APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

6.10.2010.

Gž2 685/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž2 685/10
Dana 06.10.2010. godine
B E O G R A D

U I M E N A R O D A

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Slađane Nakić-Momirović, predsednika veća, Nevenke Romčević i Marine Jakić, članova veća, u parnici tužioca AA, protiv tužene BB, čiji je privremeni staralac majka BB1, obe iz _, radi ukidanja izdržavanja, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P2-1545/10 od 26.05.2010.godine, u sednici veća održanoj 06.10.2010.godine, doneo je:

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P2-1545/10 od 26.05.2010.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P2-1545/10 od 26.05.2010.godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se ukine obaveza tužioca da doprinosi izdržavanju tužene, počev od 18.08.2009.godine i tako izmeni presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-1966/94 od 26.10.1996.godine u stavu III izreke, a koji se odnosi na učešće tužioca u izdržavanju tužene.

Protiv navedene presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 372 ZPP, Apelacioni sud u Beogradu nalazi da je žalba neosnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1,2,5,7 i 9 ZPP, na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 12 ZPP-a. Pobijana odluka je jasna, potpuna i neprotivurečna. Sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama.

Pravilnom ocenom izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-1966/94 od 25.10.1996.godine, razveden brak između tužioca i majke, tada maloletne, tužene, koja je navedenom presudom poverena na čuvanje i vaspitanje majci, kao i tada maloletna VV, a tužilac obavezan da doprinosi izdržavanju dece sa po 20% od zarade koju mesečno ostvaruje, ukupno 40% za oboje dece, počev od 25.10.1996.godine dok ova obaveza po zakonu traje.

Pravilno je prvostepeni sud zaključio da su se nakon donošenja prethodne presude promenile porodične prilike tužioca, dok se stambene prilike nisu menjale. Nakon razvoda braka sa BB1, tužilac od 199_. godine živeo je u vanbračnoj zajednici sa GG, da bi sa njom 20_.godine zaključio brak. Imaju dvoje zajedničke maloletne, dece ćerku GG1 i GG2. Tužilac sa sadašnjom suprugom GG, ćerkom GG1, sinom GG2 i ćerkom iz prvog braka njegove supruge, koja je redovan student, živi u kući u _, koja nije završena niti legalizovana. Radi se o objektu 9 h 8 m, koji ima dve etaže, prizemlje i sprat površine 140 m2, od čega je za stanovanje osposobljen deo prizemlja i deo sprata. Poseduje dva placa u _ površine 20 ari i putničko vozilo _ iz 19_.godine. Druge nepokretnosti ne poseduje. Zaposlen je, kao i njegova supruga. Mesečna primanja njegove supruge iznose oko 23.000,00, dok je mesečna zarada tužioca oko 34.000,00 dinara. Maloletna GG1 je učenica sedmog razreda osnovne škole, pored školskih aktivnosti trenira košarku, dok maloletni sin GG2 pohađa predškolsku ustanovu, što iziskuje izdatke tužioca oko 11.000,00 dinara. Tužilac zajedno sa suprugom učestvuje i u izdržavanju njene ćerke iz prvog braka koja je redovan student, dok je u odnosu na ćerku, sada punoletnu, VV, presudom na osnovu priznanja Četvrtog opštinskog suda P-2682/09 od 08.12.2009.godine, ukinuta njegova obaveza za njeno izdržavanje. Tužena BB, koja je od donošenja prethodne presude postala punoletna, živi u stanu površine 51m2, sa majkom BB1, sestrom VV,, koja je punoletna i bakom starom _ godina. Stan je vlasništvo njene bake. Majka BB1 je zaposlena i ostvaruje mesečno zaradu od oko 33.000,00 dinara. Baka je penzioner i ostvaruje penziju u mesečnom iznosu od oko 27.000,00 dinara. BB ostvaruje naknadu za tuđu negu i pomoć u visini od 18.000,00 dinara. Druga primanja ne ostvaruje, a ima finansijsku i svaku drugu pomoć majke. Za BB pelene troši se mesečno od 3.500,00 do 4.000,00 dinara.

Veštačenjem je utvrđeno da tužena BB ima manifestaciju teške duševne zaostalosti, dečije celebralne oduzetosti i epilepsije i da se radi o bolestima koje su prisutne od rođenja, te da nije sposobna da se stara o svojim pravima i interesima. Rešenjem Skupštine opštine Novi Beograd-Odeljenja za društvene delatnosti i opštu upravu broj 552-19/97 od 21.08.1997.godine BB je razvrstana u kategoriju dece iz člana 6 odluke o kriterijumu za razvrstavanje dece ometene u razvoju, kao trajno nesposobno dete za samostalan život, a veštačenjem Klinike za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu od 10.06.2007.godine razvrstana je u kategoriju višestruke ometenosti kao trajno nesposobnom za samostalni život. Pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu R2-125/09 pokrenut je postupak za potpuno lišenje poslovne sposobnosti tužene BB. Rešenjem Gradskog centra za socijalni rad-Odeljenje Novi Beograd broj 57100-4478/09 od 23.03.2010.godine, BB je za privremenog staratelja u postupcima pred sudovima postavljena majka BB1.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo i to odredbe člana 155 stav 1 i 4 Porodičnog zakona Republike Srbije, odbijanjem tužbenog zahteva. Članom 155 stavom 1 Porodičnog zakona Republike Srbije propisano je da punoletno dete koje je nesposobno za rad, a nema dovoljno sredstava za izdržavanje, ima pravo na izdržavanje od roditelja sve dok takvo stanje traje, dok je stavom 4 propisano da nema pravo na izdržavanje punoletno dete ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za roditelje odnosno druge krvne srodnike.

Pravo punoletnog deteta koje je nesposobno za rad na izdržavanje od roditelja, istovremeno predstavlja zakonsku dužnost roditelja da daje izdržavanje, ukoliko punoletno dete koje je nesposobno za rad nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a za roditelja prihvatanje izdržavanja ne predstavlja očiglednu nepravdu.

Tužena zbog teškog mentalnog i fizičkog oboljenja nije sposobna za samostalni život, pa nije sposobna ni da se samostalno stara o svojim pravima i obavezama. S toga je pravilno prvostepeni sud zaključio da je tužena zbog svog zdravstvenog stanja nesposobna za rad. Iako su se od donošenja ranije presude promenile porodične prilike tužioca, koji sada ima i zakonsku obavezu izdržavanja dva maloletna deteta, a stambene prilike ostale nepromenjene, pravilan je zaključak prvostepenog suda da izdržavanje tužene u visini određenoj prethodnom presudom ne predstavlja očiglednu nepravdu za tužioca. Od donošenja ranije presude, kojom je tužilac bio obavezan da doprinosi na ime izdržavanja i ćerke VV i ćerke tužene BB, obaveza izdržavanja tužioca ukinuta je prema ćerki VV, pa i po oceni Apelacionog suda, doprinos tužioca u visini 20% od zarade koju mesečno plaća za izdržavanje tužene neće ugroziti njegovu egzistenciju niti egzistenciju lica koja je po zakonu dužan da izdržava, niti predstavljati za njega očiglednu nepravdu. Briga i staranje o tuženoj, koja je punoletna, ali usled duševne i fizičke bolesti trajno nesposobna za samostalan život, zahteva povećan stepen brige i staranja majke o tuženoj od brige i staranja roditelja prema maloletnom detetu, pa doprinos tužioca u izdržavanju (kao roditelja kome tužena nije poverena na brigu i staranje), predstavlja minimum brige i staranja o tuženoj i njegovu zakonsku obavezu u smislu člana 155 Porodičnog zakona Republike Srbije. Tužilac nije lišen ni delimično ni potpuno roditeljskog prava prema tuženoj, a roditeljska prava i dužnosti, u smislu člana 7 i 8 Porodičnog zakona Republike Srbije pripadaju i majci i ocu i nakon punoletstva deteta ukoliko je dete trajno nesposobno za samostalan život.

Neosnovani su navodi žalbe da je izjava privremenog staraoca sa ročišta od 26.05.2010.godine da je spremna da se odrekne svega samo da zadrži starateljstvo deteta, da su se oni na ovom ročištu dogovorili da tužilac nema više obavezu izdržavanja i da su taj zapisnik potpisali, kao i da je zbog finansijskih izdataka na ime izdržavanja njegov brak u ozbiljnoj krizi, od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari. Navodi tužioca su u suprotnosti sa sadržinom zapisnika sa ročišta od 26.05.2010.godine, koji je tužilac potpisao bez primedbi, a tužilac je po zakonu dužan da doprinosi izdržavanju deteta kao roditelj. Pored zarade koju mesečno ostvaruje, kao radno sposoban, dodatne prihode može ostvariti i angažovanjem na dodatnim poslovima.

U izreci prvostepene presude kao dan donošenja presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-1966/94 označen jedan 26. 10.1996.godine, a prema stanju u spisima uvidom u priloženu fotokopiju proizlazi da je presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P-1966/94 doneta 25.10.1996.godine. Navedeni propust je bez uticaja na pravilnost pobijane odluke, obzirom da se radi o očiglednoj pogrešci prilikom izrade prvostepene presude, koju sud u smislu člana 349 ZPP može otkloniti u svako doba.

Sa iznetog, primenom člana 375 ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća-sudija:
Slađana Nakić-Momirović s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić s.r.