APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

21.04.2010.

GŽ2 83/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
GŽ2 -83/10
21.04.2010. godine
B E O G R A D

U I M E N A R O D A

Apelacioni sud u Beogradu, u veću sastavljenom od sudija Spomenke Zarić, predsednika veća, Dobrile Strajine i Vesne Mitrović, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženih BB, VV, GG, DD, ĐĐ, EE, ŽŽ, ZZ, II, JJ, KK, LL, LjLj i MM, svi iz sela vv, Republika Crna Gora, čiji je zajednički punomoćnik BA, advokat iz Beograda, radi utvrđenja ništavosti braka, odlučujući o žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P.br.3343/07 od 13.11.2008.godine, u sednici veća održanoj 21.04.2010.godine doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženih i POTVRĐUJE presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P.br.3343/07 od 13.11.2008.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P.br.3343/07 od 13.11.2008.godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništav brak zaključen dana __.199_.godine, u Beogradu između AA i BB1, upisan u Matičnu knjigu venčanih koja se vodi za matično područje Beograd, pod tekućim brojem __ za godinu 19_. Opštine Stari grad. Stavom drugim izreke obavezani su tuženi da tužiocu solidarno nadoknade troškove parničnog postupka u iznosu od 61.100,00 dinara u roku od 15 dana.

Protiv navedene presude, tuženi su blagovremeno izjavili žalbu, iz svih razloga propisanih odredbom člana 360. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je odgovorio na žalbu tuženih.

Apelacioni sud u Beogradu je ispitao pravilnost prvostepene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372. Zakona o parničnom postupku i ocenio je da žalba tuženih nije osnovana.

U postupku donošenja prvostepene presude nisu učinjene bitne odredbe parničnog postupka propisane odredbom člana 361. stav 2. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se u žalbi ukazuje na druge povrede koje su bile ili mogle biti od uticaja za donošenje pravilne i zakonite odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su zakonski naslednici drugog naslednog reda pokojne BB1 (rođene 19_.godine, preminula _.20_.godine), sa kojom je tužilac (rođen 19__.godine) zaključio brak __.19_.godine, koji je razveden pravnosnažnom presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P.br.1431/99 od 01.09.1999.godine. Njihov brak nije sklopljen radi ostvarivanja zajednice života, niti je ista ikada uspostavljena, već radi ostvarenja obostranih imovinskih i drugih interesa. Naime, tužilac je pre zaključenja braka stanovao kao podstanar kod pokojne BB1 u stanu vv1, na kome je ona imala pravo zakupa na neodređeno vreme; plaćao joj je zakupninu (što je nastavio da čini nakon zaključenja braka) i pomagao joj je na razne načine (vodio je kod lekara, kupovao joj je namirnice i slično). Kako u to vreme nije bio moguć otkup stanova, jedini način da pokojna BB1 prenese stanarsko pravo na tužioca bio je da zaključi brak sa njim budući da joj je s obzirom na godine starosti bilo potrebno da se neko stara i brine o njoj. Inače, tužilac je od 198_.godine bio u emotivnoj vezi sa SS, sa kojom je zasnovao vanbračnu zajednicu 199_.godine, kada se ona doselila u stan u kome je tužilac živeo kao podstanar. U toku trajanja vanbračne zajednice tužilac i SS su dobili dvoje dece (prvo rođeno 199_.godine, drugo rođeno 199_.godine). SS i AA su zaključili brak odmah posle razvoda AA i BB1 20_.godine. Tužilac i pokojna BB1 su 19__.godine zaključili ugovor o doživotnom izdržavanju kojim se BB1, kao primaoc izdržavanja, obavezala da tužiocu, kao davaocu izdržavanja, na ime naknade za primljeno izdržavanje ostavi u nasledstvo svoj stan vv1, koji je u međuvremenu otkupila, ali je isti otuđila neposredno pred smrt. SS i AA, njihova zajednička maloletna deca i pokojna BB1 su živeli u zajedničkom domaćinstvu sve do marta 199_.godine, nakon čega su se svi zajedno preselili u kuću vv2. Pre zaključenog ugovora o doživotnom izdržavanju tužilac je prestao da plaća zakupninu. Pokojna BB1 je mnogo volela tužiočevu i SS decu. U zajedničkom domaćinstvu BB1 je od svoje penzije kupovala potrebnu garderobu i stvari, dok su tužilac i SS kupovali sve što je potrebno za zajedničko domaćinstvo, snosili su troškove komunalija, a izdvajali su i za potrebe pokojne BB1. Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio odredbe člana 212. Porodičnog zakona koje se primenjuju i na porodične odnose koji su nastali do dana početka primene tog zakona (01. jul 2005.godine), a saglasno odredbi člana 357. stav 1. Porodičnog zakona, dajući za svoju odluku jasne, dovoljene i ubedljive razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud. Svrha braka je ostvarivanje zajednice života supružnika (član 16. Porodičnog zakona). Zajednica života podrazumeva fizičku, seksualnu, emotivnu i intelektualnu zajednicu. Ukupnost svih ovih elemenata čini zajednicu života. Iz navedenog proizilazi da jedno lice može istovremeno živeti samo u jednoj zajednici života, bilo bračnoj bilo vanbračnoj. Činjenica da je tužilac za svo vreme trajanja braka sa pokojnom BB1 bio u emotivnoj vezi i imao faktičku (vanbračnu) zajednicu života sa SS, sa kojom je dobio dvoje dece, isključuje mogućnost da je tužilac mogao ostvarivati zajednicu života koja ima kvalitet postojanja bračne zajednice i sa pokojnom BB1, a posebno imajući u vidu da su svo troje živeli u istom domaćinstvu. Imajući u vidu sve navedene okolnosti konkretnog slučaja, razliku u godinama između tužioca i pokojne PP (38 godina), da je odnos tužioca i pokojne PP za sve vreme njegovog trajanja imao elemente ugovora o doživotnom izdržavanju koji je formalno i zaključen 1995.godine, da je pokojna PP želela da na tužioca prenese stanarsko pravo u vreme kada otkup nije bio moguć, da bi time za sebe obezbedila izdržavanje, a što je i bilo presudni motiv za zaključenje braka i po mišljenju drugostepenog suda brak između tužioca i pokojne BB1 nije zaključen radi ostvarivanja svrhe braka, to je zajednica života, niti je ista i kada uspostavljena, zbog čega je ovaj brak apsolutno ništav.

Sve razloge koje je za svoju odluku dao prvostepeni sud u svemu prihvata i ovaj sud.

Navodima žalbe da je tužilac tužbu za utvrđenje ništavosti braka podneo iz razloga opstrukcije postupka koji se vodi pred Petim opštinskim sudom u Beogradu za podelu bračne tekovine pod brojem P.br.233/04, a koju parnicu tuženi kao tužioci vode protiv tužioca kao tuženog, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke, a ovo iz razloga što sud nije vezan pravnim osnovom iz referata tužbe i to ga ne sprečava da utvrđuje da li su tužilac i pokojna BB1, budući da su dugi niz godina živeli u zajedničkom domaćinstvu stekli susvojinu na nekoj imovini, a prema pravilima Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. Osim toga, apsolutna ništavost nekog pravnog posla je sankcija za najteže nezakonite radnje, koja u toj meri vređaju moralna shvatanja jednog društva, zbog čega je aktivno legitimisano licima dato pravo da tu tužbu podnesu u svako doba, odnosno pravilno podnešenje ovakvih tužbi nikada ne zastareva. Upravo zbog toga zakonodavac je predvideo da se brak može poništiti i posle njegovog prestanka (smetani razlog).

Kako se ni ostalim žalbenim navodima ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane odluke, Apelacioni sud je primenom člana 375. Zakona o parničnom postupku odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio prvostepenu presudu.

Odluka o troškovima postupka doneta je pravilnom primenom odredbi članova 149. i 150. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 207. Porodičnog zakona.

Predsednik veća-sudija
Spomenka Zarić, s.r.

MŠ