je ovaj okrivljeni ispoljio najveću kriminalnu količinu, a što se moralo odraziti i na visinu izrečene kazne, koja je morala biti stroža u odnosu na kaznu koja je izrečena okrivljenom BB, što znači da je prvostepeni propustio da izvrši individualizaciju kazne svakom od okrivljenih shodno njihovom doprinosu izvršenju dela, odnosno pojedinačno izvršenoj kriminalnoj količini svakog od njih.

Prema nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, prvostepeni sud je pravilno utvrdio i cenio olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog AA, odnosno pravilno je na strani ovog okrivljenog imao u vidu njegovo priznanje izvršenja krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret, čime je značajno doprineo rasvetljavanju činjeničnog stanja, koje je imalo poseban značaj pri odmeravanju kazne, jer proizilazi da je motivisano utvrđivanjem istine, prihvatanjem krivice i odgovornosti za nastupele posledice, a takođe je imao u vidu i činjenicu da ovaj okrivljeni nije osuđivan, što je utvrđeno iz izveštaja iz kaznene evidencije, kao i nepovoljne lične prilike zbog nezaposlenosti, i da je otac jednog deteta.

Međutim, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, a na šta se osnovano ukazuje i žalbom Tužioca za ratne zločine, nalazi da prvostepeni sud u odnosu na okrivljenog AA nije u dovoljnoj meri cenio kao otežavajuću okolnost tokom ovog krivičnog postupka na nesumnjiv način utvrđenu veću kriminalnu količinu, tj. nesporno utvrđenu činjenicu da je okrivljeni AA pri lišavanju života članova porodice OO pucao iz vatrenog oružja na svih 5 članova porodice OO.

S obzirom na napred navedeno, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, je uvažavanjem žalbe Tužioca za ratne zločine, u odnosu na okrivljenog AA, prvostepenu presudu u delu odluke o krivičnoj sankciji u odnosu na ovog okrivljenog preinačio tako što ga je osudio na kaznu zatvora u trajanju od 13 (trinaest) godina, u koju mu je uračunao i vreme provedeno u pritvoru, nalazeći da je jedina adekvatna kazna u konkretnom slučaju kazna zatvora u trajanju od 13 (trinaest) godina, koja je i propisana za krivično delo za koje je ovaj okrivljeni oglašen krivim i ista je srazmerna težini izvršenog krivičnog dela, prouzrokovanim posledicama, okolnostima pod kojima je krivično delo izvršeno (dakle i činjenici da je ovaj okrivljeni postupao po naređenju pretpostavljenog), stepenu krivične odgovornosti okrivljenog, i kao takva neophodna za ostvarivanje svrhe kažnjavanja iz člana 33 KZ SRJ, a kako se to osnovano ukazuje u žalbi Tužioca za ratne zločine.

Stoga se suprotni žalbeni navodi branioca okrivljenog AA, advokata AB, u kojima se ne navodi ni jedna okolnost koja nije cenjena od strane prvostepenog suda, a koja bi uticala na drugačiju odluku, u smislu blažeg kažnjavanja ovog okrivljenog, pokazuju kao neosnovani.

Takođe prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, osnovano se žalbom branioca okrivljenog GG, advokata GA, prvostepena presuda u odnosu na ovog okrivljenog pobija u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što se navodi da je prvostepeni sud propustio da izvrši valjanu individualizaciju kazne, shodno učinjenim radnjama i stepenu odgovornosti za iste, budući da je okrivljenog AA, koji je učestvovao u svim radnjama izvršenja predmetnog krivičnog dela i pucao na sve članove porodice OO osudio na gotovo istu kaznu kao i okrivljenog GG.

Prema nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, prvostepeni sud je pravilno utvrdio i cenio olakšavajuće okolnosti na strani okrivljenog GG, odnosno pravilno je imao u vidu činjenicu da je oženjen, otac dvoje dece, kao i da je prema izveštaju iz kaznene evidencije neosuđivan. Takođe, pravilno je prvostepeni sud imao u vidu i otežavajuće okolnosti, koje su zbirno navedene za sve okrivljene, a koje se odnose na težinu izvršenog krivičnog dela i okolnosti pod kojima je isto izvršeno.

Međutim, prema nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, prvostepeni sud je u odnosu na okrivljenog GG dao prenaglašen značaj otežavajućih okolnostima i to težini izvršenog krivičnog dela, navodeći da je lišeno života 5 članova porodica. Naime, nesporno je tokom postupka utvrđeno da ovaj okrivljeni nije učestvovao u radnjama bliže opisanim u stavu 1 izreke prvostepene presude, tj. nije učestvovao u ubistvu oštećene OO5, što i prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, kako se to osnovano žalbom branioca okrivljenog GG ističe, ukazuje na ispoljenu manju kriminalnu količinu, zbog čega se u konkretnom slučaju svrha kažnjavanja može postići i kaznom blažom od izrečene.

S obzirom na izneto, Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, je uvažavanjem žalbe branioca okrivljenog GG preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o krivičnoj sankciji u odnosu na ovog okrivljenog i osudio ga na kaznu zatvora u trajanju od 8 (osam) godina, u koju kaznu mu je uračunao i vreme provedeno u pritvoru, ocenjujući da je ova kazna nužna, ali i dovoljna za ostvarivanje zakonom predviđene svrhe kažnjavanja.

Stoga se suprotni žalbeni navodi Tužioca za ratne zločine, kojima se prvostepena presuda u odnosu na okrivljenog GG osporava u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, a u kojima se ne navodi ni jedna okolnost koja nije cenjena od strane prvostepenog suda, a koja bi uticala na drugačiju odluku, u smislu strožijeg kažnjavanja ovog okrivljenog, pokazuju kao neosnovani.

Prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, žalba branilaca okrivljenog VV, advokata VA i advokata VA1, koja u sebi, shodno članu 451 stav 2 tačka 1 ZKP-a, sadrži i žalbu zbog odluke o krivičnoj sankciji, kao i žalbe branioca okrivljenog BB, advokata BA, zbog odluke o krivičnoj sankciji i žalba Tužioca za ratne zločine, zbog odluke o krivičnoj sankciji u odnosu na okrivljene BB i VV, su neosnovane.

Prvostepeni sud je, po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, odlučujući o vrsti i visini krivične sankcije koju treba izreći okrivljenima BB i VV, imao u vidu sve okolnosti iz člana 41 KZ SRJ, koje su od uticaja na odmeravanje kazne. Od olakšavajućih okolnosti na strani okrivljenog BB sud je imao u vidu da je oženjen, otac dvoje dece, da je po sopstvenom kazivanju invalid, dok je od otežavajućih okolnosti na strani ovog okrivljenog sud uzeo u obzir ponašanje posle izvršenja krivičnog dela i to činjenicu da je odgovarao zbog krivičnog dela iz Zakona o oružju i municiji. Od olakšavajućih okolnosti na strani okrivljenog VV prvostepeni sud je imao u vidu činjenicu da je oženjen, otac jednog maloletnog deteta, da je prema izveštaju iz kaznene evidencije neosuđivan, kao i nepovoljne materijalne prilike zbog nezaposlenosti, zatim da je njegova sposobnost da upravlja svojim postupcima bila jednostavno smanjena, a što proizilazi iz nalaza i mišljenja, kao i izjašnjenja sudskog veštaka neuropsihijatra EE3. Prvostepeni sud je na strani ovog okrivljenog od olakšavajućih okolnosti cenio i činjenicu da je delimično potvrdio navode precizirane optužnice u odnosu na postignuti dogovor i da je zbog tog događaja izrazio žaljenje. Od otežavajućih okolnosti u odnosu na oba okrivljena sud je imao u vidu težinu izvršenog krivičnog dela, tj. činjenicu da je lišeno života 5 članova porodice OO, a to sve zbog sumnje da sarađuju sa hrvatskim snagama i da poseduju radio stanicu, pri čemu je naročito imao u vidu bezobzirnost koju su tom prilikom ispoljili okrivljeni i to u činjenici da su telo oštećene OO5 zapalili nakon lišenja života, a preostale članove porodice OO nakon lišenja života bacili u jamu, što je sve rezultiralo time da rodbina ubijenih nije bila u prilici da dostojno po običajima sahrani njihove posmrtne ostatke.

Imajući u vidu sve napred utvrđene olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, pravilno je prvostepeni sud okrivljenog BB osudio na kaznu zatvora u trajanju od 12 (dvanaest) godina, a okrivljenog VV na kaznu zatvora u trajanju od 10 (deset) godina, u koje kazne im je uračunao i vreme provedeno u pritvoru, pravilno nalazeći da su izrečene kazne nužne i dovoljne da bi se ostvarila svrha kažnjavanja iz člana 33 KZ SRJ i da su iste srazmerne težini izvršenog krivičnog dela, prouzrokovanim štetnim posledicama i stepenu krivice okrivljenih.

I prema oceni Apelacionog suda u Beogradu, Odeljenja za ratne zločine, ovako izrečene kazne okrivljenima BB i VV adekvatne su težini izvršenog krivičnog dela i stepenu krivične odgovornosti ovih okrivljenih i iste su nužne, ali i dovoljne da se u okviru opšte svrhe izricanja krivičnih sankcija ostvari i svrha kažnjavanja, pa se stoga suprotni žalbeni navodi Tužioca za ratne zločine i branioca okrivljenog BB, advokata BA pokazuju kao neosnovani i istima ničim nije dovedena u sumnju pravilnost odluke o krivičnoj sankciji u odnosu na ove okrivljene.

Iz svih iznetih razloga Apelacioni sud u Beogradu, Odeljenje za ratne zločine, na osnovu odredbe člana 459 stav 1 ZKP-a i člana 457 ZKP-a, doneo je odluku kao u izreci presude.

Zapisničar PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Branislava Munjić, s.r. Siniša Važić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić