APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

24.02.2011.

Gž1 632/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 632/11
Dana, 24.02.2011. godine
B E O G R A D
Nemanjina broj 9

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, koga zastupa advokat AB, protiv tuženog SP "BB" koga zastupa BA radi poništaja rešenja odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv delimične presude Drugog osnovnog suda u Beogradu – sudske jedinice u Lazarevcu P1.br.1095/10 od 07.07.2010.godine, ispravljene rešenjem istog suda P1.1095/10 od 27.10.2010.godine, doneo je u sednici veća, održanoj dana 24.02.2011.godine

P R E S U D U

PREINAČUJE SE delimična presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu – sudske jedinice u Lazarevcu P1.br.1095/10 od 07.07.2010.godine, isprevljene rešenjem istog suda P1.br.1095/10 od 27.07.2010.godine i ODBIJA tužbeni zahtev tužioca da se poništi rešenje tuženog o otkazu ugovora u radu broj 7268 od 28.07.2009.godine i da se obaveže tuženi da tužioca vrati na radno mesto radnika na rampi – portira ili drugo radno mesto prema sposobnostima, snanju i stručnoj spremi.

O b r a z l o ž e nj e

Delimičnom presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu – sudske jedinice u Lazarevcu P1.br.1095/10 od 07.07.2010.godine, u stavu jedan izreke poništeno je rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu broj 7268 od 28.07.2009.godine kojim je otkazan ugovor o radu broj 5385 od 02.07.2003.godine, aneksom osnovnog ugovora o radu broj 5385 od 02.07.2003.godine zaveden pod brojem 8786 dana 06.11.2003.godine i aneks broj dva uz ugovor o radu broj 5385 zaveden pod brojem 636 dana 16.01.2009.godine zaključen između tužioca i tuženog kao poslodavca kojim je tužiocu prestao radni odnos zaključno asa 27.07.2009.godine, dok je stavom dva izreke obavezan tuženi da tužioca vrati na rad na radno mesto radnik na rampi portira ili drugo radno mesto prema sposobnostima, znanju, stručnoj spremi u roku od osam dana od dana prijema presude.

Pravnosnažnim rešenjem istog suda P1.br.1095/10 od 07.07.2010.godine, u stavu jedan izreke ispravljena je ova presuda u zaglavlju u pogledu naziva suda, tako da umesto Drugi osnovni sud u Beogradu – jedinica u Lazarevcu, sada ispravljeno glasi: “Drugi osnovni sud u Beogradu – sudska jedinica u Lazarevcu”, dok je stavom dva izreke predloženo da u svemu ostalom presuda ostaje neizmenjena.

Protiv ove presude, tuženi je blagovremeno izjavio žalbu iz svih razloga.

Tužilac je podneo odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP, Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

-žalba je neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku do rušenja ožalbene presude sledi:

Da je tužilac bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima radnika na rampi – portira, da je tužilac dana 16.07.2009.godine po izlasku iz pravne službe krećući se prema kapiji preduzeća susreo saobraćajnog dispečera DD kome je povišenim tonom rekao da će ubiti ĐĐ sa kojim je bio u sudskom sporu koji je u istom imao položaj poverioca prema tužiocu kao dužniku, a potom na kapiji preduzeća i ako prema rasporedu rada nije bila njegova smena rekao VV i GG da će ga tući, da je tuženi dostavio tužiocu upozorenje 06975 dana 18.07.2009.godine uz prijavu podnetu od strane EE šefa obezbeđenja, da je rešenjem broj 7268 od 28.07.2009.godine tužiocu otkazan ugovor o radu broj 5385 od 02.07.2009.godine, aneks osnovnog ugovora o radu broj 5385 od 02.07.2003.godine, zaveden pod brojem 8786 od 06.11.2003.godine i aneks broj 2 uz ugovor o radu broj 5385 zaveden pod brojem 636 od 26.01.2009.godine koji su zaključili tužilac raspoređen na radnom mestu radnika na rampi – portira i tuženi kao poslodavac, da tužiocu prestaje radni odnos sa 27.07.2009.godine zato što je dana 16.07.2009.godine nakon izlaska iz pravne službe preduzeća gde mu je uručenog rešenje Opštinskog suda u Mionici, po nalogu istog suda prilikom susreta sa saobraćajnim dispečerom DD pretio da će ubiti ĐĐ sa kojim je u sudskom sporu, tako što je rekao “reci ĐĐ da ne dolazi na posao jer ću ga ubiti” , a zatim je na kapiji preduzeća nastavio da viče i preti ĐĐ.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega je pobijane presuda preinačena i odlučeno kao u izreci ove presude.

Naime prema odredbi člana 179 stav 1 tačka 3 Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” broj 24/05.......)poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i u slučaju ako zaposleni ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Poštujući ovu pravnu normu zaposleni se ponaša suprotno standardu očekivanog ponašanja i onda ako drugom zaposlenom upućuje neposredno ili preko drugih zaposlenih poruke koje sadrže ozbiljne pretnje da će napasti na njegov život i telo. Reči:“ubiti“ i „tući“ po svom značenju su takve da sadrže iskaz o predstojećem napadu sa najavljenim posledicama. Te posledice se odnose na napad na život i telo drugog zaposlenog. Ovde je tužilac suprotno standardu očekivanog ponašanja od zaposlenog koji podrazumeva korektan odnos prema drugim zaposlenima i rešavanje privatnih problema na slovom zakona i demokratskom društvu primeren način preko drugih zaposlenih pretio da će ubiti ĐĐ sa kojim je u sudskom sporu, tako što je rekao: “reci ĐĐ da ne dolazi na posao jer će ga ubiti", a zatim na kapiji rekao VV i GG "da će ga tući".

To je ponašanje suprotno dužnosti zaposlenog da poštuje pravila poslodavca u vezi ispunjavanja ugovornih i drugih obaveza iz radnog odnosa- čl. 15. stav1. Tač.2. ZOR. Reč je i o ugovornim obavezama imajući u vidu tačku 1 Aneksa broj 8786 0d 06.11.2003.godine – neljudsko ponašanje(alineja 13) u čijem prisustvu prestaje radni odnos. Na taj način se narušava radna disciplina. Zato se ne može prihvatiti stav iz pobijane presude da nije poremećena radna disciplina. Upućivanje ozbiljne pretnje drugom zaposlenom je narušavanje discipline koja se zahteva od zaposlenih u radnoj sredini kao uslova za uspešno obavljanje poverenih poslova. Nije radna sredina mesto za rešavanje neraščišćenih privatnih sporova sa drugim zaposlenima - čl.107. stav 1. alineja 6. Kolektivnog ugovora kod poslodavca .

Tužilac je bio svestan opisanih radnji i hteo je njihovo izvršenje, pa se u konkretnom slučaju radi o umišljajnom izvršenju pripisane mu radnje ponašanja u čijem prisustvu tužilac ne može ostati na radu, suprotno razlozima iz žalbene presude.

Ponovljena radnja pretnje u kratkom vremenskom razmaku učinjena povišenim tonom i produženi vid njenog izvršenja ukazuje na ozbiljnost pretnje i kvalifikuje njegov subjektivni odnos tužioca prema toj radnji sa stanovišta umišljajnog izvršenja inkriminacije. To nije trenutna reakcija kako se to tvrdi u pobijanoj presudi već svesno reagovanje na nedozvoljen način na rezultate sudskog spora

Navod pobijane presude, da je tužilac primeran radnik odan preduzeću, obzirom da ima 2343 prekovremena sata i 84 dana neiskorišćenog godišnjeg odmora, da zbog toga događaja nije pokrenut ni krivični ni prekršajni postupak, i da svojim ponašanjem nije ugrozio radnu disciplinu, te da se radi o jednom događaju kao trenutnoj reakciji u kojoj sve okolnosti tuženi poslodavac je trebao da ceni, po shvatanju suda nemaju ni svoje pravno ni činjenično pokriće. Nemaju ni činjenično pokriće jer sam prvostepeni sud na osnovu rezultata izvedenih dokaza utvrđuje da je tačno da je tužilac rekao DD da će ubiti ĐĐ, a VV i GG da će ga tuči, što ukazuje na ponovljenu radnju pretnje, jer su naznačene reči takve da sa obzirom na svoje značenje, izazivaju strah kod drugog da će biti napadnut njegov život i telo. Ovo posebno i s obzirom da je između tužioca i ĐĐ postojao sudski spor u povodu koga je tužilac na opisani način i reagovao.

Ova pretnja je i objektivno mogla zato da stvori utisak da će biti realizovana i da stvori kao svoju nužnu posledicu osećaj ugroženosti lica kome je upućena. Sve to je suprotno nužnosti postojanja zdrave i bezbedne radne sredine na radu zbog čega takve radnje ovaj sud prihvata kao radnje koje predstavljaju ponašanje u čijem prisustvu tužilac ne može da nastavi rad kod poslodavca.

U prisustvu prethodnih razloga ne može se prihvatiti ni stav iz odgovora na žalbu da je prvostepeni sud pravilno i svestrano cenio sve okolnosti tužiočevog ponašanja na rad i u vezi sa radom i zaključio da ne postoji ni jedna okolnost ranijeg tužiočevog neprimerenog ponašanja. Nema ranijeg ponašanja kada je označeno ponašanje dovoljno da se kvalifikuje kao razlog za otkaz ugovora o radu u smislu tačke 3 člana 179 Zakona o radu.

Kod označenog preinačena je ožalbena presuda u pogledu odluke o restituciji i odbijen tužbeni zahtev jer je to nužna posledica otkaza ugovora o radu.

Sa izloženog na osnovu odredbe člana 375 ZPP, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija,
Borivoje Živković

LjP