APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

4.04.2011.

Gž2 400/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž2 400/10
Dana 04.04.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Olge Sokić, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Milanke Vukčević, članova veća, u parnici tužilaca mal. AA, čiji je zakonski zastupnik majka AA1 i AA, koju zastupa AB, advokat, protiv tuženog BB, čiji je privremeni zastupnik BA, advokat, radi utvrđivanja očinstva, vršenja roditeljskog prava i izdržavanja, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Negotinu P. 2. br.2/10 od 31.03.2010.godine nakon rasprava održane pred drugostepenim sudom, dana 04.04.201..godine doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Višeg suda u Negotinu P. 2. br.2/10 od 31.03.2010.godine u stavu prvom, u usvajajućem delu stava trećeg izreke, kao i u stavu četvrtom izreke.

OBAVEZUJE SE tuženi BB da tužilji AA1 i mal. tužiocu AA isplati na ime troškova drugostepenog postupka iznos od 212.255,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka odluke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Negotinu P.2 br.2/10 od 31.03.2010.godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je, da je tuženi BB, prirodni otac tužioca mal. AA rođenog _.19_.godine u _, koga je rodila majka – tužilja AA1. Stavom drugim izreke, zajedničko dete tužilje AA1 i tuženog BB, mal. tužilac AA, poverava se na samostalno vršenje roditeljskog prava tužilji AA1. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi BB da na ime svog dela doprinosa u izdržavanju mal. tužioca AA plaća mesečno po 6.000,00 dinara za period počev od 16.10.2007.godine pa do 31.08.2009.godine, a za period počev od 01.09.2009.godine pa ubuduće mesečno iznos od po 8.000,00 dinara najkasnije do petog u mesecu za prethodni mesec, na ruke zakonskoj zastupnici majci AA1, stim što je dospele, a neisplaćene rate dužan platiti odjednom u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja, a za veće traženja od utvrđenog i dosuđenog, pa do traženog iznosa od 16.000,00 dinara mesečno odbija se kao neosnovan tužbeni zahteva. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi BB da tužilji AA1 i mal. tužiocu AA na ime naknade parničnih troškova solidarno isplati iznos od 283.200,00 dinara u roku od 15 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv napred navedene presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu pobijajući istu u stavu prvom, trećem i četvrtom izreke iz svih zakonom predviđenih žalbenih razloga.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u ožalbenom delu u smislu člana 372 Zakona o parničnom postupku, a nakon održane rasprave pred drugostepenim sudom u smislu člana 369 stav 1 ZPP, Apelacioni sud u Beogradu je našao:

žalba nije osnovana.

Pri donošenju pobijane odluke u ožalbenom delu nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP-a, na koje drugostepeni sud vodi računa po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom i drugostepenom postupku tužilja AA1 i tuženi BB su od sredine 1996.godine do 2002 bili u emotivnoj i intimnoj vezi. Tuženi je u tom periodu bio u braku. Osim sa tuženim, tužilja AA1 u tom periodu nije održavala intimnu vezu sa drugim muškarcem. U toku trajanja veze sa tuženim,tužilja AA1 je 19_.godine ostala trudna i _.19_.godine rođeno je maloletno dete AA. Tužilja AA1 i tuženi BB su oboje iz sela __ i poznaju se još iz detinjstva. Tužilja je sa sestrom SS živela u _ u iznajmljenom stanu, jer su obe radile u _. Tuženi je radio u _, a živeo je u domaćinstvu svoje supruge u selu _. Tuženi je dolazio u iznajmljeni stan koji je tužilja AA1 koristila sa sestrom SS, koja je znala za vezu svoje sestre i tuženog, i koja je odlazila iz stana kada tuženi dođe. Tužilja AA1 i tuženi BB su u svom selu _ sa društvom odlazili u kafić, koji je bio vlasništvo SS1 i SS2, a po iskazu svedoka SS1 u njihovom društvu nije bila i tuženikova supruga, iako je takođe dolazila u njegov kafić. Pošto je tuženi imao dvoje dece i bio u braku, tužilja AA1 i tuženi nisu pravili zajedničke planove za budućnost zbog čega su se, nakon što je AA1 ostala u drugom stanju, dogovorili da tužilja AA1 izvrši prekid trudnoće. U decembru 19_.godine otišli su u _ u privatnu ordinaciju doktora SS3 koji je u nalazu od 10.12.1997.godine dao dijagnozu graviditas mu III, prvo prihvatajući da izvrši intervenciju prekida trudnoće, ali kasnije, kada je tužilja AA1 sa tuženim BB ponovo došla u _, odbio je da izvrši intervenciju jer je reč o poodmakloj trudnoći. Tužilja AA1 i tuženi su potom otišli u _, ali zbog poodmakle trudnoće ni tamo nisu hteli da izvrše prekid. Tužilja AA1 je u sedmom mesecu otišla u Klinički centar „_“ gde joj je otvoren karton i gde se porodila _.19_.godine. Nakon porođaja tuženi nije došao da vidi dete, a tužilja AA1 je sama otišla i detetu dala ime. Pričali su o tome da tuženi prizna dete, ali je tužilja AA1 jednostavno prihvatila da tuženi ima porodicu i decu, stim što nikada pred njom nije sporio da je maloletni AA njegovo dete. Nakon rođenja maloletnog AA tužilja AA1 i tuženi su nastavili vezu stim što su se sada viđali ređe. Za maloletnog AA je otvoren zdravstveni karton sa podatkom da je majka deteta AA, rođena 19_,.godine, a otac deteta BB, rođen 19_.godine. Nakon rođenja maloletnog AA tuženi je povremeno slao novac za dete i to preko SS4 koji je bio njegov prijatelj i sa kojim je tužilja u toku 2002. godine zasnovala vanbračnu zajednicu iz koje je 25.01.2003.godine dobila kćerku, ali je SS4 preminuo u toku 2004.godine. Pre podnošenja tužbe tužilja AA1 je kontaktirala tuženog i predložila mu da prizna očinstvo da ne bi podnosila tužbu, ali je on to odbio predlažući da sve ostane kao ranije, da finansijski pomaže dete, ali bez ikakvih potpisa i priznanja. Tuženi je otišao u inostranstvo 2007.godine, a po saznanju tužilje bio je na sahrani oca. Prema mišljenju Centra za socijalni rad Negotin br. 560-92 od 15.03.2010.godine, tužilja AA1 je ozbiljan i motivisan roditelj u podizanju maloletnog BB, a ima podršku i porodice pokojnog vanbračnog supruga SS4 u čuvanju i vaspitanju drugog deteta, uz predlog da tužilja AA1 se i dalje stara o maloletnom BB i nastavi vršenje roditeljskog prava. Tužilja AA1 je od 20_.godine bila zaposlena u SR „_“ sa prosečnom mesečnom zaradom od 13.831,00 dinara u poslednja tri meseca 2008.godine Od druge polovine 2009.godine tužilja AA1 je zaposlena u preduzeću DOO „_“ sa mesečnom zaradom za oktobar 2009.godine u iznosu od 10.276,78 dinara, novembar 16.013,29 dinara, decembar 2009.godine 15.317,19 dinara, januar 2010.godine 15.391,11 dinara i februar 2010.godine 14.620,72 dinara. Sa maloletnim detetom živi u nekomfornim uslovima u iznajmljenom stanu za koji plaća 60 evra. Po saznanju tužilje AA1 tuženi je zaposlen u _ i ima primanja oko 1000 evra.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja i po nalaženju ovoga suda, tuženi BB je prirodni – biološki otac maloletnog AA, rođenog van braka, od majke AA1, te je tuženi i u obavezi da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta u visini iznosa utvrđenih u usvajajućem delu stava trećeg izreke ožalbene odluke.

Članom 3 stav 1 Konvencije o pravima deteta koja je ratifikovana 1990.godine („Službeni list SRJ“, br. 15/90), predviđeno je da u svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela od prvenstvenog su značaja najbolji interesi deteta. Stavom 2 istog člana predviđeno je da će se detetu obezbediti takva zaštita i briga koja je neophodna za njegovu dobrobit, uzimajući u obzir prava i obaveze njegovih roditelja i drugih lica koja su za dete odgovorna. U članu 7 ove Konvencije je predviđeno da se dete prijavljuje odmah nakon rođenja i od rođenja ima pravo na ime, pravo na staranje, državljanstvo i ako je to moguće pravo da zna ko su mu roditelji, pravo na njihovo staranje.

Članom 64 stav 2 Ustava Republike Srbije propisano je da svako dete ima pravo na lično ime, upis u matičnu knjigu rođenih, pravo da sazna svoje poreklo i pravo da očuva svoj identitet, a stavom 4 i 5 istog člana propisano je da deca rođena izvan braka imaju jednaka prava kao i deca rođena u braku i da se prava deteta i njihova zaštita uređuje zakonom.

U članu 13 Porodičnog zakona propisano je da svako ima pravo na lično ime i da se pravo na lično ime stiče rođenjem. U članu 59 stav 1 istog Zakona propisano je da dete, bez obzira na uzrast, ima pravo da zna ko su mu roditelji.

Imajući u vidu tužbeni zahtev u ovom postupku, prirodu spora i cilj podnete tužbe da se utvrdi ko je biološki otac maloletnog Jovana i poreklo i porodični status mal. deteta, kroz savesnu i brižljivu ocenu svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno shodno članu 8 ZPP-a utvrđeno je da je tuženi BB prirodni otac mal. AA. Maloletni AA je rođen u toku trajanja emotivne i intimne veze tužilje AA1 i tuženog BB, koji je u tom periodu bio u braku zbog čega svoju vezu nisu ispoljavali javno. Tužilja AA1 je i prilikom ponovljenog saslušanja pred drugostepenim sudom dala jasan, logičan iskaz, delovala je sigurno i pouzdano, a njen iskaz je potvrđen i iskazom njene sestre SS. Na verodostojnost iskaza tužilje AA1 upućuje i činjenica da je u zdravstvenom kartonu maloletnog AA kao otac deteta upisan BB rođen 19_.godine koji podaci odgovaraju podacima za tuženog u ovom sporu. Na verodostojnost iskaza tužilje ukazuje iskaz svedoka SS1 koji je tužilju AA1 i tuženog viđao u svom kafiću u selu _, stim što u njihovom društvu nikada nije bila i supruga tuženog iako je dolazila u kafić. Sagledavajući karakter veze tužilje AA1 i tuženog i okruženja u kojem se odvijala ova veza, iskaz svedoka SS1 upravo potvrđuje tvrdnju tužilje AA1 da je bila u vezi sa tuženim, ali da u društvu nisu javno ispoljavali manifestacije koje bi vezu okarakterisale kao intimnu ili ljubavnu.

Polazeći od citiranih odredbi Konvencije i Porodičnog zakona nesumnjivo postoji prednost u utvrđivanju istine o poreklu deteta u odnosu na zaštitu porodičnog mira bračne porodice tuženog. Tuženi BB, rođen _.19_.godine od oca _ prema izveštaju MUP-a RS, Policijska stanica Negotin br. 27-277/2/08 od 02.10.2008.godine ima upisano prebivalište _, _. Tuženi je više puta u toku postupka pozivan preko _, ali je otac tuženog izjavljivao da je tuženi na privremenom radu u _ i da ne zna njegovu bližu adresu. Tuženi je pozivan i preko _, gde se nalazi porodično domaćinstvo njegove supruge, takođe uz povratnu konstataciju da se nalazi na privremenom radu u _. Mesna kancelarija _ postupajući po zahtevu suda, dostavila je dopis 20.10.2008.godine obaveštavajući sud da se tuženi po izjavi svog oca _ nalazi na privremenom radu u inostranstvu u _, ali da njegov otac ne zna na kojoj se adresi nalazi njegov sin, i da nakon pokušaja da se sazna adresa tuženog i preko bliže rodbine niko ili ne zna ili neće da kaže adresu tuženog. Preko Ministarstva spoljnih poslova RS tuženom je upućen poziv preko adrese _, ali je pismeno vraćeno prvostepenom sudu uz dopis Ministarstva da se tuženi nije odazvao pozivu ambasade radi uručenja pismena. Preko iste adrese u _ tuženi je pozvan i od strane drugostepenog suda, a prema izveštaju DHL od 06.07.2009.godine uručenje predmetne pošiljke je pokušano 02. jula 2010.godine, ali ista nije uručena jer je primalac nepoznat na adresi. Ambasada Republike Srbije u _, Konzularno odeljenje je 16.12.2010. godine u svom izveštaju konstatovala da ambasada ne raspolaže drugom adresom BB, osim adrese: _, da je na toj adresi pokušano uručenje sudske dostave, ali da se stranka nije odazvala pozivu te da Ambasada RS ne raspolaže podatkom gde je imenovani zaposlen niti je u mogućnosti na drugi način da utvrdi adresu BB. Dopis drugostepenog suda od 25.02.2011.godine koji je upućen na adresu oca tuženog sa pozivom da se ponovo izjasni o adresi tuženog, vraćen je sa konstatacijom na dostavnici da je otac tuženog preminuo.

Polazeći od napred navedenog načina pozivanja tuženog u zemlji i u inostranstvu, činjenice da je otac tuženog preminuo, to je prihvaćen i kao verodostojan iskaz tužilje da je saznala od svoje svekrve da je tuženi bio na sahrani svog oca, pa se kao izrazito verovatnim može smatrati da je tuženi imao saznanja da je u toku postupak za utvrđivanje očinstva u kome je on označen kao tuženi, tim više što mu je tužilja Negoslava i pre podnošenja tužbe predočila takvu mogućnost. Kod činjeničnih navoda iznetih u toku ovog postupka, predloga za određivanje izvođenja dokaza veštačenjem, to je, po nalaženju ovoga suda, tuženi onemogućio izvođenje ovog dokaza, pa je ceneći i ovu činjenicu shodno članu 8 i člana 223 ZPP-a, a u skladu utvrđenog kroz ocenu iskaza tužilje AA1, njene sestre SS, koje su u skladu sa pismenim dokazima, a na čiju verodostojnost ukazuje i iskaz svedoka SS1, utvrđeno da je tuženi prirodni otac maloletnog AA.

Iskazu svedoka SS2 nije mogla biti poklonjena vera s obzirom da je pri davanju iskaza navedeni svedok bio nesiguran, neodređen, delimično konfuzan. Iskaz svedoka da je u kafiću, čiji je bio suvlasnik sa SS1, tuženi dolazio sa suprugom, a da ga nikada nije video sa AA1, ne može se prihvatiti kao logičan i verodostojan, tim više što je suprotan i iskazu tužilje AA1, pa i iskazu drugog suvlasnika SS1, kojima je sud poklonio veru i koji su potvrdili da su tužilja AA1 i tuženi dolazili u kafić.

Na osnovu svega izloženog, i po nalaženju Apelacionog suda u Beogradu tuženi je biološki otac maloletnog AA, rođenog van braka od majke AA1.

Članom 160 Porodičnog zakona propisano je da se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja; da se potrebe poverioca izdržavanja utvrđuju i zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja kao i mogućnosti dužnika izdržavanja koje zavise od prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanja zarade, njegove imovine, ličnih potreba i slično.

Pravo na zakonsko izdržavanje stiče se nastankom zakonom propisanih uslova. Imajući u vidu godine starosti maloletnog deteta, uobičajene potrebe za dete njegovog uzrasta, činjenica da se o maloletnom Jovanu stara isključivo tužilja Negoslava i da se njeno vršenje roditeljskog prava ostvaruje ne samo kroz određena materijalna izdavanja već i kroz negu, čuvanje i vaspitanje, a imajući u vidu i minimalnu sumu izdržavanja koja u toku 2010.godine se kreće oko 16.000,00 dinara, to i po nalaženju ovoga suda minimalna suma za izdržavanje maloletnog deteta od podnošenja tužbe do 01.09.2009.godine inosi 18.000,00 a nakon toga 20.000,00 dinara, te da iznosima dosuđenim u usvajajućem delu stava trećeg izreke mogu da se podmire potrebe maloletnog AA bez ugrožavanja egzistencije tuženog koji je na privremenom radu u _ i koji nesumnjivo ima mnogo veća primanja od majke deteta, AA1.

Ukazivanje u žalbi da tuženi nije obavešten da je u toku postupak za utvrđivanje očinstva maloletnog AA u kome je on označen kao tuženi, nije osnovano. Tuženi ima prijavljeno prebivalište na selo _, na kojoj adresi su upućeni pozivi, a koje tuženi nije primao, pa je upravo ovakvim postupanjem faktički onemogućio postupanje suda u cilju dostavljanja poziva u toku postupka. Imajući pri tome u vidu iskaz tužilje AA1, kojoj je sud poklonio veru, da je i pre podnošenja tužbe obavestila tuženog da će podneti tužbu, da tuženi ni u _ ni u _, a ni na adresi u Beču, nije primao pozive nesumnjivo ukazao da je reč o konstantnom izbegavanju prijema poziva, a sve ovo posmatrajući i u okviru činjenice da je tuženi došao na sahranu svog oca i nesumnjivo morao biti upoznat o postojanju ove parnice prilikom dolaska u zemlju. Tužilja je izjavila da u toku trajanja njene veze sa tuženim nije imala polne odnose sa drugim muškarcima, ovakav iskaz prihvaćen je kao logičan i verodostojan ne samo od strane prvostepenog već i drugostepenog suda, pa su neosnovani žalbeni navodi da prvostepeni sud nije utvrdio ovu činjenicu. Iskaz tužilje se poklapa i sa iskazom njene sestre SS ali i sa činjenicom da je u zdravstveni karton maloletnog deteta kao otac upisano lice pod imenom BB što upravo ukazuje na osnovanost zaključka da je tuženi otac deteta. Činjenica da su tužilja AA1 i tuženi BB bili u emotivnoj i intimnoj vezi u trenutku kada je on bio u braku, čini opravdanim iskaz tužilje da veza nije ostvarivana „javno“, što međutim ne može automatski isključiti, kako se to u žalbi ukazuje, da je tuženi otac deteta. Naprotiv iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je tuženi prirodni otac maloletnog AA.

Kako se ni ostalim navodima žalbe ne dovodi u pitanje pravilnost pobijane odluke, a pravilno je shodno članu 149 i 150 ZPP-a, odlučeno o troškovima postupka, to je shodno članu 375 ZPP-a odlučeno kao u stavu prvom izreke ove odluke.

Apelacioni sud u Beogradu je shodno članu 161 u vezi člana 149 i 150 ZPP-a i člana 207 Porodičnog zakona, obavezao tuženog da tužiocima naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 212.255,00 dinara i to: po 10.625,00 dinara za pristup na održana ročišta 15.06., 06.09., 6.12.2010.godine, 24.01., 21.02., 23.03., 04.04.2011.godine, po 5.312,00 dinara za pristup na neodržana ročišta 11.10.2010.godine i 02.11.2010.godine, 19.440,00 dinara na ime troškova prevoza (po 1.080,00 dinara u jednom pravcu na relaciji Negotin - Beograd), 107.815,00 dinara na ime troškova privremenog zastupnika (po rešenju suda od 08.07.2010.godine 24.01.2010.godine i 04.04.2011.godine).

Sa izloženog odlučeno je kao u stavu drugom izreke ove odluke.

Predsednik veća – sudija,
Olga Sokić s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj sudske pisarnice
Svetlana Antić