APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

27.12.2010.

Kž1 6601/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 6601/2010
Dana 27.12.2010.godine
B E O G R A D, Nemanjina 9

U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Slavke Mihajlović, predsednika veća, Snežane Savić i Gordane Petković, članova veća, uz učešće sudijskog pomoćnika Žaka Pavlovića, kao zapisničara, u krivičnom predmetu okrivljenog AA zbog krivičnog dela primanje mita iz člana 367 stav 2 Krivičnog zakonika i okrivljenog BB zbog krivičnog dela primanje mita u pomaganju iz člana 367 stav 2 u vezi člana 35 Krivičnog zakonika, odlučujući o žalbi javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu K.br.363/10 od 21.05.2010.godine, na sednici veća održanoj dana 27.12.2010.godine, u prisustvu zamenika javnog tužioca Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu Dragana Tešića, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao NEOSNOVANA, žalba javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Beogradu a presuda Višeg suda u Beogradu K.br.363/10 od 21.05.2010.godine, POTVRĐUJE.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu K.br.363/10 od 21.05.2010.godine, na osnovu člana 355 stav 1 tačka 2 ZKP, okrivljeni AA je oslobođen od optužbe da je u periodu od decembra meseca 2005. godine do 11.01.2006. godine izvršio krivično delo primanje mita iz člana 367 stav 2 KZ, a okrivljeni BB da je u navedenom periodu izvršio krivično delo primanje mita u pomaganju iz člana 367 stav 2 KZ u vezi člana 35 KZ. Pri tom je određeno da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Protiv navedene presude žalbu je blagovremeno izjavio javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 367 stav 1 u vezi člana 368 stav 1 tačka 11 ZKP i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja iz člana 367 tačka 3 u vezi člana 370 stav 1 ZKP, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu ukine presudu Višeg suda u Beogradu K.br.363/10 od 21.05.2010. godine i predmet vrati prvostepenom sudu ''na ponovni postupak i odlučivanje''.

U odgovorima na žalbu branioci okrivljenog AA, advokati AB, AB1, AB2 i AB3 su, između ostalog, predložili da Apelacioni sud u Beogradu odbije žalbu javnog tužioca VJT u Beogradu kao neosnovanu i potvrdi prvostepenu presudu Višeg suda u Beogradu K.br.363/10 od 21.05.2010.godine.

U odgovorima na žalbu branioci okrivljenog BB, advokati BA i BA1 su, između ostalog, predložili da Apelacioni sud u Beogradu žalbu VJT u Beogradu odbije i u celosti potvrdi pobijanu presudu Višeg suda u Beogradu.

Javni tužilac Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu je, u podnesku Ktž.br.6620/10 od 30.11.2010.godine, izneo predlog da Apelacioni sud u Beogradu uvaži žalbu Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, izjavljenu protiv presude Višeg suda u Beogradu K.br.363/10 od 21.05.2010.godine, kao osnovanu.

Apelacioni sud u Beogradu je, održao sednicu veća, na kojoj je razmotrio spise predmeta zajedno sa pobijanom presudom i žalbom, pa je po oceni navoda i predloga iznetih u žalbi i odgovorima na istu, imajući u vidu i predlog javnog tužioca Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu, našao:

- žalba je neosnovana.

Prvostepena presuda ne sadrži bitne povrede odredaba krivičnog postupka, niti povrede krivičnog zakona na koje Apelacioni sud, kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, u smislu odredbe člana 380 stav 1 tačke 1 i 2 ZKP.

Izreka prvostepene presude je razumljiva, nije protivrečna sama sebi, stanju u spisima, ni razlozima presude. Iz iste se može jasno utvrditi šta je presudom odlučeno, a naznačene su činjenice i okolnosti od kojih zavisi primena krivičnog zakona. Postoji sklad između odlučnih činjenica u izreci prvostepene presude i njihovog opisa u obrazloženju, pri čemu su dati odgovarajući razlozi o odlučnim činjenicama, koji su adekvatno objašnjeni, a iz kojih proizilazi da su zaključci prvostepenog suda pravilni. Na osnovu zakonito sprovedenog dokaznog postupka, potpune i ispravne analize i ocene izvedenih dokaza i odbrane okrivljenih, prvostepeni sud je pravilno utvrdio činjenično stanje u konkretnom slučaju i na osnovu istog pravilno zaključio da nije dokazano da su okrivljeni AA i BB izvršili krivična dela koja im se stavljaju na teret, pa ih je pravilno oslobodio od optužbe.

Po nalaženju ovog suda, prvostepeni sud je činjenično stanje u konkretnom slučaju pravilno i potpuno utvrdio. Tokom glavnog pretresa je sproveo dokazni postupak, izveo sve predložene i potrebne dokaze, koje je cenio na odgovarajući način shodno odredbama članova 17 i 352 ZKP - kako ponaosob tako i u njihovoj međusobnoj povezanosti i u sklopu sa navodima iz odbrane, pa je utvrdio sve činjenice i okolnosti u konkretnom slučaju, na osnovu toga doneo pravilan zaključak - da nije dokazano da su okrivljeni AA i BB učinili krivična dela za koje su optuženi. Prema članu 13 ZKP državni organi koji učestvuju u krivičnom postupku su dužni da u istom u potpunosti utvrde sve činjenice koje su bitne za donošenje zakonite odluke i to sa jednakom pažnjom kako činjenice koje terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u prilog. Predmetna presuda je rezultat sveobuhvatne analize kako odbrane okrivljenih, iskaza svedoka, tako i pisanih dokaza izvedenih tokom dokaznog postupka. Pri tom, odlučne činjenice su jasno i adekvatno obrazložene, a iz utvrđenog činjeničnog stanja su izvučeni pravilni zaključci do kojih se došlo na osnovu pravilne analize dokaza i pravilne ocene svakog od njih, kako pojedinačno tako i u međusobnoj povezanosti.

Krivični zakonik u članu 367 stav 2 propisuje krivično delo primanje mita kao delo koje čini službeno lice koje zahteva ili prima poklon ili drugu korist, ili koje primi obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog da bi, u okviru svog službenog ovlašćenja, izvršio službenu radnju koju ne bi smeo da izvrši, ili da ne izvrši službenu radnju koju bi morao da izvrši. Iz toga proizilazi da lice koje prima mito, da bi se u njegovim radnjama stekla sva obeležja navedenog krivičnog dela mora biti službeno lice, mora da zahteva ili primi poklon ili drugu korist, ili u krajnjem slučaju da primi obećanje poklona ili druge koristi za sebe ili drugog, te da u okviru svog službenog ovlašćenja izvrši ili ne izvrši određenu radnju.

Iz sadržine Statuta Narodne banke proizilazi da je za davanje dozvole (licence), ili ukidanje dozvole (licence) isključivo ovlašćen guverner. Lica koja učestvuju u postupku sastavljanja određenih odluka i akata koje potpisuje guverner samo su stručno osoblje Narodne banke Srbije (NBS) koje priprema nominalni tekst odluka, ali nisu ovlašćena lica u smislu predmetnog Statuta i člana 367 stav 2 KZ. Guverner NBS ne potpisuje ''samo formalno'' akte. Potpisivanje konstitutivnih akata, kakva je predmetna dozvola, nije samo ''forma''. To podrazumeva da je konkretni akt pročitan i da postoji saglasnost sa sadržajem, a potpis je konfirmacija te saglasnosti, pri čemu se, u krajnjem slučaju, smatra da je potpisnik akta formalno i donosilac tog akta. Bez tog potpisa, predmetni akt faktički i ne postoji, već predstavlja samo nacrt, koji sa pravnog gledišta, nema nikakvu snagu i ne može proizvesti nikakve posledice. Uloga Guvernera NBS je stoga ''krajnja'', jer on konačno odlučuje po zahtevu za dozvolu. Time je i jedino ''ovlašćeno lice'' u smislu gore navedenih zakonskih odredbi, jer je po Statutu NBS institut ''potpisa guvernera'' potvrda ovlašćenog lica. Zakon o NBS propisuje da Guverner NBS može da poveri vršenje određenih ovlašćenja svojim zamenicima, viceguvernerima i dr. Međutim, u konkretnom slučaju ne postoji odluka kojom je Guverner NBS prenosio ovlašćenja vezana za davanje predmetne saglasnosti.

Imajući u vidu Statut NBS, pravilni su zaključci prvostepenog suda, vezani za osnovanost inkriminacije okrivljenog AA, pošto je sporno njegovo svojstvo ''službenog lica'' u smislu člana 367 stav 2 KZ. Okrivljeni AA je kao službenik NBS - __, učestvovao u sačinjavanju akata, ali je sporno pitanje da li ima svojstvo ''službenog lica'' u smislu gore navedenih zakonskih odredbi. Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljeni AA bio zadužen za kontrolu rada, boniteta i zakonitosti u poslovanju banaka i drugih finansijskih institucija, a stavljeno mu je na teret da je, kao službeno lice – __ NBS, od predstavnika "aa" grupe SS tražio ''poklon'' u vidu novčanog iznosa od 2.000.000,00 evra da bi, u okviru svojih ''službenih ovlašćenja'', izvršio službenu radnju ''koju bi morao izvršiti'' - davanje saglasnosti na zahteve "aa" grupe za izdavanje dozvole za obavljanje poslova finansijskog lizinga, kao i za dobijanje saglasnosti NBS za sticanje kvalifikovanog učešća u kapitalu akcionarskog društva za penzijsko osiguranje "vv""aa", koji su podneti NBS.

Međutim, on nije mogao da da saglasnost na zahteve "aa" grupe, pošto to prevazilazi okvire njegovih službenih ovlašćenja, jer tu saglasnost može dati samo Guverner NBS (dok svi ostali, u hijerarhijski nižem položaju u odnosu na njega, a u koje spada i okrivljeni AA, daju samo svoja stručna mišljenja u pogledu konkretnog predmeta). Te činjenice su potvrđene i u iskazima saslušanih svedoka. Tako, svedok SS1 je, između ostalog, opisala ''proceduru rada'' u Sektoru za nadzor nad obavljanjem delatnosti osiguranja NBS i pri tom je navela da su zahteve stranaka prvo razmatrale stručne službe u okviru svojih domena, da je ona kontrolisala proceduru i njenu pravilnost, pa bi parafirala akt i isti dostavljala __ okrivljenom AA, čija je obaveza bila da akt pročita, stručno razmotri, parafira i potom nacrte akta (o davanju ili odbijanju saglasnosti) preda Guverneru NBS na potpis, jer je samo on nadležan da potpisuje sve odluke i akte NBS. Dalje, svedok SS2 je u svom iskazu, između ostalog, navela da su u Sektoru za lizing NBS bili dužni da nacrt rešenja o davanju dozvole, sa kratkom beleškom, dostave okrivljenom AA koji bi razmatrao taj nacrt pa, ako nađe da je sve u redu, isti dostavljao Guverneru NBS na potpis. Na kraju i sam svedok SS3 je jasno i detaljno opisao proceduru za davanje saglasnosti, pri čemu je istakao da su svi akti vezani za ta pitanja, pre nego što dođu kod njega na potpis, morali ići prethodno kod __ AA koji je bio zadužen za kontrolu rada i poslovanja banaka, a potom i osiguravajućih društava (ali ne i za davanje saglasnosti i dozvola), pri čemu je isti samo proveravao dokumenta sačinjena od strane drugih nižih službenika iz organizacionih jedinica i svojim parafom potvrđivao ispravnost istih, a da u predmetu vezanom za zahtev "aa" grupe (koji je odbijen) okrivljeni AA nije ni učestvovao. Dalje, iz pisanih dokaza u spisima, konkretno Statuta NB, proizilazi da viceguverneri u NBS obavljaju poslove koje im poveri Guverner, a odnose se na ''koordinaciju rada'' u organizacionim jedinicama Narodne banke, staranju da se konkretni stručni poslovi obave, kontrolišu zakonitost, stručnost i blagovremenost poslova i dr., ali da ne odlučuju o konkretnim dozvolama za rad i sl.. Pri tome, iz ovlašćenja Guvernera NBS od 15.09.2004.godine, proizilazi da su određeni konkretni poslovi povereni i okrivljenom AA kao __, ali da se isti ne odnose na davanje bilo kakve saglasnosti ili dozvole u smislu navoda iz optužnog akta. Iz svega toga je jasno da okrivljeni AA nije mogao biti ''poslednja karika u lancu'' u odlučivanju o dozvolama, bez obzira što je sadržinski odluka o davanju ili nedavanju dozvole povezana sa njegovim ovlašćenjima i obavezama da preduzme određene radnje (koje se prevashodno sastoje u kontrolisanju sa stručnog aspekta akata koji su u pisanoj formi već izrađeni od strane nižih službenika), pošto iz iskaza imenovanih svedoka jasno proizilazi da je konačne odluke (pa i po predmetnom pitanju) donosio Guverner NBS, dok su ostali u lancu obrade predmeta učestvovali faktički u pisanoj izradi istih.

Obzirom na to, logičan je zaključak prvostepenog suda da okrivljeni AA ''nema svojstvo službenog lica'' u smislu krivičnog dela koje mu se stavlja na teret i da je optužen za nešto što je izvan korpusa njegovih službenih ovlašćenja. Naime, u okvirima ''službenih ovlašćenja'' koja je imao, isti nije mogao da ostvari ono što se navodi u optužnom aktu - davanje saglasnosti na zahtev za izdavanje dozvole za obavljanje poslova, pa je jasno da okrivljeni AA nije mogao da izvrši krivično delo koje mu se stavlja na teret na način kako je opisano u optužnom aktu.

Dalje, pravilan je i zaključak prvostepenog suda da tokom dokaznog postupka nije utvrđeno postojanje uzajamne i neposredne veze između novodnog zahtevanja i (ili) primanja mita i konkretnog ''postupanja'' službenog lica, u ovom slučaju okrivljenog AA. Tako, kod predstavnika "aa" grupe - SS4, SS5, pa i SS6, postoji krajnje nejasna i neodređena ''predstava'' da se od njih zahteva novac da bi se realizovao dogovor o likvidaciji KEB banke i dokapitalicaziji osiguravajućih društva i lizing kompanije. Tako, iz iskaza svedoka SS5 proizilazi da je u to vreme trebalo izvršiti dokapitalicaziju osiguravajućeg društva, ali da se njemu niko nije obraćao sa zahtevom za davanje mita i da nije čuo od drugih lica da neko traži nešto nedozvoljeno, dok iz iskaza svedoka SS4, SS5 i SS6 proizilazi da oni nisu bili sigurni ko je tražio novac, niti kome novac ''ide'', već su to samo pretpostavljali (pri čemu se deo iskaza svedoka SS6 i svodi na pretpostavke i nagađanja u vezi toga, jer isti navodi da novac ''ide još nekome'', pominje ''dva-tri lica'', ''nekog pri vrhu'', guvernera itd., uz konstataciju ''šta to AA može da im pomogne''). Tokom dokaznog postupka nije izveden ni jedan dokaz koji bi nedvosmisleno ukazivao na to da je okrivljeni AA od bilo koga iz "aa" grupe na bilo koji način tražio novac za bilo kakvu uslugu, a kada je u pitanju torba sa novcem, nije dokazano da je istu primio u ruke, da je znao šta je u njoj, niti čak da je imao saznanja da će je okrivljeni BB kritičnom prilikom doneti u njegov stan i zbog čega je doneo. Pri svemu tome, iz izvedenih dokaza jasno proizilazi da nije okrivljeni AA inicirao kontakt sa predstavnikom "aa" grupe, već da je svedok SS - predstavnik "aa" grupe preko okrivljenog BB tražio da stupi u kontakt sa njim, kako bi se rešio spor između NBS i "aa" grupe. Na kraju, radnja kojom je okrivljeni AA navodno ''ucenjivao'' oštećene, ustvari predstavlja dogovor postignut na legalnom sastanku predstavnika "aa" grupe i čelnika NBS 17.12.2005.godine, po kome su predstavnici "aa" grupe, da bi dobili dozvolu za poslovanje lizing kompanije i za dokapitalizaciju osiguravajućeg društva "vv""aa"'', trebali da prvo povuku krivične prijave protiv zaposlenih u NBS i da pokrenu postupak ''prijateljske likvidacije'' Kreditno-eksportne banke. Obzirom na sve to, prvostepeni sud je pravilno zaključio da nije dokazano ni postojanje umišljaja kod okrivljenog AA, kao subjektivnog elementa krivičnog dela koje se istom stavlja na teret, pošto je za krivicu neophodno i postojanje svesti da se zahteva ili prima poklon ili druga korist, kao i svest o izvršenju ili ne izvršenju službene radnje povodom koje se prima ili zahteva poklon ili korist.

Sa druge strane, okrivljeni BB je optužen da je okrivljenom AA umišljajno pomogao pri preduzimanju radnji izvršenja navedenog krivičnog dela. Međutim, to što su se okrivljeni AA i svedok BB, u periodu rešavanja o gore navedenim zahtevima, redovno i često susretali, kao i to što je okrivljeni BB upoznat sa celokupnom problematikom, ne može da po automatizmu značiti da između njih postoji odnos ''primanja i davanja mita''. Činjenica je da su AA, BB i SS u kontaktu, ali to se može objasniti i time da je BB zajednički prijatelj, jer tokom dokaznog postupka nisu izvedeni dokazi koji bi na nesumnjiv način ukazivali na to da je isti imao posredničku ulogu u smislu i kako je to navedeno u optužnom aktu. Naime, nije sporna činjenica da okrivljeni BB poznaje okrivljenog AA i svedoka SS. Tokom postupka je nesporno utvrđeno i to da je, kao prijatelj, hteo da pomogne SS kao predstavniku "aa" grupe u ostvarivanju određenih legitimnih i zakonskih prava, pa je upravo na molbu SS (koji je znao da BB poznaje AA), inicirao susret sa okrivljenim AA, ali ni to po automatizmu ne može značiti da postoji odnos davanja i primanja mita. Stoga je pravilan zaključak prvostepenog suda da nije dokazano da je okrivljeni BB ''karika'' koja SS, kome treba usluga, povezuje sa okrivljenim AA, kao licem ''ovlašćenim'' da odlučuje po predmetu "aa" grupe, pri čemu okrivljeni AA za donošenje pozitivne odluke postavlja i određene zahteve.

Uz to, okrivljeni BB je optužen da je okrivljenom umišljajno pomogao pri preduzimanju radnji izvršenja, između ostalog i time što je od SS preuzeo tašnu u kojoj se nalazilo 100.000,00 evra i istu odneo u stan okrivljenog AA. Okrivljeni BB je u svojoj odbrani jasno obrazložio razloge odlaska u stan AA konkretnom priilikom, pri čemu je detaljno objasnio o čemu su pričali, koliko je trajala ta poseta, šta je uradio sa torbom, decidno istakavši da nisu pričali o odnosu NBS i "aa" grupe, da se ''kofer'' nije spominjao niti otvarao, te da je torbu sa novcem otvorila policija (pri čemu je jedan od policajaca od svog nadređenog tražio šifru da istu otvori). Od svedoka koji su saslušani tokom postupka (SS, SS6, SS5, SS3, SS7, SS1, SS8, SS9, SS2 i SS4), neposredna saznanja o inkriminisanom događaju ima samo svedok SS. Iz iskaza tog svedoka proizilaze i nesporne činjenice vezane za novodnu predaju torbe sa novcem, pošto je naveo da ''nije siguran'' da je BB čuo kada je rekao da se u toj torbi nalazi novac, te da ''ne zna'' da li je isti mogao da vidi šta je u torbi itd. On je u svom iskazu naveo da je tokom razgovora sa BB tema bila novac, ali je i objasnio da se pričalo o sumi (2.000.000,oo evra) koju je po zakonu, na ime dokapitalicazije, trebalo uplatiti na račun NBS (jer je cenzus za osiguravajuća društva bio podignut sa 3 na 5 miliona evra), te da se govorilo i o rokovima u kojima je trebalo uplatiti razliku i o tome koja firma koliko treba da uplati (što je u krajnjem slučaju i učinjeno, jer je "aa" grupa uplatila milion evra kao obavezu koja proističe iz izmena Zakona o osiguravajućim društvima).

Obzirom na to, pravilan je zaključak prvostepenog suda vezan za osnovanost optužbe u odnosu na okrivljenog BB. Tokom dokaznog postupka nisu izvedeni odgovarajući dokazi da je okrivljeni BB mogao da zna kakva je sadržina pomenute torbe i zašta je ona namenjena. Sama činjenica da je doveo u kontakt svedoka SS i okrivljenog AA, ne može biti dovoljan dokaz da je izvršio krivično delo za koje se tereti. Za postojanje krivičnog dela koje se istom stavlja na teret, potrebno je da postoji jasna namera u kom cilju se navodno pomaganje čini – davanje i primanje mita. U konkretnom slučaju je evidentno da okrivljeni predmetne radnje nije preduzeo u toj nameri.

Prvostepeni sud je takođe pravilno i dovoljno obrazložio razloge zbog kojih je prihvatio navode iz odbrana okrivljenih. Okrivljeni AA i BB su negirali izvršenje predmetnih krivičnih dela, a tvrdnje iz njihovih odbrana su proverene i potvrđene ostalim izvedenim dokazima, prevashodno iskazima svedoka, koji su u bitnom saglasni sa navodima iz odbrana. Prvostepeni sud je iskaze svedoka koje je prihvatio (SS3, SS7, SS1, SS2, SS8 i SS9), pravilno ocenio kao logične, saglasne pisanim dokazima i međusobno, pa je istima pravilno poklonio veru. Sa druge strane je dao adekvatnu ocenu i iskazima ostalih svedoka - SS, SS6, SS5 i SS4, pri čemu je za to dao jasne i odgovarajuće razloge, pravilno zaključivši da se radi o licima koji imaju iskustva u privredi i bankarskom poslovanju (investitori, privrednici, bankari i slično), te da im je poznato ko, koja i kakva ovlašćenja ima u NBS.

Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da nijedan navod iz optužnog akta nije dokazan van svake razumne sumnje i u tom smislu je u potpunosti pravilno primenio odredbe člana 18 ZKP. U toku krivičnog postupka nije nedvosmisleno utvrđeno da je okrivljeni AA, kao __ NBS u inkriminisanom periodu, mogao i bio ovlašćen da izvrši službenu radnju koja se tretira u optužnom aktu - da odlučuje u vezi zahteva "aa" grupe i da da saglasnost na iste, pri čemu je jedino dokazano da je to u konačnoj nadležnosti Guvernera NBS. Iz toga proizilazi da ni okrivljeni BB nije mogao da mu ''pomaže'' u primanju mita za nešto o čemu ovaj nije mogao da odlučuje. Takođe nije dokazano da je okrivljeni AA od bilo kog lica zahtevao ili očekivao poklon da bi preduzeo navodnu službenu radnju, a potpuno je nesporno da nije lično preuzeo ili primio bilo kakav poklon ili novac. Dalje, kada je u pitanju okrivljeni BB, nije sporno da je on posredovao da dođe do susreta između svedoka SS i okrivljenog AA, ali to ne znači po automatizmu da je to učinio da bi pomagao u primanju mita, obzirom da tokom dokaznog postupka nije na nesumnjiv način utvrđeno da je isti imao svest ili umišljaj da postupa kao pomagač okrivljenom AA u navodnom primanju mita. Stoga je ovaj sud zaključio da je prvostepeni sud ispravno i potpuno utvrdio činjenično stanje u ovom slučaju i na osnovu toga doneo zakonitu i pravilnu odluku, kada je okrivljene oslobodio od optužbe usled nedostatka dokaza.

Apelacioni sud u Beogradu je našao da navodi izneti u žalbi javnog tužioca nisu osnovani. Žalbenim navodima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost prvostepene presude. U obrazloženju žalbe nije konkretizovano u čemu se sastoje bitne povrede odredaba krivičnog postupka, niti zbog čega je ''odluka o odlučnim činjenicama'' nedovoljno i nejasno obrazložena. Iz sadržine žalbe proizilazi da se prvostepena presuda pobija zbog činjeničnog stanja. Međutim, nisu osnovane tvrdnje da se u istoj ''najvećim delom'' prepričavaju odbrane okrivljenih i iskazi saslušanih svedoka, da je njihova analiza ''relativno štura'', te da je iz utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud izveo pogrešan zaključak u vezi konkretnih ovlašćenja okrivljenog AA, koji je ''potpuno neprihvatljiv''. Prvostepeni sud je dao jasne razloge vezane za predmetu odbranu, pri čemu je pravilno našao da okrivljeni u krivičnom postupku ima pravo da se brani na način za koji smatra da je za njega najbolji i za koji proceni da će mu omogućiti najbolji procesni položaj u konkretnom krivičnopravnom predmetu. S toga je pravilno i tumačio određene kontradiktornosti u odbrani okrivljenog BB. Sud nije u obavezi da izloži sve činjenice koje neko lice u svom iskazu iznese, već da uzme u obzir samo one koje su konkretne i relevantne za dati slučaj. Pri tom je pravilno zaključio da su odbrane i iskazi saslušanih svedoka saglasni, jer su podudarni po pitanju činjenica koje su relevantne za premetni slučaj. U predmetnoj žalbi se pored ostalog izvlače pojedini delovi iz iskaza saslušanih svedoka i na osnovu toga izvode određeni ''zaključci'' (po pitanju ''neovlašćenog'' prisustva okrivljenog BB sastancima, pa čak i sastanku u NBS, činjenica vezanih za prijem faksa, činjenice da je BB ''preuzeo novac'', a da mu je SS ''izričito rekao'' da tašnu preda AA, te navodno ''izuzetno'' interesovanje koje je okrivljeni AA pokazao za rešavanja predmetnog zahteva, kroz ''pokušaje da sazna'' šta je to potrebno za dobijanje saglasnosti, ''insistirnje'' kod SS3 da se nastave pregovori sa SS itd). Međutim, izvlačenjem pojedinih činjenica iz logičkog konteksta iskaza i davanjem ciljnih tumačenja, ne može se opovrgnuti pravilnost zaključka prvostepenog suda o nedokazanosti i neosnovanosti tvrdnji iz optužnog akta u konkretnom slučaju. Zaključci u žalbi vezani za iskaz svedoka SS6 i navodni uticaj ''nekog od okrivljenih'' su paušalni. Nisu tačne žalbene tvrdnje da je svedok SS naveo da okrivljenom BB bila ''poznata'' sadržina tašne. Nije jasno kako ''nezainteresovanost'' okrivljenog AA za predmetnu tašnu sa novcem (koja je bila u kesi i ostavljena u njegovoj dnevnoj sobi) može biti činjenica koja nedvosmisleno govori u prilog tvrdnji da je okrivljeni AA primio poklon ''u skladu sa krivičnim delom primanje mita'', a posebno je nejasan stav da se zbog ''specifičnosti'' tog dela ''ne traži'' fizičko preuzimanje poklona, već je dovoljna prećutna saglasnost ''da poklon ostane tu gde je ostavljen''. Žalbeni navodi se suštinski svode na isticanje toga da je prvostepeni sud pogrešno ocenio izvedene dokaze, pri čemu se samo formalno navodi da su razlozi prvostepene presude nejasni i da o određenim odlučnim činjenicama nisu dati, pa je zbog svega toga, predmetna žalba u celini ocenjena kao neosnovana.

Zbog navedenih razloga, Apelacioni sud u Beogradu je, na osnovu člana 388 ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar Predsednik veća-sudija
Žak Pavlović s.r. Slavka Mihajlović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić