APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

1.12.2010.

Gž1 6988/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 6988/10
Dana 01.12.2010. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Ljiljane Mitić Popović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA, BB, VV, GG i DD čiji je zajednički punomoćnik advokat AB, protiv tužene REPUBLIKE SRBIJE – Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije, Policijske uprave Subotica koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo u Beogradu, ul.Nemanjina br.22-26, radi isplate uvećane zarade, regresa, dodatka za ishranu i troškova prevoza odlučujući o izjavljenoj žalbi tužilaca protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.2808/10 od 31.03.2010.godine doneo je u sednici veća održanoj dana 01.12.2010.godine

P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.2808/10 od 31.03.2010.godine u stavu dva i delu stava tri izreke koji se odnosi na naknadu troškova prevoza sa zakonskom zateznom kamatom i u tom delu žalba tužilaca ODBIJA kao NEOSNOVANA.

UKIDA SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.2808/10 od 31.03.2010.godine u stavu jedan, delu stava tri izreke koji se odnose na naknadu troškova parničnog postupka i stavu četiri izreke i u tom delu predmet UPUĆUJE Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.2808/10 od 31.03.2010.godine u stavu jedan izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime neisplaćenog dela zarade za prekovremeni rad, rad noću i rad u dane državnih i verskih praznika isplati i to tužiocu AA, BB, VV, GG i DD novčane iznose u vrednosti za period sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju, stavom dva izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se obaveže tužena da im na ime naknade toplog obroka i naknade na ime regresa za godišnji odmor isplati i to svakom od naznačenih tužilaca za period u vrednosti i zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju, stavom tri izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilaca BB i VV kojim su tražili da se obaveže tužena da ovim tužiocima na ime naknade troškova prevoza od mesta prebivališta do mesta rada i nazad isplati i to tužiocu BB iznos od 648.600,00 dinara za period od 01.10.2003.godine do 31.03.2006.godine sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.04.2009.godine do konačne isplate i tužiocu VV iznos od 459.640,00 dinara za period od 01.11.2004.godine do 31.12.2006.godine sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.04.2009.godine kao i da im se naknade troškovi parničnog postupka dok su stavom četiri izreke obavezani tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 30.500,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv ove presude tužioci su blagovremeno izjavili žalbu iz svih razloga predviđenih odredbom člana 360 ZPP.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

-žalba tužilaca je delimično osnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude u potvrđujućem delu njene izreke nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost u ovom delu.

Prema činjeničnom utvrđenju u pogledu odluke sadržane u potvrđujućem delu izreke ožalbene presude sledi: da su tužioci zaposleni kod tuženog, da su po tom osnovu radili i to: AA u periodu od 01.10.2003.godine do 31.12.2006.godine, BB u periodu od 01.10.2003.godine do 31.12.2006.godine, VV u periodu od 01.11.2004.godine do 31.12.2006.godine, GG u periodu od 01.10.2003.godine do 31.12.2006.godine i DD u periodu od 01.10.2003.godine do 31.12.2006.godine da im za taj period tužena strana nije isplatila dodatak za ishranu niti regres za godišnji odmor i to tužiocima AA, DD i GG regres za godišnji odmor za 2004., 2005. i 2006.godinu a tužiocu VV regres za godišnji odmor za 2005. i 2006.godinu, da je prebivalište tužilaca JJ i VV u aa, da su zaposleni u MUP-u Subotica, da tužioci putuju na relaciji aa - Sombor -Subotica i nazad, kao i da ovi tužioci nisu pružili dokaze na okolnost da su imali stvarne troškove prevoza na naznačenoj relaciji po osnovu dolaska na posao od mesta stanovanja i obratno. Takođe je utvrđeno da je tužiocu AA utvrđen ukupan koeficijenat od 6,76 koji keoficijenat mu je pripadao i po rešenju od 02.07.2004.godine i rešenju od 01.12.2005.godine da je ovom tužiocu po rešenju od 01.07.2006.godine određen koeficijenat od 17,54, da je tužiocima BB i VV određen isti koeficijenat i za isti period kao i tužiocu AA dok je tužiocu GG bio određen koeficijenat od 7,06 po rešenju tuženog od 30.05.2005.godine a potom po rešenju od 26.06.2006.godine od 18,42 a tužiocu DD je određen bio prvobitno keoficijenat od 6,76 a potom koeficijenat od 17,78. Takođe je utvrđeno i da je priložena vrednost cene vozne karte od prevozioca transportnog preduzeća Sever trans Sombor i to prema potvrdi od 22.04.2008.godine u vrednosti od 120,00 dinara u jednom smeru a prema potvrdi istog prevozioca od 26.02.2009.godine na istoj relaciji u jednom pravcu 140,00 dinara, potvrda transportnog preduzeća Sever trans Sombor po kojoj je cena karte u jednom pravcu na relaciji Sombor Subotica 350,00 dinara a prema potvrdi istog prevozioca od 26.02.2009.godine na istoj relaciji je cena prevozne karte 409,00 dinara, da je priložena i potvrda o prijavi prebivališta prema čijem sadržaju tužilac BB ima prebivalište u Opštini Sombor mesto aa ul.aa1 a tužilac VV u istoj opštini i istom mestu aa u ul.aa2.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje u pogledu odluke sadržane u potvrđujućem delu izreke ožalbene presude pravilno je prvostepeni sud primenio materijalno pravo dajući pri tome razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Naime, prema odredbi člana 4 Zakona o platama u državnim organima i javnim službama (“Službeni glasnik RS” broj 34/2001 -propis važeći za period potraživanja do 01.01.2007.godine) koeficijenat izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručne spreme.

Keoficijenat sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Poštujući ovu pravnu normu sledi da je u koeficijentu plate tužioca iskazan i regres za godišnji odmor kao i naknada za ishranu pa zato tužioci ne mogu pravno osnovano, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi, potraživati novčane iznose iz tog osnova. Ne mogu jer je svakom od ovih tužilaca kroz keoficijenat plate po definiciji iz odredbe člana 4 Zakona iskazani regres za godišnji odmor odnosno naknada za ishranu.

Radi toga pravilan je činjenično pravni zaključak iz žalbene presude da je tužiocima za period potraživanja uvećan koeficijenat plate po slovu zakona po osnovu regresa za godišnji odmor i toplog obroka i da zbog toga tužioci shodno članu 4 stav 2 Zakona o platama u državnim organima i javnim službama ne mogu osnovano potraživati novčane iznose iz ovog osnova.

Tužioci VV i BB neosnovano potražuju kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi naknadu troškova prevoza za period i to: BB od 01.10.2003.godine do 31.12.2006.godine a VV od 01.11.2004.godine do 31.12.2006.godine. Zato je odlučna činjenica da tužioci VV i BB nisu dokazali da su imali troškove prevoza za naznačeni period potraživanja pa je zato irelevantna činjenica što oba ova tužioca imaju prebivalište u aa – Sombor a mesto rada u Subotici.

Navod žalbe da su tužioci dostavili dokaz da su radno angažovani izvan mesta prebivališta i da su zato bili prinuđeni da do mesta rada od mesta prebivališta putuju i da se vrate ali da nisu sačuvali vozne karte, jer su se u većini slučajeva do mesta rada prevozili sopstvenim prevozom trošeći sopstveni novac za gorivo ostaje pravno bez značaja. Na tužiocima je bio teret činjenične tvrdnje i dokaza da dokažu i da su imali stvarne troškove po osnovu dolaska na rad od mesta stanovanja i obratno. To tužioci nisu učinili zbog toga nezavisno od činjenice što im je mesto stanovanja u aa a mesto rada u Subotici i po shvatanju ovoga suda nemaju pravo na naknadu troškova prevoza. Svrha naknade troškova za prevoz je da zaposlenom pokrije troškove koje je on stvarno imao radi dolaska na rad i od mesta stanovanja i obratno. Radi toga nije dovoljno da je zasposleni u periodu potraživanja imao različito mesto stanovanja od mesta rada već je na zaposlenom i da dokaže da je imao troškove iz tog osnova što ovi tužioci nisu učinili. Navod žalbe da je u praksi Opštinskog suda u Novom Sadu prihvaćeno pravo tužilaca na naknadu troškova prevoza i da su te pozitivne presude potvrđene ovde je pravno bez značaja jer nema dokaza da se radi o istovrsnim situacijama.

Međutim, ožalbena presuda je morala biti ukinuta u pogledu odluke sadržane u ostalom delu njene izreke.

Prema razlozima ožalbene presude u ovom delu sudski veštak navodi da je uvidom u rešenje o plati i karton isplate utvrdio da je tužiocima zarada obračunavata prema većem koeficijentu i to 36,53 u odnosu na 39,91 i 36% ali da ne može da se izjasni da li je primenjeno uvećanje koeficijenta koje je predviđeno pravilnikom o platama radnika jer nije izvršio uvid u pravilnik kao upoređivao platu ovlašćenog službenog lica u odnosu na lica koja nemaju to svojstvo niti na ostale državne službenike. Radi toga tužioci nisu dokazali da im je tuženi isplaćivao odnosno da im je tuženi uskraćivao isplatu uvećane u visini od 30% od osnovne plate zbog posebnih uslova rada, težini i prirode zadataka i poslova saglasno odredbi člana 47 Zakona o unutrašnjim poslovima odnosno članu 147 Zakona o policiji zbog čega je tužbeni zahtev tužilaca u ovom delu tužbenog zahteva i odbijen.

Ovakav činjenično pravni zaključak ožalbene presude se za sada ne može prihvatiti jer se ista zasniva na pogrešnom i nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju što je posledica i pogrešne primene pravila o teretu činjenične tvrdnje i dokaza. Naime, prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju u odnosu na tužioce sledi: da je tužiocu AA rešenjem od 19.08.2003.godine za poslove policajca pripravnika određen koeficijenat od 6,76 primenom odredbi člana 2, 3 i 5 Pravilnika o platama, da je rešenjem od 31.03.2004.godine ovom tužiocu za poslove policajca prema odredbi člana 2, 3 i 5 Pravilnika o platama određen koeficijenat koji iznosi 6,76 da je rešenjem od 01.11.2005.godine ovom tužiocu određen za iste poslove i primenom istih normi isti koeficijenat a da je rešenjem od 01.jula 2006.godine ovom tužiocu za poslove policajca sa činom mlađeg policajca određen koeficijenat od 17,54 primenom odredbi člana 347 Pravilnika o platama;

-da je tužiocu BB po rešenju od 01.11.2005.godine određen koeficijenat od 6,76 primenom odredbi člana 2, 3 i 5 Pravilnika a po rešenju od 01.07.2006.godine koeficijenat od 17,54 primenom člana 347 Pravilnika,

-da je tužiocu VV rešenjem od 21.10.2004.godine za poslove policajca pripravnika određen koeficijenat 6,76 prema Pravilniku o platama – član 2, 3 i 5 koji keoficijenat je ovom tužiocu za poslove policajca određen po rešenju od 01.06.2005.godine i 01.11 do 2005.godine dok je po rešenju od 01.07.2006.godine za poslove policajca sa činom mlađeg policajca određen koeficijenat od 17,54 primenom člana 347 Pravilnika o platama

-dok je tužiocu GG rešenjem od 30.05.2005.godine za poslove policajca određen koeficijenat od 7,06 rešenjem od 01.112005.godine takođe koeficijenat od 7,06 primenom odredbi člana 2, 3 i 5 Pravilnika o platama a rešenjem od 01.07.2006.godine za poslove vođe smene sa zvanjem policajca koeficijenat od 18,42 primenom člana 347 Pravilnika o platama dok je DD određen koeficijenat od 6,76 po rešenju od 01.11.2005.godine a po rešenju od 01.07.2006.godine koeficijenat od 17,78 primenom naznačenih normi Pravilnika o platama te da je uvidom u rešenju o plati i u kartonu isplate utvrđeno da je tužiocima zarada obračunavata po većim koeficijentu i to tužiocima AA, BB i VV za 36,53%, tužiocu GG za 39,91 i 36% i tužiocu DD za 36,53%.

Međutim, za pravilnu primenu odredbe člana 47 Zakona o unutrašnjim poslovima odnosno od dana stupanja na snagu Zakona o policiji njegove odredbe člana 147 nije bilo dovoljno samo utvrditi da je tužiocima izvršeno uvećanje plate u naznačenom procentu već je bilo nužno utvrditi i šta čini strukturu toga uvećanja plate i u kom procentu. Ovo sa razloga što se iz sadržine naznačenih rešenja utvrđuje da je tužiocima određen koeficijenat zarade primenom više osnova (član 2, 3 i 5 ranijeg Pravilnika odnosno član 347 novog Pravilnika o platama) to prvostepeni sud nije učinio iako se radi o računskim radnjama koji su mogli biti provereni i od suda izvedenim dokazom veštačenja od strane veštaka. Radi toga se ne može pobijana presuda za sada ispitati sa stanovišta naznačenih normi i materijalnog prava pa je zato morala biti ukinuta u ovom delu.

Ukinuto je i rešenje o naknadi troškova parničnog postupka pošto odluka u tom delu zavisi od konačnog ishoda spora.

Ukinuto je i rešenje o naknadi parničnih troškova pošto odluka u tom delu zavisi od konačnog ishoda spora.

Radi toga prvostepeni sud će u ponovnom postupku upotpuniti činjenično stanje u delu u kome je ukinuta ožalbena presuda tako što će razjasniti da li je svakom od tužilaca izvršeno uvećanje za naznačeni procenat po osnovu neredovnosti na radu šta čini po strukturi izvršeno uvećanje utvrđenog koeficijenta iz rešenja i po kojim osnovima je izvršeno naznačeno uvećanje plate – da li po naznačenim osnovima iz člana 2, 3 i 5 Pravilnika o platama, odnosno člana 3,4 i 7 Pravilnika o platama i u kom procentu je izvršeno uvećanje plate po članu 47 ranije važećeg Zakona o unutrašnjim poslovima odnosno članu 147 Zakona o policiji, pa kada pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje prvostepeni sud će pošto razjasni i da li je tužiocima veća plata u odnosu na druge državne službenike samo zbog naznačenih neredovnosti u procentu propisano slovom zakona prvostepeni sud će doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku u ovoj parničnoj stvari.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 375 i 377 ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić