APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

9.03.2011.

Gž1 862/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 862/11
Dana 09.03.2011 godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA koga zastupa advokat AB protiv tuženog Javnog preduzeća „PTT saobraćaja Srbija“ u Beogradu ulica Takovska broj 2 radi naknade štete, vrednost predmeta spora 1.008.762,67 dinara odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 40 P-2008/2010 od 10.11.2010 godine doneo je u sednici veća održanoj dana 09.03.2011 godine,

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 40 P-2008/2010 od 10.11.2010 godine u stavu jedan, tri i četiri njene izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 40 P-2008/2010 od 10.11.2010 godine u stavu jedan izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupan iznos od 930.000,00 dinara i to na ime umanjenja opšte životne aktivnosti 420.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove 210.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 180.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti 120.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, stavom tri izreke odbijen je tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se tuženi obaveže da isplati tužiocu na ime naknade nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa od 930.000,00 dinara i to na ime umanjenja opšte životne aktivnosti za dosuđeni iznos preko 420.000,00 dinara a u iznosu od 280.000,00 dinara, za pretrpljene fizičke bolove za dosuđeni iznos preko 210.000,00 dinara u iznosu od 140.000,00 dinara, za pretrpljeni strah za dosuđeni iznos preko 180.000,00 dinara a u iznosu od 200.000,000 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti za dosuđeni iznos preko 80.000,00 dinara a u iznosu od 120.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate kao neosnovan, stavom tri izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati novčanu naknadu za tuđu negu i pomoć iznos od 78.762,67 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2006 godine pa do isplate u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude a pod pretnjom prinudnog izvršenja dok je stavom četiri izreke obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 284.843,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv ove presude u pogledu odluke sadržane u stavu jedan, tri i četiri njene izreke tuženi je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u ožalbenom delu njene izreke i u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

Žalba je neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude u pobijanom delu njene izreke nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1,2,5,7 i 9 ZPP, niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost u ovom delu.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude u pobijanom delu njene izreke sledi da je tužilac kao zaposleni u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima vođe ekipe tapetara, da je po tom osnovu zaključio i ugovor o radu broj 97/02/1-19655/02-1 od 13.03.2002 godine, da je tužilac dana 17.09.2004 godine izvršavajući radni nalog SS na poslovima organizatora rada odeljka redovnog održavanja u službi za održavanje objekta PJ za održavanje PTT objekata i opreme radio na platformi na postavljanju izolacije na potkonstrukciji tavanice, da je po završetku radnog zadatka započeo silaženje koristeći jednokrake aluminijumske letve dužine 3,65 m koje su bile postavljene tako što su bile oslonjene na radni pod koji se nalazi na visini od 2,4 metra od poda prostorije i podvučene ispod metalne cevi (ograde) koja je na visini od 1 metra od radnog poda platforme bila postavljena celom dužinom svih stranica radne platforme, da se tom prilikom kretao u nazad i da se sagnuo da bi se podvukao ispod ograde i stao nogom na prečku lestvice, da kada je levom nogom stao na prečku lestvi pri čemu se rukama držao za stranice lestvi da je došlo do okretanja merdevina i da je tužilac tom prilikom pao sa visine od oko 2,4 metra, da je tom prilikom zadobio povrede: prelom gornjeg dela nadlaktice kosti ramenjače, prelom donjih okrajaka obe kosti potkolenice, golenjače i lišnjače (tibije i fibule) na tri mesta prelom sedmog i devetog rebra levo tekonduzije – nagnječenje glave, da su zbog ove povrede nastupile posledice ograničene pokretljivosti u predelu levog ramena skočnog zgloba, početna posttraumatska atroza levog skočnog zgloba sa suženjem zglobnog prostora, smanjenje mase i slabost muskulature leve ruke u celini i muskulature leve potkolenice te veliki ožiljak u predelu levog ramena i nadlaktice kao i nepravilan hod u vidu gegajućeg hoda, da se u konkretnom slučaju radi o teškoj telesnoj povredi sa trajnim posledicama dok nagnječenje glave spada u lake telesne povrede bez posledica, da je tužilac trpeo bol velikog intenziteta u trajanju od 5 dana koji se potom transformisao u bol srednjeg intenziteta 3 meseca da bi se na kraju javio bol manjeg intenziteta koji je u kontinuitetu postojao 6 meseci i da se nakon toga isti javlja često u predelu levog ramena i levog skočnog zgloba pri pokretima, da je kod tužioca došlo do umanjenja estetskog izgleda u vidu naruženja srednjeg stepena zbog velikog ožiljka u predelu levog ramena i nadlaktice i nepravilnog gegajućeg hoda, a kod tužioca postoji umanjenje životne aktivnosti duže stajanje i hod, brzi hod, hod po stepenicama, hod po neravnom terenu, čučanje i klečanje, hod na petama i prstima, dizanje i nošenje tereta preko 5 kg samo levom rukom i preko 10 kg pomoću obe ruke, nagli pokreti levom rukom i levom nogom, ponavljanja aktivnosti dužeg trajanja levom rukom i levom nogom, stajanje samo na levoj nozi, nagle promene položaja tela, ležanje na trbuhu i levom boku na tvrdoj podlozi, penjanje, povlačenje, skakanje, trčanje i sve sportske aktivnosti, da je kod tužioca postojao u trenutku povređivanja i sledeća 3 sata primarni strah jakog intenziteta u vidu straha od gubitka života, sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju od 4 dana u kom periodu je imao intenzivne smetnje i bolove od posledica povrede dramatičnost povrede otežano disanje zbog preloma rebara kao i strah od trajnog invaliditeta i eventualnih ozbiljnih posledica povrede, da je tužilac u daljem toku hospitalizacije ambulantnog lečenja i fizikalnog tretmana kao i u periodu u vreme skidanja metalnog osteosintetskog materijala – period od 5 meseci trpeo sekundarni strah srednjeg intenziteta, da je u narednom periodu od 8 meseci tužilac trpeo strah slabog intenziteta kao sekundarni strah – strah od mogućih trajnih posledica, da je došlo do trajnih promena ličnosti – narušavanje psihofizičke stabilnosti tužioca – dijagnoza F62,0 prema važećoj i CD-10 klasifikaciji mentalnih poremećaja, da je kod tužioca došlo do procenta umanjenja opšte životne aktivnosti 50% sa stanovišta gde sa posledica u psihičkoj i traumatološkoj sferi ličnosti, da je direktor tuženog doneo odluku broj 2004-84420/8 od 09.10.2006 godine u čijem je izvršenju tužiocu isplaćen iznos od 135.600,00 dinara i odluku broj 2004-84420/11 od 02.11.2006 godine u čijem je izvršenju tužiocu isplaćen iznos od 33.900,00 dinara.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku u ožalbenom delu presude razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Naime, prema odredbi člana 2 stav 1 i 2 tada važećeg Zakona o zaštiti na radu (Službeni glasnik RS broj 42/91...- propis tada važeći) zaštita na radu je sastavni deo organizacije rada i radnog procesa.

Zaštita na radu obuhvata mere i sredstva koja su neophodna za ostvarivanje bezbednih uslova rada.

Poštujući ove pravne norme kao i odredbu člana 6 stav 1 tačka 1 ovog Zakona koja propisuje da je preduzeće dužno da preduzme odgovarajuće mere za zaštitu zdravlja i bezbednosti radnika i s tim u vezi da smanji rizike u procesu rada od mehaničkog povređivanja postoji materijalna odgovornost tuženog poslodavca po osnovu krivice – odgovornosti i za radnje svojih radnika koji su bili dužni da sprovedu te mere primenom pravila iz odredbe člana 170 stav 1 tačka 1 i člana 158 stav 1 u vezi član 154 stav 1 ZOO. Ovo sa razloga što je do povrede tužioca naznačenom prilikom došlo sa razloga što tužena strana nije sprovela mere bezbednog izvršavanja radnih zadataka u smislu obezbeđenja zaposlenom sigurnih merdevina i bezbednog pristupa radnom podu radne platforme na visini od 2,4 metra. Radi toga odlučujući razlog za nastanak povrede tužioca bio je u činjenici što jednokrake lestve nije moguće bilo fiksirati tako da se spreči mogućnost njegovog okretanja kada zaposleni kao u konkretnom slučaju tužilac preuzme silazak niz te merdevine.

Pravilno je prvostepeni sud našao i da postoji doprinos tužioca sopstvenoj šteti, jer je prema odredbi člana 50 Zakona o zaštiti na radu radnik dužan da radi sa punom pažnjom radi bezbednosti svog života i zdravlja kao i da odbije da radi ako mu nisu stvoreni bezbedni uslovi rada.

Tužilac ni sam nije poštovao ovu pravnu normu pa je pravilan zaključak iz ožalbene presude da je tužilac doprineo nastanku štete imajući u vidu da ono nije prigovarao na merdevine koje je koristio za rad kao i da pri silasku sa radne platforme nije u dovoljnoj meri obratio pažnju pri spuštanju niz merdevine.

Radi toga pravilno je prvostepeni sud utvrdio da je doprinos tužioca sopstvenoj šteti 20% i na osnovu toga izvršio srazmerno sniženje naknade štete kao i da treba sniziti naknadu štete po osnovu obeštećenja koje je tužilac dobio zbog ovog štetnog događaja – ukupno za 40% (20% po osnovu delimičnog obeštećenja tužioca od strane tuženog i za 20% po osnovu utvrđenog doprinosa tužioca nastanku sopstvene štete).

Suprotno navodima žalbe tužilac jeste dobio obeštećenje ali taj iznos ne pokriva u potpunosti njegovu štetu kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud zbog čega tužilac ima pravo na pozitivnu razliku naknade štete. Tužiocu je radi toga pravilno utvrđena naknada štete po naznačenim osnovima i obim te štete na osnovu pravilne primene odredbe člana 200 ZOO . Ti iznosi ne pogoduju težnjama koje bi bile protivne svrsi ove naknade i predstavljaju satisfakciju tužiocu. Zato kada je prvostepeni sud izvršio srazmerno sniženje utvrđene naknade štete po naznačena dva osnova pravilno je tužiocu dosuđen i iznos nematerijalne štete po osnovu fizičkih bolova, umanjenje životne aktivnosti, straha i duševnog bola zbog naruženosti.

Izloženo imajući u vidu stepen umanjenja životne aktivnosti i posledice u kojima se ona ispoljava, životnu dob tužioca (tužilac je rođen 17.03.1958 godine) s tim u vezi i njegove uspostavljene socijalne kontakte, stepen naruženja, stepen straha posebno sa stanovišta primarnog i sekundarnog straha jakog i srednjeg intenziteta i dužine njegovog trajanja, psihičkih promena u sferi ličnosti i u odnosu na umanjenje životne aktivnosti, ožiljne promene kod naruženja i intenzitet fizičkih bolova posebno bolova jakog i srednjeg intenziteta.

Kada žalba navodi u svom sadržaju iskaz tužioca saslušanog u svojstvu stranke da je postavio merdevine kako je sam umeo, da nikome nije to rekao ni prigovorio da su merdevine neadekvatne tada zanemaruje da je prvostepeni sud upravo te okolnosti uzeo kod smanjenja naknade štete s obzirom na doprinos tužioca sopstvenoj šteti. Zato je bez značaja i pozivanje žalbe na odredbu člana 22 i 50 stav 1 Zakona o zaštiti na radu.

Tužilac jeste vođa ekipe i sam je postavio merdevine koje su bile atestirane. Međutim kada žalba to tvrdi što predstavlja element doprinosa tužioca sopstvenoj šteti zanemaruje da je tužena strana tužiocu dala ovo sredstvo rada i da nije preuzela mere da tužilac ne radi sa nebezbednim sredstvom rada. Pored toga primarna je odgovornost poslodavca kao organizatora procesa rada jer je on dužan da stvori bezbedne uslove rada koji će sprečiti nastanak povrede i s tim u vezi smanjiti ili isključiti rizik od povređivanja.

Žalba primećuje da je pravilan zaključak prvostepenog suda da postoji doprinos tužioca nastanku štete ali pogrešno smatra da je taj doprinos 50%. Kada to tvrdi žalba zanemaruje prethodne razloge koji obrazuju osnov odgovornosti tužene strane primarno za nastanak štete tužioca.

Suprotno navodima žalbe a u prisustvu prethodno izloženih razloga naknada štete po osnovima nematerijalne štete kao i naknada štete za tuđu pomoć i negu je pravilno odmerena. Kada tuženi osporava visinu naknade štete za pretrpljeni strah i tvrdi da strah koji je tužilac pretrpeo nije bio u toj meri da bi doveo do psihičkog poremećaja ličnosti tada zanemaruje ono što je utvrđeno u nalazu veštaka neuropsihijatra a žalba niti predlaže niti prilaže dokaze za suprotno.

Imajući u vidu da je tužilac upravo osoba srednje životne dobi pogrešno žalba iz toga izvodi zaključak da tužilac nije mogao trpeti bolove intenziteta i trajanja kako je to opisano u nalazu veštaka pa je i naknada po ovom vidu nematerijalne štete samo satisfakcija i ništa više od toga. Pored toga kada je reč o navodima žalbe koji se odnose na položaj merdevina tuženi zanemaruje da lice koje silazi u nazad nije moglo da vidi da li su merdevine oslonjene na sva četiri oslonca a na šta ukazuje iskaz svedoka SS1.

Pravilno je prvostepeni sud tužiocu dosuđena naknada i za tuđu pomoć i negu koja je prema utvrđenom iz nalaza veštaka bila potrebna kao privremena nega i pomoć, a žalba ne prilaže niti predlaže dokaze za suprotno ni u ovom delu.

Pravilna je i odluka o kamati jer se ista zasniva na pravilnoj primeni odredbi člana 186, 277 i 324 stav 1 ZOO.

Pravilno je i rešenje o naknadi troškova parničnog postupka jer se isto zasniva na pravilnoj primeni odredbi člana 149 i 150 ZPP.

Navod žalbe u pogledu odluke o naknadi troškova parničnog postupka da je zahtev tužioca u većem delu odbijen zanemaruje da je prvostepeni sud dosudio naknadu štete prema vrednostima u vreme presuđenja i odmerio naknadu troškova parničnog postupka prema tim vrednostima u odnosu na deo tužbenog zahteva u kome je tužilačka strana uspela u sporu.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 375 ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić