APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

19.05.2011.

Gž1 br.2744/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 br.2744/10
Dana 19.05.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudije Biserke Živanović, predsednika veća i sudija Aleksandre Spirkovske i Radomira Kokotovića, članova veća u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz _, ul. _, čiji je punomoćnik AB, protiv tuženog "BB", _, ul. _, radi isplate razlike zarade, vrednost predmeta spora 124.485,00 dinara, odlučujući o žalbi tuženog, izjavljenoj protiv presude Petog opštinskog suda u Beogradu P1 br.377/04 od 02.06.2009. godine, u sednici veća održanoj dana 19.05.2011. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Petog opštinskog suda u Beogradu P1 br.377/04 od 02.06.2009. godine u stavu prvom, drugom i četvrtom izreke I ODBIJA tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj po osnovu manje isplaćene zarade i naknade za period od 01.01.2003. godine do 08.08.2003. godine isplati iznos od 124.485,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.09.2003. godine pa do konačne isplate i da nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih Filijala Beograd, na ime tužilje uplati pripadajuće doprinose za period od 01.01.2003. godine do 08.08.2003. godine, na iznos naveden u stavu prvom izreke presude, kao i zahtev da joj na ime troškova parničnog postupka uplati iznos od 36.000,00 dinara, KAO NEOSNOVAN.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Petog opštinskog suda u Beogradu P1 br.377/04 od 02.06.2009. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je obavezan tuženi da joj po osnovu manje isplaćene zarade i naknade za period od 01.01.2003. godine do 08.08.2003. godine isplati iznos od 124.485,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.09.2003. godine pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje, pa je obavezan tuženi da nadležnom Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih filijala Beograd, a na ime tužilje, uplati pripadajuće doprinose za period od 01.01.2003. godine do 08.08.2003. godine na iznos naveden u stavu prvom izreke presude. Stavom trećim izreke odbijen je deo tužbenog zahteva tužilje kojim je tražila isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 124.485,00 dinara počev od 08.08.2003. godine do 01.09.2003. godine, kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužilji uplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 36.000,00 dinara.

Protiv stava prvog, drugog i trećeg izreke navedene presude, tuženi je blagovremeno izjavio žalbu, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude, u delu koji se pobija žalbom, u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372. Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud u Beogradu je našao da je žalba osnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude, u delu koji se pobija žalbom, nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1, 2, 5, 7. i 9. Zakona o parničnom postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se žalbom ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužilja je, kao doktor ekonomskih nauka, bila zaposlena kod tuženog u spornom periodu od 01.01.2003. godine do 08.08.2003. godine, kada joj je prestao radni odnos. U periodu od 01.01.2001. godine do 31.12.2002. godine tužilja je bila na neplaćenom odsustvu, radi stručnog usavršavanja. Tuženi je tužilju kao istraživača prijavio Ministarstvu za nauku, tehnologiju i razvoj Republike Srbije za projekte MIS 3.02.0119B od 01.01.2002. do 31.12.2004. godine, za projekat Mht 2.08.0117B od 01.01.2003. do 31.12.2003. godine, za projekat NPEE 301-20A od 01.04.2002. do 31.03.2003. godine i NPEE 411-19B od 01.04.2002. do 31.03.2003. godine i za projekat S.53264.0070 za period od 01.01.1998. do 31.12.2000. godine. Tuženi je imao pravo da izvrši prijavu tužilje Ministarstvu za nauku, tehnologiju i razvoj Republike Srbije bez njene saglasnosti, a to je učinio sa ciljem dobijanja referenci od strane Ministarstva za nauku, tehnologiju i razvoj Republike Srbije i zadržavanja statusa naučno-istraživačke organizacije. Tužilja ni na jednom od navedenih projekata, za koje je bila prijavljena, nije radila.

Nalazeći da je tužilja postupanjem tuženog pretrpela štetu u vidu izgubljene razlike zarade i naknade zarade, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je ožalbena presuda preinačena u stavu prvom i drugom izreke i tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan.

Naime, odredbom člana 81. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“ br.70/01 i 73/01 – važeći propis u spornom periodu) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu. Prema odredbi stava 2. navedenog člana, zaposlenom se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Prema stavu 3. istog člana, zaradu, u smislu stava 1. ovog člana, čini zarada koju je zaposleni ostvario za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, uvećana zarada, naknada zarade i druga primanja, osim naknade troškova iz člana 89. ovog zakona i drugih primanja iz člana 90. stav 1. ovog zakona.

Prema odredbi člana 96. navedenog zakona, ako zaposleni pretrpi povredu ili štetu na radu ili u vezi sa radom, poslodavac je dužan da mu nadoknadi štetu, u skladu sa zakonom i opštim aktom.

Prema odredbi člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“ br.29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“ br.31/93), ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

U konkretnom slučaju, tužilja je od strane tuženog bila prijavljena kao istraživač na projektima tuženog, ali nije obavljala rad na navedenim projektima.

Međutim, prema činjeničnom stanju utvrđenom iz iskaza saslušanih svedoka SS, SS1 i SS2, čijim iskazima je sud poklonio veru, a koji su bili rukovodioci projekata na kojima je tužilja bila prijavljena u spornom periodu, sledi da je tužilja u spornom periodu bila prijavljena kao istraživač na projektima koje je tuženi dobio u rad od strane Ministarstva za nauku, tehnologiju i razvoj Republike Srbije. Rukovodilac projekta iz oblasti poboljšanja energetske efikasnosti, svedok SS, planirao je da tužilja izvrši odgovarajuću ekonomsku analizu predviđenu planom i projektom. Zbog kašnjenja uplate od strane Ministarstva za nauku, tehnologiju i razvoj Republike Srbije kasnila je i izgradnja demonstracionih postrojenja, tako da su sva predviđena tehnička rešenja završena sa 15.04.2003. godine. Prema pismenom zahtevu direktora ovih projekata, do 30.04.2003. godine trebalo je da se podnesu završni izveštaji zajedno sa ekonomskom analizom, koja je bila u planu. Tužilja nije bila uključena na izradi završnog izveštaja, iz razloga što je u aprilu 2003. godine bila četiri nedelje na bolovanju, a to su bili projekti 19 i 20. Projekat broj 119 je trogodišnji projekat započet januara 2002. godine a završen je decembra 2004. godine. Planom, ekonomska istraživanja trebalo je da se izvrše u prvoj polovini 2004. godine. Tužilja nije bila uključena u taj projekat jer joj je u međuvremenu prestao radni odnos kod tuženog. Uključenje tužilje za rad na projektu broj 117 za 2003. godinu je bilo planirano, ali do njenog angažovanja nije došlo, zato što je karakter njenog posla bio takav da je prikupljanje podataka trebalo da se uradi pri kraju 2003. godine, a obrada u 2004. godini, ali je tužilji prestao radni odnos u 2003. godini. Angažovanje tužilje na ekonomskoj analizi bilo je planirano krajem 2003. godine, pa bi joj rukovodilac projekta radne zadatke postavio u septembru 2003. godine. Kao ekonomista, uključivanje tužilje u rad na projektima je bilo predviđeno prilikom konačne izrade projekta, ali njoj je u međuvremenu prestao radni odnos. Do angažovanja drugog ekonomiste nije došlo, iz razloga što je posao obavljen od strane stručnog tima. U spornom periodu tužilja je bila prijavljena za učešće na projektu Razvoj i konstrukcija proizvodnje specifičnih razmenjivača toplote. Svedok SS2, koji je bio rukovodilac projekta u to vreme, tužilji nije poverio radni zadatak jer je njen deo posla, kao ekonomiste, bio planiran na kraju projekta. U međuvremenu, projekat je produžen za još jednu godinu sa finansiranjem od strane Ministarstva za nauku, tehnologiju i razvoj Republike Srbije. U poslednjoj godini rada na projektu, kada je trebalo da usledi uključivanje tužilje, njoj je prestao radni odnos kod tuženog.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, sledi da tužilja nije faktički obavljala rad na projektima u spornom periodu, što proizilazi iz iskaza rukovodilaca projekata za koje je tužilja bila prijavljena, svedoka SS, SS1 i SS2, kojima je sud poklonio veru. Kod ove okolnosti, osnovano žalba ukazuje da tužilji ne pripada pravo na naknadu izgubljene zarade po osnovu činjenice da je bila prijavljena kao istraživač za učešće u radu na projektima.

Tužilja nikakav rad nije obavila na projektima koji su tuženom dodeljeni od strane Ministarstva za nauku, tehnologiju i razvoj Republike Srbije, zbog čega neosnovano potražuje isplatu naknade izgubljene zarade zbog toga što je onemogućena da učestvuje u radu na projektima, zasnivajući ovaj svoj zahtev samo na okolnosti da je tuženi prijavio za učesnika na radu na određenim projektima.

Osnovano žalba ukazuje da tužilja nije obavljala nikakav rad po osnovu projekata po kojima zahteva naknadu izgubljene zarade, kao i da nema uzročno-posledične veze između ponašanja tuženog i nastale štete u imovini tužilje, pa nema ni obaveze tuženog, kao poslodavca, da tužilji isplati naknadu izgubljene zarade, primenom odredbe člana 96. tada važećeg Zakona o radu. Posebno što tužilja u toku postupka pred prvostepenim sudom nije dokazala da je ekonomska analiza na projektima za koje je bila prijavljena, bila planirana za period pre njenog prestanka radnog odnosa kod tuženog, niti da je obavljala rad na navedenim projektima.

Takođe, tužilja za period potraživanja nije bila planirana već je to trebalo da bude ostvareno naknadno. U tom značenju je i iskaz svedoka SS, u delu koji govori: „Od tužilje sam dobio spisa obavljenih naučno istraživačkih poslova. Na navedenom spisku tužilja je navela poslove koji nisu tematski odgovarali projektima koje sam napred naveo, tako da nisu iskazani u devetomesečnom izveštaju a i nije bilo nužno jer sam ja kao rukovodilac planirao da tužilja izvrši odgovarajuću ekonomsku analizu predviđenu planom i projektom.“

Radi toga, nema osnova za materijalnu odgovornost tuženog primenom pravila iz člana 172. stav 1. u vezi člana 154. Zakona o obligacionim odnosima.

Zato ostaje bez značaja navod iz odgovora na žalbu da tužilja svoj zahtev zasniva na ugovornim odnosima koji regulišu rad tužilje kod tuženog, jer tužilja jeste bila u ugovornom odnosu, ali joj nije uskraćeno pravo na rad na projektima. Nije, jer u periodu na koji se odnosi njeno potraživanje, rad iz njene profesionalne opredeljenosti nije ni obavljen.

Samo okolnost da su doznačena sredstva iz budžeta za ovu namenu – finansiranje projekata, nije dovoljno da bi se ostvarilo pravo na zaradu po projektima. Potrebno je i da je rad obavljen, što ovde nije slučaj u odnosu na period potraživanja. Po shvatanju ovoga suda, da bi se ostvarilo pravo na zaradu po projektima, nije dovoljno da su sredstva za ovu namenu doznačena već je nužno i da se rad za koji treba da bude isplaćena zarada iz tih sredstava i materijalizuje. Ovde to nije slučaj. Istina, tužilja bi imala pravo na naknadu štete za slučaj da joj je uskraćeno pravo na rad bilo nejednakom raspodelom poslova ili uskraćivanjem prava na rad. Međutim, iz rezultata izvedenih dokaza, suprotno navodima iz odgovora na žalbu, to se ne utvrđuje. Utvrđuje se da u periodu na koji se odnosi njeno potraživanje tužilja nije bila planirana jer prema redovnom toku stvari, njeni zadaci iz projekta tada nisu bili dospeli za rad (pored toga, tužilja je od 27. marta do 24. aprila 2003. godine bila na bolovanju, pa po prirodi stvari nije mogla ostvariti pravo na rad).

Preinačena je ožalbena presuda i u stavu drugom izreke i odbijen je tužbeni zahtev tužilje za uplatu doprinosa, jer kao sporedni zahtev prati sudbinu glavnog tužbenog zahteva.

Kako je odbijen tužbeni zahtev tužilje, preinačeno je i rešenje o parničnim troškovima, sadržano u stavu četvrtom izreke ožalbene presude, pa je odbijen zahtev tužilje za naknadu parničnih troškova, primenom odredbe člana 149. stav 1, člana 150. i člana 161. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka je odbijen, primenom odredbe člana 159. stav 2. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu da tuženi nije opredeljeno naveo troškove za koje traži naknadu.

Iz iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci, primenom odredbe člana 380. tačka 4. i člana 161. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija
Biserka Živanović