APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

25.10.2010.

Kž1 2354/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Kž1 2354/2010
Dana: 25.10.2010. godine
B E O G R A D, Ul. Nemanjina br.9

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Slavke Mihajlović, predsednika veća, Snežane Savić i Gordane Petković članova veća, uz učešće sudijskog pomoćnika Žaka Pavlovića, kao zapisničara, u krivičnom predmetu osuđenih AA dr., zbog krivičnog dela udruživanje radi neprijateljske delatnosti iz člana 136 stav 2 u vezi stava 1 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u vezi krivičnog dela kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja iz člana 114 Krivičnog zakona Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, odlučujući o žalbi javnog tužioca Okružnog javnog tužilaštva u Šapcu, izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Šapcu K.br.132/09 od 23.10.2009. godine, na pretresu održanom u prisustvu zamenika javnog tužioca Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu Bojana Bojića, okrivljenih AA, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ i ZZ, sa braniocem okrivljenih, advokatom AB, dana 25.10.2010. godine, doneo je:

P R E S U D U

UVAŽAVA SE žalba javnog tužioca Okružnog javnog tužilaštva u Šapcu, pa se PREINAČUJE presuda Okružnog suda u Šapcu K.br.132/09 od 23.10.2009.godine, tako što presuda Okružnog suda u Šapcu K.br.36/79 od 08.08.1979.godine ostaje na snazi.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Okružnog suda u Šapcu K.br.132/09 od 23.10.2009.godine, stavljena je u celosti van snage presuda Okružnog suda u Šapcu K.br.36/79 od 08.08.1979.godine, a okrivljeni AA, II, BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ, pok. JJ, pok. KK su, na osnovu člana 355 tačka 1 ZKP, oslobođeni od optužbe da su u vreme, mestu i na način bliže opisan u izreci prvostepene presude, kao saizvršioci izvršili krivično delo udruživanje radi neprijateljske delatnosti iz člana 136 stav 2 u vezi stava 1 KZ SFRJ u vezi krivičnog dela kontrarevolucionarno ugrožavanje društvenog uređenja iz člana 114 KZ SFRJ. Pri tom je određeno da troškovi krivičnog postupka padaju na teret budžetskih sredstava Okružnog suda u Šapcu.

Protiv navedene presude žalbu je blagovremeno izjavio javni tužilac Okružnog javnog tužilaštva u Šapcu, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 367 tačka 1 u vezi člana 368 stav 1 tačka 11 ZKP, povrede krivičnog zakona iz člana 367 tačka 2 u vezi člana 369 tačka 3 ZKP i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja iz člana 367 tačka 3 u vezi člana 370 stav 1 ZKP, sa predlogom da drugostepeni sud pobijanu presudu ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Javni tužilac Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu je, u podnesku Ktž.br.580/2010 od 03.03.2010.godine, predložio da Apelacioni sud u Beogradu uvaži žalbu Okružnog javnog tužioca u Šapcu, ukine presudu Okružnog suda u Šapcu K.br.132/09 od 23.10.2009.godine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Apelacioni sud u Beogradu je na pretresu održanom dana 25.10.2010.godine saslušao zamenika javnog tužioca, okrivljene i njihovog branioca, izvršio uvid u materijalne dokaze i celokupne spise predmeta Okružnog suda u Šapcu K.br.132/09, pa je imajući u vidu navode iz žalbe javnog tužioca Okružnog javnog tužilaštva u Šapcu, kao i mišljenje javnog tužioca Apelacionog javnog tužilaštva u Beogradu, našao:

 žalba je osnovana.

Po nalaženju Apelacionog suda, prvostepena presuda sadrži nejasnoće i protivrečnosti, na šta je u žalbi javnog tužioca i ukazano. U obrazloženju nisu dati jasni razlozi, oni koji su dati nisu na adekvatan način obrazloženi, a prvostepena presuda je i protivrečna. Pri tom, kako se to osnovano u žalbi javnog tužioca ističe, prvostepeni sud je povredio i krivični zakon, a to je uticalo na pravilnost i zakonitost prvostepene odluke.

Tako, u obrazloženju prvostepene presude nisu dati jasni razlozi, a oni koji su dati su u znatnoj meri protivrečni. Naime, prvostepeni sud je okrivljene oslobodio od optužbe shodno članu 355 stav 1 ZKP, pri čemu je prvo utvrdio da protivpravnost nije postojala u vreme činjenja dela koja se okrivljenima stavljaju na teret, a potom zaključio da je protivpravnost naknadno isključena, jer su nastupile određene nove okolnosti. Zbog toga je ostalo nejasno da li ih je oslobodio jer je zaključio da u radnjama za koje su ranije pravosnažno osuđeni nema protivpravnosti zato što u vreme preduzimanja te radnje nisu bile kažnjive kao krivično delo (što bi značilo da protivpravne radnje koje su okrivljeni preduzeli do 1979.godine nisu prestavljale krivično delo, jer u njima nije bilo obeležja krivičnih dela za koja su oglašeni krivim, pošto u jednom delu pobijane odluke iznosi takve činjenične zaključke u pogledu aktivnosti optuženih i ciljeva organizacije kojoj su pripadali), ili pak zato što je ta protivpravnost isključena naknadno, zbog toga što su se, nakon pravnosnažnosti presude kojom su okrivljeni oglašeni krivim, posle više desetina godina ''promenile istorijske okolnosti'' i došlo je do pojave ''brojnih novih istorijskih činjenica'', što je dovelo do toga da su mišljenja koja su okrivljeni iznosili i za koja su se zalagali u inkriminisanom periodu (do 1979.godine), postala identična sa ''zvaničnom politikom'' Republike Srbije'' (pošto u pobijanoj odluci iznosi i činjenične zaključke da te nove okolnosti praktično isključuju protivpravnost u njihovim tadašnjim radnjama, pa zbog toga u tim njihovim aktivnostima i radnjama nema elemenata krivičnog dela iz člana 136 stav 2 u vezi stava 1 KZ SFRJ u vezi krivičnog dela iz člana 114 KZ SFRJ). Ukoliko je prvostepeni sud smatrao da protivpravnosti nije bilo u vreme činjenja navedenih krivičnih dela, nije jasno zašto se bavio okolnostima koje su nastupile kasnije. Obzirom na to, nedvosmisleno je da prvostepena presuda sadrži apsolutno bitne povrede odredaba krivičnog postupka, jer su razlozi o pojedinim odlučnim činjenicama neadekvatni i nejasni.

Uz to, prvostepena presuda je i u znatnoj meri protivrečna. Naime, prvostepeni sud je u pobijanoj odluci zauzeo dva oprečna stanovišta vezana za postojanje protivpravnosti u radnjama okrivljenih u vreme kada su iste preduzete. Tako je prvo zaključio da je organizacija kojoj su okrivljeni pripadali bila ilegalna, jer su tada važeći pravni propisi jasno propisivali da je formiranje političkih organizacija i partija zabranjeno (u to vreme u SFRJ zbog tzv. ''verbalnog delikta'' politička mišljenja se nisu mogla slobodno iznositi, a zbog tzv. ''jednopartijskog političkog sistema'' vlast u državi je, po Ustavu i zakonu, pripadala Komunističkoj partiji i sve što je bilo suprotno vladajućoj ideologiji tretirano je kao anti državna delatnost), pri čemu je objasnio da je ''evidentno'' da su okrivljeni imali drugačije političke stavove od tada vladajuće (i jedine) političke partije, da su zbog toga formirali organizaciju sa ciljem da dođu na vlast (''demokratskim putem'' radi ostvarivanja političkih ideja vezanih za ''Evropsku federaciju''), te da bi u krajnjoj liniji to i imalo za posledicu preuzimanje vlasti u državi, a da je u to vreme svaki nagoveštaj da se vlast oduzme bio zakonski sankcionisan. Pri tome je istakao da su okrivljeni, na područjima na kojima su živeli, širili političke ideje koje su bile ''potpuna novina'' u odnosu na tada zvaničnu politiku (komunističku doktrinu zasnovanu na jednopartijskom sistemu i vlasti radničke klase) i da je nesporno da su okrivljeni pravnosnažno osuđeni zbog toga što su iznosili drugačije političko mišljenje u vreme kada se to nije ''tolerisalo'' (odnosno kada je bilo zakonom zabranjeno i sankcionisano). Međutim, u daljem delu pobijane presude konstatuje da u radnjama okrivljenih nema elemenata protivpravnosti, i to objašnjava time da su se, po pravnosnažnosti odluke kojom su imenovani okrivljeni oglašeni krivim i osuđeni za navedena krivična dela, ''desile'' nove istorijske činjenice (preminuo je Josip Broz, došlo je do ''rascepa'' komunističke partije i SFRJ, bivše jugoslovenske republike su postale samostalne države, od 90-tih godina jača ''demokratski proces'' u Srbiji - verbalni delikt je ukinut, formiran višepartijski sistem, dozvoljeno političko organizovanje građana po različitim političkim programima, organizovani su višepartijski izbori, a od 2000.godine ''što brže'' uključivanje Srbije u Evropsku uniju postaje ''zvanična politika države'') koje su ''dovele do toga'' da su mišljenja koja su optuženi iznosili i za koja su se zalagali u inkriminisanom periodu (do 1979.godine) postala identična sa današnjom politikom te da stoga data organizacija ''nije bila ilegalna, niti je osnovana radi vršenja neprijateljske delatnosti protiv SFRJ u cilju obaranja tadašnje vlasti'', pa zaključuje da ni 1979.godine nisu bili ispunjeni uslovi da se u radnjama optuženih steknu svi elementi krivičnog dela iz člana 136 stav 2 u vezi stava 1 KZ SFRJ u vezi krivičnog dela iz člana 114 KZ SFRJ i donosi odluku da ''na osnovu člana 355 tačka 1 ZKP, u vezi sa članom 412 stav 3 ZKP'' u celosti stavi van snage pravnosnažnu presudu Okružnog suda u Šapcu K.br.36/79 od 08.07.1979. godine, a da imenovane okrivljene oslobodi od optužbe.

U prvostepenoj presudi su učinjene i povrede krivičnog zakona, a to je uticalo na pravilnost i zakonitost iste. Pravnosnažna presuda, kojoj je određeno lice osuđeno, može se u ponovljenom postupku staviti van snage (u korist okrivljenog), ako se iznesu nove činjenice, ili podnesu novi dokazi koji, sami za sebe i(li) u vezi sa ranijim dokazima, mogu da dovedu do oslobađanja tog lica, ili do njegove osude po blažem zakonu. Pri tom je bitno da se ranija odluka o činjeničnom stanju pokaže kao pogrešna i to s obzirom na činjenice i dokaze koji su se pojavili kasnije i po kojima je dozvoljeno ponavljanje postupka, a sa kojima se ranije nije moglo procesno raspolagati. Greška mora biti u pogrešnom materijalu koji je ranije cenjen, a da na to ukazuje novo pribavljeni materijal. Zato, nove činjenice i dokazi moraju biti podobni da utiču na činjenično stanje utvrđeno u ranijoj presudi, da pokažu da je činjenična osnova iste neispravna i da tako proizvedu procesno dejstvo koje ponavljanjem postupka treba da se postigne - da odluku kojom je okrivljeni oglašen krivim pretvore u oslobađajuću, u presudu kojom se optužba odbija, ili pak u osudu po blažem krivičnom zakonu i time ''prouzrokuju'' stavljanje ranije osuđujuće presude van snage. Sa druge strane, stavljanje van snage ranije sudske odluke u ponovljenom postupku, se ne može zasnivati na tome što je sud u ranijem postupku ''pogrešno primenio zakon'', niti na tome što je ''pogrešno ocenio dokaze'', jer se ponavljanje postupka i ne može tražiti radi ponovne ocene starog dokaznog materijala i davanje nove ocene tog materijala.

Prvostepeni sud je u pobijanoj presudi utvrdio činjenično stanje koje se ''bitno razlikuje'' od presude K.br.36/79 - da je organizacija ''Realističko ujedinjenje Evrope – Jugoslovenski pokret Evrope'' bila ''nenasilna, neprofitabilna i dobrovoljna organizacija'', bez zvaničnih organa i aktivnosti, opredeljena za ''ujedinjenje Evrope na federalnom principu,... bez delovanja putem diverzije, sabotaže i slično''. S' druge strane se ističe da su ''u međuvremenu nastale nove istorijske činjenice i okolnosti'', koje su dovele do toga da su ideje za koje su se okrivljeni zalagali u inkriminisanom periodu, postale saglasne sa zvaničnom politikom Republike Srbije, pa na osnovu toga zaključuje da u radnjama okrivljenih nema elemenata protivpravnosti, a samim tim ni elemenata krivičnog dela udruživanja radi neprijateljske delatnosti iz člana 136 stav 2 u vezi stava 1 KZ SFRJ u vezi krivičnog dela kontrarevolucionarnog ugrožavanja društvenog uređenja iz člana 114 KZ SFRJ. Međutim, prvostepeni sud, nije na odgovarajući način i nedvosmisleno razjasnio da se radilo o nenasilnoj organizaciji (''koja se zalagala da demokratskim putem dođe do promene društvenog uređenja''), niti je razlučio tzv. ''vojna pitanja'', jer samo konstatuje da se ''ne vidi'' da je kao cilj postojalo formiranje vojnih jedinica radi nasilnog preuzimanja vlasti (bez obzira što iz spisa predmeta jasno proizilazi da Statut sadrži poglavlja koja tretiraju vojna pitanja, a u kojima predviđa da Generalni sekretar organizacije ''zadržava'' resor vojnih pitanja i da je ''glavnokomandujući i vrhovni komandant svih oružanih snaga'', te poglavlja u kojima predviđa osnivanje Vojnih sudova itd.). Dalje, za pojedine okrivljene (samo na osnovu odbrana datih u ponovljenom postupku) sud utvrđuje drugačije činjenično stanje - za okrivljenog ZZ nije ni znao da postoji ilegalna organizacija, niti da mu je nuđeno da postane član, već da je samo određene razgovore vodio sa AA (iako je u ranije iznetoj odbrani naveo da je potpisao pristupnicu organizaciji); za okrivljenog AA da se nije naoružavao, niti obučavao druge članove organizacije da rukuju oružjem (samo na osnovu ranije cenjene činjenice da prilikom pretresa njegove kuće nije pronađeno oružje, iako je izveden dokaz čitanjem iskaza svedoka SS koji je jasno naveo da ga je AA obučavao u rukovanju vatrenim oružjem i tražio da se oružje obezbedi i drugim članovima organizacije, koji prvostepeni sud ne ceni, već samo konstatuje da njegovo svedočenje nije od posebnog značaja za sadržinu optužnice) itd.. Ali, u konkretnom slučaju, do kraja ponovljenog postupka nije izveden nijedan novi dokaz, niti su isticane suštinski nove činjenice, već je prvostepeni sud ponovo izveo i ocenio dokaze koji su izvedeni i cenjeni i u ranijim postupcima, pri čemu je samo saslušao okrivljene i izvršio uvid u presudu K.br.36/79, pa je nejasno na osnovu čega je u ponovljenom postupku utvrdio ''potpuno drugačije činjenično stanje'' i doneo drugačije zaključke o odlučnim činjenicama.

Presuda koja rezultira u postupku ponavljanja mora biti nova, kompletna i autonomna odluka, a ranija presuda se ne može izmeniti samo na osnovu nove ocene ranijih dokaza (jer u tom slučaju ni ponavljanje nije dozvoljeno). Ponavljanje postupka nije samo postupak ''o novim činjenicama i dokazima'', već ''potpuni postupak'' u kome se uzima u obzir i stari i novi dokazni materijal. Pritom se sud ne može ograničiti na dokazivanje i raspravljanje samo nekih činjenica, a za ostale smatrati da su utvrđene ranijom presudom, koja se pri tom stavlja van snage, jer za razliku od pravnih pitanja, činjenična pitanja se ne mogu rešavati po spisima, pošto bi to bilo suprotno načelu neposrednosti, usmenosti i kontradiktornosti, čija je primena neophodna za realno utvrđivanje činjenica i potrebu utvrđivanju materijalne istine.

Promena društveno-političkih okolnosti je politička kategorija i ne može uticati na odluku suda na način kakao to prvostepeni sud zaključuje. Nastupele pravne i političke promene, kojih nije bilo kada se izricala ranija presuda K 36/79, ne mogu biti razlog za stavljanje van snage ranije presude u ponovljenom postupku. Promene društveno-političkih okolnosti (koje prvostepeni sud naziva ''istorijskim činjenicama''), nisu nove činjenice u datom krivičnopravnom smislu, niti su takvog kvaliteta da bi, same za sebe, ili u vezi sa drugim dokazima (kojih nema), mogle dovesti do oslobađanja okrivljenih za konkretno krivično delo. Državna politika predstavlja promenljivu političku kategoriju sa kvazi-pravnim elementima i nije ni dokaz, ni činjenica podobna da utiče na postojanje ili nepostojanje (u pravnom smislu) zakonom propisanih obeležja konkretnog krivičnog dela (i dovede do derogacije istih u situaciji kada su ta obeležja, u vreme preduzimanja konkretnih radnji od strane okrivljenih, bila predviđena u zakonu kao krivično delo). Naime, trenutno društveno uređenje i državna politika Republike Srbije (bez obzira što je ''osnovna težnja'' iste u ovom trenutku uključenje u evropske integracije) ne predstavlja ''nove'' činjenice i okolnosti u smislu ponavljanja postupka. Država Srbija je u 20 veku bila kako samostalna, tako i u sastavu nekoliko država (Kraljevina Srbija, Kraljevina SHS, Kraljevina Jugoslavija, NFRJ, SFRJ, SRJ, Državna zajednica Srbija i Crna gora, Republika Srbija) i pri tom je promenila više društvenih uređenja (monarhija, komunistički režim socijalistički režim, demokratski režim) sa manje ili više autokratskim elementima. Jasno je da su politički ciljevi i programi promenljive kategorije, a izmena pravnosnažnih sudskih odluka samo na osnovu tih činjenica nedvosmisleno bi vodilo u pravnu nesigurnost.

Stavljanje van snage ranije sudske odluke u postupku ponavljanja postupka se ne može zasnivati ni na tome da je posle pravnosnažnosti presude došlo do promene pravnih shvatanja sudova u određenim pravnim situacijama, jer ponavljanje ne može ići na ispravku već zauzetog pravnog stanovišta koje je potvrđeno pravnosnažnošću odluke. Ni izmena krivičnog zakona nakon pravnosnažnosti presude (zbog koje bi krivično delo bilo kvalifikovano po blažem zakonu, ili bi okrivljeni mogao biti oslobođen, da je moglo doći do njegove primene pre pravnosnažnosti presude), ne može poslužiti kao osnov na kome se zasniva odluka o stavljanju van snage prvostepene presude, jer sud nije ovlašćen da po automatizmu primeni blaži zakon koji je nakon pravnosnažnosti presude stupio na snagu.

Pravosnažnom presudom Okružnog suda u Šapcu K.br.36/79 od 08.08.1979.godine jasno je utvrđeno da u radnjama okrivljenih, koje su preduzete u inkriminisanom periodu, postoje obeležja krivičnog dela za koje su oglašeni krivim i pravnosnažno osuđeni. Suprotno zaključivanje bi vodilo mnoštvu zahteva za ponavljanje krivičnog postupka, dozvolama za ponavljanje krivičnog postupka i stavljanje van snage pravnosnažnih presuda donetih u krivičnim postupcima vođenim unazad kroz istoriju. Ranija presuda može biti stavljena van snage samo kada se, prema rezultatu dokaza koji su izvedeni u ponovljenom postupku, činjenično stanje toliko izmenilo da treba doneti presudu kojom će se okrivljeni osloboditi, što nije slučaj u ovom predmetu. Sa druge strane, ako nakon ponovljenog postupka činjenično stanje faktički ostane neizmenjeno i ranija presuda ostaje neizmenjena. Ukoliko je neko nezadovoljan presudom koja je pravnosnažna, a kojom je osuđen zbog krivičnog dela sa političkom konotacijom, ima mogućnost da pokrene postupak rehabilitacije u cilju postizanja odgovarajuće satisfakcije.

Kod takvog stanja stvari (u kome ne postoje nove činjenice i okolnosti koje dovode u pitanje pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi Okružnog suda u Šapcu K.br.36/79 od 08.08.1979. godine), ovaj sud nalazi da je u vreme odlučivanja ista pravilno i zakonito doneta, te da je s toga treba ostaviti na snazi. Pri tom, ovaj sud takođe nalazi da navedene nejasnoće i protivrečnosti u prvostepenoj presudi Okružnog suda u Šapcu K.br.132/09 od 23.10.2009. godine ne dovode u pitanje odluku žalbenog suda.

Iz napred navedenih razloga, a na osnovu člana 391 stav 1 ZKP, Apelacioni sud u Beogradu je doneo odluku kao u izreci presude.

ZAPISNIČAR PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Žak Pavlović Slavka Mihajlović
ŽP