APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

3.04.2013.

Gž1 6847/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 6847/12
Dana 03.04. 2013. godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, protiv tužene "BB", radi isplate, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca protiv presude Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u sednici veća održanoj dana 03.04.2013. godine, doneo je

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, u stavu petom izreke i predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Smederevu P1.br.664/11 od 02.10.2012. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu razliku zarade za april, maj, jun 2008. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu prvom izreke, dok je stavom drugim izreke obavezana tužena da tužiocu plati na ime neisplaćenog regresa za 2008. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate, na ime neisplaćenog regresa za 2009. godinu iznos od 10.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2010. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu neisplaćenu zaradu za januar, februar, mart i april 2011. godine u iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose kao u stavu trećem izreke. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu dnevnicu u iznosu od 3.932,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.01.2009. godine do isplate. Stavom petim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara. Stavom šestim izreke obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 74.852,00 dinara.

Protiv ove presude, u stavu petom izreke, žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost ožalbene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09) u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) Apelacioni sud u Beogradu je cenio da je žalba tužioca izjavljena na stav peti izreke osnovana.

Iz činjeničnog utvrđenja u prvostepenom postupku sledi: da tužiocu, zaposlenom kod tuženog, za sporni period nisu izmirene novčane obaveze koje proizlaze iz radnog odnosa. Iz sporazuma broj 1553 od 09.04.2009. godine zaključenog dana 08.04.2009. godine između tuženog i predstavnika reprezentativnih sindikata prvostepeni sud je utvrdio da su se poslodavac i reprezentativni sindikati sporazumeli, odredbom člana 1 ovog sporazuma, da se izvrši obostrano namirenje dugovanja i potraživanja između zaposlenih i poslodavca, da ukoliko postoji obaveza poslodavca prema zaposlenima posle namirenja dugovanja i potraživanja iz stava 1 ovog člana, poslodavac će izvršiti isplatu u rokovima i po dinamici koji će biti naknado utvrđeni i koji će činiti sastavni deo ovog sporazuma, u skladu sa finansijskim mogućnostima poslodavca. Iz sporazuma br. I-1494 od 14.06.2011. godine ugovoreno je da će se isplata zarada za novembar isplatiti odmah nakon utvrđivanja programa restrukturiranja i deblokade računa tuženog, isplata akontacije za sve zaposlene u iznosu od 17.000,00 dinara za mesec jun, a najkasnije do 24.06.2011. godine i ostatak obračunate zarade do kraja meseca jula 2011. godine. Tačkom 3 ovog sporazuma ugovoreno je da će se obračunata zarada za decembar 2010. godine isplatiti u visini od 50% do 15.07.2011. godine i preostalih 50% najkasnije do 31.08.2011. godine do maksimalnog iznosa od 35.000,00 dinara. Tačkom 4 ugovoren je obračun zarade u 2011. godini za period januar-maj 2011. godine zaposlenima u iznosu minimalne zarade za sve radno angažovane, a tačkom 5 je ugovoreno da se izvrši isplata do iznosa minimalne zarade u mesecu u kom se isplaćuje kada i ostalima iz tačke 4 Sporazuma. Tačkom 6 je ugovoreno da će sve obaveze iz zarada zaposlenih i obaveze iz Kolektivnog ugovora biti dogovorene u vremenskom periodu do 45 dana od potpisivanja sporazuma.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da tužbeni zahtev tužioca neosnovan u delu da se obaveže tuženi da plati tužiocu na ime neisplaćenog regresa za 2006. godinu iznos od 6.000,00 dinara i na ime neisplaćenog regresa za 2007. godinu iznos od 10.000,00 dinara neosnovan, jer je potraživanje tužioca u ovom delu zastarelo i isto nije obuhvaćeno sporazumom od 09.04.2009. godine.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev za regres za 2006 i 2007 godinu jer sporazum iz 2009 godine ne govori o regresu, pa je potraživanje zastarelo.

Ovaj zaključak pobijane presude u ožalbenom delu se za sada ne može prihvatiti. Ovo sa razloga što je pobijana presuda zasnovana na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju. Naime, za sada se ne može prihvatiti stav o pravnoj irelevantnosti Sporazuma 1-1494 od 14.06.2011. godine gde je u tački 6 Sporazuma ugovoreno da će sve obaveze iz zarada zaposlenih i obaveze iz Kolektivnog ugovora biti dogovorene u vremenskom periodu od 45 dana od potpisivanja sporazuma.

Radi utvrđivanja pravnog značenja pojma obaveze bilo je nužno razjasniti da li je tuženi drugim zaposlenima u izvršenju ovog sporazuma isplatio regres za 2006 i 2007 godinu. Za slučaj da jeste tada bi bio pogrešan pravni stav iz ožalbene presude jer bi u istoj situaciji postojalo različito postupanje tuženog poslodavca bez razumno prihvatljivog razloga. Suprotno, stav prvostepenog suda bi bio pravilan.

Razjašnjenje ove okolnosti je od pravno vrednog značaja obzirom na iskaz: „da ispunjenje obaveza iz kolektivnog ugovora biće dogovoreno ( ovde nije razjašnjeno da li je takav dogovor postignut) u periodu od 45 dana“. Međutim, i da nije u formalnom smislu, a tuženi je iz iste situacije isplaćivao zaposlenima naknadu za regres za 2006. i 2007. godinu tada ni tužilac ne bi mogao biti doveden u neravnopravan položaj.

Pored toga žalba ukazuje da je zastupnik tuženog svojim obećanjem doveo do prolongiranja podnošenja tužbe. Za slučaj da je tužiocu zastupnik saopštio da će mu regres za 2006. i 2007. godinu biti isplaćen, tada bi se on pouzdao u dobroj veri u izjavu zastupnika, pa to ne bi moglo ostati bez uticaja na prekid zastarelosti, odnosno na odricanje od zastarelosti ako je rok istekao (presuda Evropskog suda za ljudska prava Levas protiv Hrvatske).

Zato će prvostepeni sud u ponovnom postupku upotpuniti činjenično stanje razjašnjenjem okolnosti: da li je tuženi isplaćivao regres za 2006. i 2007. godinu svim zaposlenim, te u vezi s tim razjasniće i da li je tužilac doveden u neravnopravan položaj, da li je zastupnik tuženog saopštio tužiocu da će regres biti isplaćen, pa će u zavisnosti od utvrđenja ovih činjenica ceniti i istaknuti prigovor zastarelosti. Nakon što prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdi činjenično stanje doneće novu, na zakonu zasnovanu odluku.

Imajući u vidu napred navedeno Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 377 ZPP („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09) u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11) ukinuo prvostepenu presudu u stavu petom izreke i odlučio kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić