APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

7.04.2011.

Kž1 5157/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 - 5157/2010
Dana 07.04.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Savke Gogić - predsednika veća, Mirjane Popović i Snežane Dimitrijević - članova veća, sa višim sudijskim saradnikom Snežanom Lazin - zapisničarem, u krivičnom postupku protiv okrivljene AA, zbog produženog krivičnog dela prevare iz člana 171 stav 2 u vezi stava 1 KZ RS i dr., odlučujući o žalbama javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu i branioca okrivljene AA – advokata AB, izjavljenim protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K.br.18613/10 od 23.04.2010. godine, u sednici veća održanoj u smislu odredbi člana 375 ZKP dana 07.04.2011. godine, u odsustvu uredno obaveštenog Apelacionog javnog tužioca u Beogradu, a u prisustvu branioca okrivljene AA – advokata AB, doneo je

P R E S U D U

Uvažavanjem žalbe branioca okrivljene AA – advokata AB i po službenoj dužnosti PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu K.br.18613/10 od 23.04.2010. godine u pogledu pravne kvalifikacije dela i odluke o kazni, tako što Apelacioni sud u Beogradu krivično-pravne radnje okrivljene AA za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom da ih je izvršila dana 15.04.2005. godine, dana 28.05.2005. godine, dana 01.07.2005. godine i dana 05.07.2005. godine, a koje su bliže opisane u stavu II izreke prvostepene presude, pravno kvalifikuje kao jedno produženo krivično delo prevare iz člana 208 stav 1 KZ u vezi člana 61 KZ, te joj za isto primenom navedenih zakonskih propisa i odredbi članova 4, 5 stav 2, 42, 45, 54 i 61 KZ utvrđuje kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci, pa je zatim, uzimajući joj kao pravilno utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 6 meseci za produženo krivično delo prevare iz člana 208 stav 3 u vezi stava 1 KZ u vezi člana 61 KZ bliže opisano u stavu I izreke prvostepene presude, na osnovu odredbi članova 60 i 63 KZ OSUĐUJE na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 10 (deset) meseci u koju joj se uračunava vreme provedeno u pritvoru po rešenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K.br.1019/04 od 18.05.2009. godine i to počev od 11.03.2010. godine pa do 23.04.2010. godine, dok se žalba javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu i u preostalom delu žalba branioca okrivljene AA – advokata AB ODBIJAJU kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu POTVRĐUJE.

O b r a z l o ž e nj e

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom K.br.18613/10 od 23.04.2010. godine u stavovima I i II izreke oglasio krivom okrivljenu AA zbog izvršenja produženog krivičnog dela prevare iz člana 208 stav 3 u vezi stava 1 KZ i produženog krivičnog dela prevare iz člana 208 stav 1 KZ, pa joj je prethodno utvrdio pojedinačne kazne i to za krivično delo iz člana 208 stav 3 u vezi stava 1 KZ kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 6 meseci, a za krivično delo iz člana 208 stav 1 KZ kaznu zatvora u trajanju od 8 meseci i zatim ju je osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine u koju joj se uračunava vreme koje je provela u pritvoru po rešenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K.br.1019/04 od 18.05.2009. godine, a koji joj se računa od 11.03.2010. godine kada je lišena slobode pa do 23.04.2010. godine kada joj je pritvor ukinut.

Istom presudom okrivljena je oslobođena obaveze plaćanja troškova krivičnog postupka i sudskog paušala. Oštećena preduzeća "SS1" do "SS9" su radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućena na parnicu. U stavu III izreke presude prema okrivljenoj AA je na osnovu člana 354 tačka 3 ZKP odbijena optužba da je izvršila produženo krivično delo falsifikovanje isprave iz člana 233 stav 3 u vezi stava 1 KZ RS.

Protiv navedene presude žalbe su blagovremeno izjavili:

- javni tužilac Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu zbog povrede krivičnog zakona i zbog odluke o krivičnoj sankciji, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni preinači presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu K.br.18613/10 od 23.04.2010. godine i okrivljenu AA oglasi krivom za produženo krivično delo koje bi obuhvatilo i krivična dela za koja pobijanom presudom nije oglašena krivom i da joj izrekne kaznu zatvora u dužem trajanju.

- branilac okrivljene AA - advokat AB zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, zbog povrede krivičnog zakona i zbog odluke o kazni, sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni ukine ožalbenu presudu i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da navedenu presudu preinači tako što će primenom Zakona koji je važio u vreme izvršenja predmetnih krivičnih dela okrivljenoj AA izreći blažu vrstu krivične sankcije – uslovnu osudu. U žalbi je istaknut i zahtev branioca okrivljene da bude pozvan na javnu sednicu na kojoj će se odlučivati po žalbi.

Odgovor na žalbu javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu podneo je branilac okrivljene AA - advokat AB sa predlogom da Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni odbije u celosti kao neosnovanu žalbu izjavljenu od strane javnog tužilaštva.

Zamenik Apelacionog javnog tužioca u Beogradu je u svom podnesku KTŽ.br.3426/2010 od 05.08.2010. godine stavio predlog da Apelacioni sud u Beogradu uvaži žalbu Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu i preinači presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu K.br.18613/10 od 23.04.2010. godine shodno tužiočevom žalbenom predlogu, a da žalbu branioca okrivljene AA - advokata AB odbije kao neosnovanu.

Apelacioni sud u Beogradu je održao sednicu veća u smislu odredbi člana 375 ZKP, u odsustvu uredno obaveštenog Apelacionog javnog tužioca u Beogradu, a u prisustvu branioca okrivljene AA – advokata AB. Na sednici veća Apelacioni sud je razmotrio celokupne spise predmeta, zajedno sa pobijanom presudom koju je ispitao u smislu člana 380 ZKP, žalbama i odgovorom na žalbu, pa je po oceni žalbenih navoda i predloga, a imajući u vidu i predlog zamenika Apelacionog javnog tužioca u Beogradu, kao i navode branioca okrivljene AA – advokata AB na sednici veća, našao:

Pobijana presuda, kao i postupak koji joj je prethodio, ne sadrže bitne povrede odredaba krivičnog postupka na koje drugostepeni sud povodom žalbe, u smislu člana 380 ZKP, pazi po službenoj dužnosti.

Žalbom branioca okrivljene pobija se prvostepena presuda zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 368 stav 1 tačka 11 ZKP, tako što se ističe da je izreka nerazumljiva u pogledu opisa dela na štetu oštećenog preduzeća „SS3“, obzirom da se u istoj navodi da je na osnovu ugovora sa ovim pravnim licem od 24.05.2004. godine to pravno lice isporučivalo robu pravnom licu okrivljene u više navrata u ukupnom iznosu od 17.365,40 dinara, s tim što se ne navodi u koliko navrata je isporučivana roba po tom ugovoru, kada, u kom iznosu ponaosob i sa kojim rokom plaćanja, a isto je i sa oštećenim preduzećem „SS4“, kao i sa ostalim oštećenim pravnim licima. Osim toga, u stavu I izreke presude se kao vreme izvršenja produženog krivičnog dela prevare iz člana 208 stav 3 u vezi stava 1 KZ navodi „tokom 2001. godine i 2002. godine“, ali bi izreka trebalo da glasi „u periodu od 14.08.2001. godine do 28.03.2002. godine“, obzirom da je prvo delo iz produženog krivičnog dela izvršeno dana 14.08.2001. godine, a poslednje dana 28.03.2002. godine, a što proizilazi iz same izreke.

Apelacioni sud u Beogradu napred navedene žalbene navode branioca okrivljene ocenjuje kao neosnovane, nalazeći da je izreka prvostepene presude jasna i razumljiva i da ista ne sadrži nikakve protivrečnosti i nejasnoće u sebi, kao i da je prvostepeni sud o svim činjenicama važnim za donošenje prvostepene presude dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge koji u pogledu odlučnih činjenica ne sadrže nikakve protivrečnosti, nerazumljivosti, niti nejasnoće, pa se stoga kako je napred navedeno suprotni žalbeni navodi branioca okrivljene ocenjuju kao neosnovani.

Žalbom branioca okrivljene pobija se prvostepena presuda i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, faktički se osporava ocena izvedenih dokaza i ističe se da se okrivljena AA u stavu I izreke presude oglašava krivom zbog toga što nije deo preuzete robe plaćala u periodu od preuzimanja robe do isteka roka za plaćanje iste, ali da iz njene odbrane, kao i iz pismena - faktura, porudžbenica, računa i dr., proizilazi da je roba od oštećenih pravnih lica uzimana u više navrata, a ne samo u onima koji joj se stavljaju na teret, zbog čega je bilo neophodno finansijskim veštačenjem utvrditi za koji iznos je svako pravno lice oštećeno, zatim u koliko navrata je od ovih preduzeća okrivljena uzimala robu, u kom periodu i u kojim iznosima, a sve kako bi se utvrdilo da li su njene namere u momentu naručivanja robe bile prevarne ili ne ili je do delimičnog plaćanja došlo usled više sile, objektivnih finansijskih teškoća i slično, obzirom da se delimičnim plaćanjem roba ne vrši krivično delo prevare i upravo ta činjenica ukazuje da se radi o privrednom dugu koji se rešava u redovnom privrednom postupku. Dalje je navedeno da je u cilju provere odbrane okrivljene, a koja je bitna za utvrđivanje subjektivnog elementa krivičnog dela, u svojstvu svedoka trebalo saslušati brata okrivljene AA1 i odrediti finansijsko veštačenje kojim bi se proverilo od kada je okrivljena imala ovlašćenje da zastupa firmu „SS10“ vlasništvo njenog brata, da li je u tom pogledu bilo prekida tokom 1997. i 1998. godine kada je izvršena promena kartona deponovanih potpisa, a što okrivljena nije znala, kao i da li je svedok bio obaveštavan od oštećenih pravnih lica o nastalim problemima i da li je nešto preduzimao. Navedeno je i da je sud trebalo da naloži grafološko veštačenje, obzirom na odbranu okrivljene koja je poricala da je preinačila karton deponovanih potpisa dopisivanjem svojih ličnih podataka i svojeručnim potpisivanjem, objašnjavajući da je to bez njenog znanja jedino mogao da uradi čovek sa kojim je u to vreme živela i radila u STR „SS11“ BB, a koji je u međuvremenu tragično preminuo. Takođe, sud je trebalo da naloži i finansijsko veštačenje u vezi krivičnog dela opisanog u stavu II izreke presude, obzirom da je okrivljena osporavala da oštećenim pravnim licima ništa nije plaćala i izjavljujući da joj ta pravna lica ne bi isporučivala robu da im prethodnu nije platila, a kojim veštačenjem bi se utvrdile činjenice da li je okrivljena sa svakim od oštećenih pravnih lica ponaosob uredno poslovala i pre učinjenih radnji za koje se osuđuje, a osim toga navedenim veštačenjem bi se utvrdilo i da li je njen račun duži vremenski period bio u blokadi.

Nasuprot ovim žalbenim navodima, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je prvostepeni sud na osnovu svih izvedenih i u smislu članova 17 i 352 ZKP pravilno ocenjenih dokaza, odbrane okrivljene AA, iskaza predstavnika oštećenih preduzeća i to preduzeća „SS1“ DOO - VV, preduzeća „SS2“ - GG, preduzeća „SS8“ i „SS7“ - DD, preduzeća „SS12“ AD - ĐĐ i preduzeća „SS9“ - EE i iskaza svedoka TT1 i TT2, te izvedenih pismenih dokaza, sve odlučne činjenice dovoljno rasvetlio, činjenično stanje kako u pogledu objektivnih, tako i u pogledu subjektivnih okolnosti dela u svemu pravilno i potpuno utvrdio i za svoj činjenično-pravni zaključak dao dovoljne, jasne i argumentovane razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i Apelacioni sud u Beogradu, a koji se žalbenim navodima branioca okrivljene ne dovode u sumnju.

Prvostepeni sud je ceneći dokaze kako pojedinačno, tako i u njihovoj međusobnoj vezi, pravilno utvrdio da je okrivljena AA u vreme, na mestu i na način bliže opisan u stavu I izreke presude izvršila produženo krivično delo prevare iz člana 208 stav 3 u vezi stava 1 KZ. Po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu kao drugostepenog pravilno prvostepeni sud nije poklonio veru odbrani okrivljene da ona nije znala da od 14.09.1998. godine nije bila ovlašćena da zastupa preduzeće „SS10“, da je svo vreme mislila da se koristi kartonima deponovanih potpisa od 1994. godine kada je pored brata AA1 bila upisana da je ovlašćena da zastupa preduzeće „SS10“ jer nije obraćala pažnju na upisani datum na kartonu, te da u izdatom akceptnom nalogu preduzeću „SS7“ DOO nije navela novčani iznos, a da je preduzeću „SS2“ najveći deo duga isplatila i to uglavnom u kešu, pravilno nalazeći da je odbrana okrivljene nelogična i usmerena na izbegavanje krivične odgovornosti. Naime, sud je uvidom u obaveštenje NBJ – ZOP Filijala Novi Beograd od 07.10.2002. godine broj 3445 utvrdio da okrivljena AA nije bila ovlašćena da zastupa preduzeće „SS10“ tokom 2001. godine i 2002. godine, obzirom da se u obaveštenju navodi da je bila ovlašćena za potpisivanje depo-kartona za preduzeće „SS10“ u periodu od 07.12.1995. godine do 04.09.1998. godine, a osim toga ova činjenica je utvrđena i na osnovu kartona deponovanih potpisa od 07.12.1995. godine gde je pored AA1 i okrivljena bila ovlašćena da zastupa preduzeće „SS10“ i kartona od 04.09.1998. godine kojim nije bila ovlašćena da zastupa navedeno preduzeće. Sud je kao nelogične ocenio i navode odbrane okrivljene da je u jednom vremenskom periodu bila odsutna i da kada se vratila nije znala da je AA1 njen rođeni brat izvršio promene u kartonu deponovanih potpisa, a ovo imajući u vidu da se okrivljena preselila samo jedan ulaz dalje od ulaza gde je nastavio da živi njen brat i da je svo vreme bila u komunikaciji sa njim, a kako je to ona navela u svojoj odbrani, pa je nesumnjivo da je okrivljena znala da tokom 2001. i 2002. godine preduzima radnje bliže opisane u izreci presude za preduzeće „SS10“, iako nije bila ovlašćena za zastupanje navedenog preduzeća, te da je dostavljanjem deponovanih kartona preduzećima „SS7“ DOO i „SS2“ od 04.09.1998. godine sa upisanim njenim ličnim podacima i potpisom, kao i izdavanjem akceptnih naloga, lažno prikazala činjenicu o svom položaju u preduzeću „SS10“ tj. da je ovlašćena za zastupanje istog i da će robu koju preuzima platiti, a time je dovela u zabludu predstavnike navedenih preduzeća i navela ih da joj na štetu svoje imovine isporuče robu u iznosima bliže označenim u stavu I izreke presude, a sve u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist. Uvidom u akceptni nalog D46248601 od 14.08.2001. godine sa datumom dospeća 24.12.2001. godine sud je utvrdio da je isti glasio na novčani iznos od 614.738,38 dinara i da je isti potpisala okrivljena, tako da je njena odbrana da je izdala nalog, ali da nije označila novčani iznos neosnovana i imajući u vidu iskaz predstavnika preduzeća „SS7“ DOO – VV i svedoka TT1 kojima je sud poklonio veru, a koji su izjavili da su više puta pokušali da naplate isporučenu robu i to tako što su neposredno kontaktirali sa okrivljenom, a zatim i dostavljanjem i akceptnog naloga na realizaciju, a što nije ostvareno, to je prvostepeni sud pravilno zaključio da je okrivljena izdavanje akceptnog naloga uz prezentovanje deponovanog kartona učinila u nameri da pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist. Kao neosnovani su ocenjeni i žalbeni navodi okrivljene da je ona izmirila gotovo sve novčane obaveze prema preduzeću „SS2“, obzirom da je sud iz iskaza svedoka TT2 i predstavnika preduzeća GG, kojima je poklonio veru, nesumnjivo utvrdio da okrivljena nije izmirila preuzete novčane obaveze, već samo jedan manji deo, i pored više pokušaja u neposrednoj komunikaciji sa njom i puštanjem akceptnih naloga koje je okrivljena izdala na realizaciju, a koji su se vratili kao nerealizovani obzirom da ona nije bila ovlašćena za zaključivanje poslova i potpisivanja za preduzeće „SS10“. Prvostepeni sud je u obrazloženju presude pravilno obrazložio zašto je napred navedene krivično-pravne radnje okrivljene kvalifikovao kao produženo krivično delo prevare iz člana 208 stav 3 u vezi stava 1 KZ.

Po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu pravilno prvostepeni sud nije prihvatio odbranu okrivljene u kojoj je negirala izvršenje krivičnih dela učinjenih na štetu preduzeća „SS12“ AD, „SS8“ „SS7“ i „SS9“, a koja krivična dela ulaze u sastav produženog krivičnog dela prevare iz člana 208 stav 1 KZ bliže opisanog u stavu II izreke presude, pravilno nalazeći da je odbrana okrivljene u ovom delu usmerena na izbegavanje krivične odgovornosti. Sud je uvidom u potvrdu NBS – Direkcija za registre i prinudnu naplatu – Odeljenje za prinudnu naplatu utvrdio da je račun STR „SS11“ bio u blokadi od 05.04.2004. godine pa nadalje i da okrivljena nije imala na računu novčana sredstava za svu preuzetu robu u periodu od maja meseca 2004. godine do jula 2005. godine, tako da odbrana okrivljene da je njena radnja za svo to vreme poslovala i da se ona interesovala za stanje na računu radnje upravo ukazuje da je okrivljena znala da na računu STR „SS11“ nema novčanih sredstava kojima bi platila svu preuzetu robu, a osim toga okrivljena je u svojoj odbrani navela da je radnju vodila njena pokojna majka, a za koju je kasnije u odbrani na glavnom pretresu navela da je preminula 2001. godine, dakle u vreme kada STR „SS11“, koja je registrovana 2003. godine, nije ni postojala. Prvostepeni sud je pravilno utvrdio da su radnje okrivljene – zaključivanje ugovora o poslovnoj saradnji ili ugovora o prodaji sa preduzećima „SS12“ AD, „SS8“ „SS7“ i „SS9“, kao i dostavljanje menica navedenim preduzećima imale prevarni karakter, odnosno da je okrivljena lažno prikazala činjenicu da će preuzetu robu i platiti, a ova lažna činjenica je bila podobna da navede oštećena preduzeća na isporuku veće količine razne robe u više navrata, obzirom da je njima bila nesumnjivo poznata delatnost STR „SS11“. Imajući u vidu da okrivljena nije svu preuzetu robu i platila, a što je sud utvrdio analizom i ocenom iskaza predstavnika preduzeća „SS12“ AD – ĐĐ, „SS8“ i „SS7“ - DD i „SS9“ - EE, koje iskaze je u svemu prihvatio kao objektivne i uverljive i istima poklonio veru, to je nesumnjivo utvrđeno da je okrivljena krivično-pravne radnje bliže opisane u stavu II izreke presude, a koje je izvršila dana 15.04.2005. godine, dana 28.05.2005. godine, dana 01.07.2005. godine i dana 05.07.2005. godine, učinila u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi i da je lažno prikazala činjenicu da na računu STR „SS11“ ima novčana sredstava za plaćanje razne vrste robe, čime je dovela u zabludu oštećena preduzeća i navela ih da na štetu svoje imovine isporuče robu i to preduzeće „SS12“ AD u iznosu od 77.699,24 dinara, preduzeće „SS8“ u iznosu od 100.888,02 dinara, preduzeće „SS7“ u iznosu od 17.072,99 dinara i preduzeće „SS9“ u iznosu od 40.608,00 dinara.

Prvostepeni sud je za napred utvrđeno činjenično stanje u obrazloženju presude dao jasne i nedvosmislene razloge koji u pogledu odlučnih činjenica ne sadrže nikakve protivrečnosti i nejasnoće, a koje u svemu kao pravilne prihvata i Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni, a osim toga pravilno je obrazložio i zašto je odbio predlog branioca okrivljene da se izvrši finansijsko veštačenje, pa se žalbeni navodi branioca okrivljene kojima se ukazuje da je prvostepeni sud pogrešno i nepotpuno utvrdio činjenično stanje, ocenjuju kao neosnovani.

Žalbom javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu pobija se prvostepena presuda zbog povrede krivičnog zakona tako što se ističe da je sud u pobijanoj presudi pravilno izvršio pravnu kvalifikaciju oglašavajući okrivljenu krivom za krivično delo prevare iz člana 208 Krivičnog zakonika, ali da je pogrešno zaključio da je za radnje opisane u tački 2 optužnice Četvrtog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Kt.br.797/02 od 27.08.2004. godine i to za dela na štetu preduzeća "PP1" do "PP10" nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja. Naime, sud je okrivljenu trebalo da oglasi krivom i za ova krivična dela iz razloga jer u konkretnom slučaju parcijalna primena zakona nije moguća na način kako je to uradio prvostepeni sud jer se stari ili novi zakon moraju primeniti u celosti na utvrđeno činjenično stanje i odlučiti koji je zakon blaži sa svim svojim odredbama, dakle kako onima koji pogoduju okrivljenom, tako i onima koji okrivljenog stavljaju u teži položaj. Međutim, prvostepeni sud je primenio nove odredbe iz člana 208 KZ po kojima bi za te radnje nastupila zastarelost, ali nije primenio odredbe člana 61 novog KZ, odnosno odredbe po kojima se vrši sabiranje novčanih iznosa kada su ti iznosi bitno obeležje krivičnog dela i kada se produženo krivično delo kvalifikuje po zbirnom novčanom iznosu, a u konkretnom slučaju kod krivičnih dela koja bi ušla u konstrukciju produženog krivičnog dela, a za koje okrivljena nije oglašena krivom, nesumnjivo je dokazan jedinstveni umišljaj i vremenska povezanost.

Žalbom branioca okrivljene pobija se prvostepena presuda i zbog povrede krivičnog zakona tako što se ističe da je prvostepeni sud primenio važeći krivični zakon, s tim što je po krivičnom zakonu koji je važio u vreme izvršenja krivičnih dela za krivično delo iz stava 1 člana 171 KZ RS bila propisana novčana kazna ili zatvor do 3 godine, a što zapravo znači da je apsolutna zastarelost za sve radnje iz stava II izreke presude, sem za one izvršene jula 2005. godine već nastupila.

Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje koje proizilazi iz spisa predmeta prvostepeni sud je pravilno primenio krivični zakon kada je našao da su se u krivično-pravnim radnjama okrivljene AA bliže opisanim u stavu I izreke presude stekla sva zakonska kako subjektivna, tako i objektivna obeležja produženog krivičnog dela prevare iz člana 208 stav 3 u vezi stava 1 KZ u vezi člana 61 KZ i pravilno je zaključio da je za krivično-pravne radnje koje su okrivljenoj stavljene na teret u tački 2 optužnice Četvrtog opštinskog javnog tužilaštva u Beogradu Kt.br.797/02 od 27.08.2004. godine i to za dela na štetu preduzeća "PP1" do "PP10" nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, obzirom da se radi o radnjama koje svaka za sebe pojedinačno imaju sva zakonska obeležja krivičnog dela iz člana 208 stav 1 KZ za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora u trajanju do 3 godine i imajući u vidu da je od momenta izvršenja svake od njih proteklo više od 6 godina. Žalbeni navodi javnog tužioca kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona u vezi sa krivičnim delom opisanim u stavu I izreke presude se ocenjuju kao neosnovani, obzirom da u konkretnom slučaju kod okrivljene nije postojao jedinstveni umišljaj da izvršenjem krivično-pravnih radnji bliže opisanih u stavu I izreke presude pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist u iznosu koji prelazi 1.500.000,00 dinara. Naime, jedinstveni umišljaj mora postojati u situaciji kada produženo krivično delo dobija težu kvalifikaciju u odnosu na pojedinačna dela koja su njime obuhvaćena i kumuliranje posledice kod novčanih iznosa koji su od značaja za pravnu kvalifikaciju i prerastanje u teže delo može se pravdati samo kada je ta ukupna posledica (iznos pribavljene protivpravne imovinske koristi) bila obuhvaćena umišljajem učinioca, a što ovde nije slučaj.

Međutim, Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni je, vodeći računa o vremenskom važenju krivičnog zakonodavstva i imajući u vidu da je za okrivljenu AA u konkretnom slučaju, s obzirom na visinu zaprećene kazne i postojanje zakonske konstrukcije produženog krivičnog dela iz člana 61 KZ, najblaži Krivični zakonik koji je stupio na snagu dana 01.01.2006. godine („Službeni glasnik RS“ broj 85/2005), ali ne i Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“ broj 72/09 od dana 03.09.2009. godine) koji je stupio na snagu dana 11.09.2009. godine, našao da je za krivična dela izvršena dana 24.05.2004. godine, dana 10.06.2004. godine, dana 21.10.2004. godine i dana 30.12.2004. godine, a koja su okrivljenoj stavljena na teret u sastavu produženog krivičnog dela prevare iz člana 208 stav 1 KZ bliže opisanog u stavu II izreke presude i za koja je okrivljena prvostepenom presudom oglašena krivom, nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja i to dana 24.05.2010. godine, dana 10.06.2010. godine, dana 21.10.2010. godine i dana 30.12.2010. godine, a shodno članu 103 tačka 6 KZ i 104 stav 6 KZ. Ovo imajući u vidu da je od momenta izvršenja svakog od ovih krivičnih dela pa do donošenja drugostepene presude proteklo više od 6 godina. Shodno napred navedenom, a imajući u vidu i žalbu branioca okrivljene kojom se ukazuje na nastupanje apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za neke od krivično-pravnih radnji opisanih u stavu II izreke presude, Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni je preinačio pobijanu presudu u pogledu pravne kvalifikacije dela tako što je iz produženog krivičnog dela koje je okrivljenoj optužnicom stavljeno na teret i za koje je oglašena krivom u pobijanoj presudi izostavio ona krivična dela za koja je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja, pa je krivično-pravne radnje okrivljene AA za koje je prvostepenom presudom oglašena krivom da ih je izvršila dana 15.04.2005. godine, dana 28.05.2005. godine, dana 01.07.2005. godine i dana 05.07.2005. godine, a koje su bliže opisane u stavu II izreke prvostepene presude pravno kvalifikovao kao jedno produženo krivično delo prevare iz člana 208 stav 1 KZ u vezi člana 61 KZ.

Žalbom javnog tužioca pobija se prvostepena presuda i zbog odluke o krivičnoj sankciji tako što se ističe da bi, ukoliko bi okrivljena bila oglašena krivom i za radnje - krivična dela za koja nije oglašena krivom, to dovelo do strožije krivične sankcije koja bi bila odmerena naspram težine krivičnog dela, odnosno to bi predstavljalo otežavajuće okolnosti koje bi uticale na visinu odmerene kazne zatvora.

Žalbom branioca okrivljene pobija se prvostepena presuda i zbog odluke o krivičnoj sankciji tako što se ističe da sud nije u dovoljnoj meri cenio protek vremena od izvršenih krivičnih dela, kao i činjenicu da okrivljena od 2005. godine nije vršila krivična dela, a osim toga sud nije uzeo u obzir ni tragedije koje su se desile u njenom životu i to da joj je umrla majka, a da je čovek sa kojim je živela BB ubijen u radnji „SS11“. Navedeno je i da je sud pogrešno kao otežavajuću okolnost na strani okrivljene cenio „ispoljenu upornost manifestovanu kroz broj izvršenih radnji“, obzirom da je po mišljenju odbrane broj izvršenih radnji element produženih krivičnih dela i to ne može biti otežavajuća okolnost, a osim toga kod krivičnog dela opisanog u stavu I izreke presude u pitanju su samo 3 radnje i samo 2 oštećena pravna lica, dok kod krivičnog dela opisanog u stavu II izreke presude sud nije ni utvrdio broj radnji.

Po oceni ovoga suda osnovano se žalbom branioca okrivljene pobija prvostepena presuda zbog odluke o kazni, dok je žalba javnog tužioca u tom pogledu neosnovana. Apelacioni sud u Beogradu je ceneći sve okolnosti koje su od značaja za izricanje kazne, a koje je prvostepeni sud pravilno utvrdio, okrivljenoj AA za produženo krivično delo prevare iz člana 208 stav 1 KZ u vezi člana 61 KZ bliže opisano u stavu II izreke prvostepene presude, a koje obuhvata krivično-pravne radnje koje je okrivljena izvršila dana 15.04.2005. godine, dana 28.05.2005. godine, dana 01.07.2005. godine i dana 05.07.2005. godine, utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci, pa ju je, uzimajući joj kao pravilno utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 6 meseci za produženo krivično delo prevare iz člana 208 stav 3 u vezi stava 1 KZ u vezi člana 61 KZ bliže opisano u stavu I izreke prvostepene presude, osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 1 (jedne) godine i 10 (deset) meseci u koju joj se uračunava vreme provedeno u pritvoru po rešenju Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K.br.1019/04 od 18.05.2009. godine i to počev od 11.03.2010. godine pa do 23.04.2010. godine, prihvatajući pri tome kao pravilno utvrđene olakšavajuće i otežavajuće okolnosti koje je prvostepeni sud našao na strani okrivljene AA prilikom donošenja pobijane odluke. Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je ovako odmerena kazna, a imajući u vidu stepen krivice okrivljene i težinu učinjenih krivičnih dela pravilna i da će se upravo ovako izrečenom kaznom zatvora u potpunosti ostvariti svrha kažnjavanja predviđena odredbom člana 42 KZ, a u okviru opšte svrhe krivičnih sankcija iz člana 4 stav 2 KZ, zbog čega su žalbeni navodi javnog tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu u vezi odluke o krivičnoj sankciji ocenjeni kao neosnovani i bez uticaja su na drugačiju odluku ovoga suda.

Na osnovu svega napred navedenog Apelacioni sud u Beogradu je doneo odluku kao u izreci presude, a na osnovu odredbi članova 388 i 391 ZKP.

Zapisničar Predsednik veća-sudija
Snežana Lazin s.r. Savka Gogić s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić