APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

11.04.2011.

Gž1 5760/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 5760/10
Dana 11.04.2011.godine
B E O G R A D
Nemanjina br.9

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, čiji je punomoćnik AB advokat, protiv tuženog "BB", radi naknade štete, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.1365/09 od 02.10.2009.godine, doneo je posle zaključene javne i glavne rasprave pred drugostepenim sudom dana 11.04.2011.godine, u prisustvu tužioca lično sa punomoćnikom i zakonskog zastupnika tuženog, istog dana,

P R E S U D U

POTVRĐUJE se presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.1365/09 od 02.10.2009.godine, u delu stava prvog izreke i to za iznos od 160.000,00 dinara na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, za iznos od 80.000,00 dinara na ime pretrpljenog fizičkog bola, za iznos od 32.000,00 dinara na ime naruženosti i za iznos od 64.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.10.2009.godine do isplate i u tom delu žalba tužene ODBIJA kao neosnovana.

PREINAČUJE SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.1365/09 od 02.10.2009.godine, u delu stava prvog izreke i ODBIJA tužbeni zahtev tužioca prema tuženoj za naknadu nematerijalne štete i to po osnovu umanjenja opšte životne aktivnosti za iznos od još 340.000,00 dinara, za pretrpljeni fizički bol za iznos od još 320.000,00 dinara, za naruženost za iznos od još 168.000,00 dinara i za pretrpljeni strah za iznos od još 136.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 02.10.2009.godine do isplate.

PREINAČAVA SE rešenje o troškovima postupka sadržano u delu stava prvog izreke presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.1365/09 od 02.10.2009.godine, pa se obavezuje tužena da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka plati iznos od 124.000,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, a odbija zahtev tužioca prema tuženom za iznos od 62.000,00 dinara po osnovu naknade troškova parničnog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.1365/09 od 02.10.2009.godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete plati i to za pretrpljene fizičke bolove iznos od 400.000,00 dinara, za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 500.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 200.000,00 dinara i za estetsko naruženje iznos od 200.000,00 dinara, što sve ukupno čini iznos od 1.300.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 02.10.2009.godine do isplate, kao i da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 186.000,00 dinara, sve u roku od 15 dana, dok je stavom drugim izreke odbijen tužbeni zahtev kao neosnovan za iznos preko dosuđenog a do traženih iznosa. Stavom trećim izreke utvrđeno je da je tužba tužioca u delu koji se odnosi na naknadu materijalne štete – isplatu zarade za period od 28.02.2005.godine, za iznos od 100.000,00 dinara, povučena.

Protiv ove presude tuženi je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost ožalbene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je žalba tuženog delimično osnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom utvrđenju u prvostepenom postupku sledi: da je tužilac, zaposlen na radnom mestu zidara kod tuženog, pretrpeo povredu na radu dana 28.02.2005.godine u jutarnjim časovima (09,00h), kojom prilikom je obavljao poslove sečenja armature. Naime, tužilac je spornog dana obavljao poslove sečenja armature, na visini od oko 3 metra. Armatura se sastojala od betonske ploče debljine 10cm i armaturne mreže. Tužilac je posao obavljao ručnom brusilicom, klečeći, oslanjajući se na jednu nogu, jer je za obavljanje ovog posla bila potrebna izuzetna snaga. Kada je isekao donji deo armaturne mreže, zaneo se, usled velikog pritiska i pao na desno rame i glavu sa brusilicom u rukama. Radni prostor nije bio obezbeđen, nije bilo ograde, radnici nisu imali HTZ opremu. Niko od radnika nije nosio šlem, pa ni tužilac. Postojao je veliki pritisak od rukovodstva da se radovi ubrzaju, a postavljanje skele usporavalo bi proces rada. U trenutku kada je tužilac obavljao posao sečenja armature, prema pravilniku je bio raspoređen na fasadersko-zidarskim poslovima. Međutim, ipak je pristao da radi ovaj posao jer je to bilo jedino gradilište na kom je bilo posla. Prilikom pada tužilac je pretrpeo tešku telesnu povredu izazvanu padom sa visine, usled čega je na desnom ramenu zadobio ožiljak dubine oko 10cm od operacije. Rameni zglob u kontrakturi je srednjeg stepena, a dizanje ruke je aktivno do 60%. Tužilac je trpeo bolove jakog intenziteta ukupno 7 dana od momenta povrede i u toku lečenja, odnosno posle operacije, bol srednjeg intenziteta je trajao oko mesec dana. Bolove lakog intenziteta je trpeo do kraja neprekidnog lečenja, a neprekidno lečenje je trajalo oko 10 meseci. Estetsko oštećenje lakog stepena ogleda se u ožiljku na desnom ramenu. Intenzitet primarnog straha jakog intenziteta trajao je oko 5-10 minuta, koliko i sama opasnost, nakon čega je usledio sekundarni strah jakog intenziteta, koji je trajao oko 24 sata, zatim sekundarni strah srednjeg intenziteta u trajanju od 3 meseca i slabijeg intenziteta u trajanju od 10 meseci, zbog čega je OŽA umanjena za 10%.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan. Ovo zato što je tužilac pretrpeo povredu na radu, padom sa visine, a na strani tužioca ne postoji doprinos, jer je do povrede došlo zbog neadekvatnog obezbeđenja mesta rada na kome je tužilac radio. Navedeno primenom odredbe člana 164 Zakona o radu i člana 200 Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, u postupku donošenja ožalbene presude činjenično stanje je bilo nepotpuno utvrđeno na okolnost nastanka povrede i doprinosa tužioca sopstvenoj šteti u vezi s tim, zbog čega je ovaj sud kao drugostepeni na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 369 stav 3 ZPP održao raspravu pred drugostepenim sudom i na osnovu rezultata izvedenih dokaza i ocene istih u smislu odredbe člana 8 ZPP utvrdio sledeće činjenično stanje:

Nesporno je da deo gradilišta gde je vršeno sečenje armature nije bilo obezbeđen skelom niti drugim vidom obezbeđenja, da su radnici radili bez zaštitnih sredstava. Tužilac je obavljao rad ručnom brusilicom umesto autogenom, a koji poslovi su inače poslovi mašinbravara i autolimara. Tužilac je imao završenu srednju mašinsku školu a primljen je sa internom kvalifikacijom za poslove zidara. Konkretan posao je bio posao autogenog limara. Tužilac je tada prvi put radio sa ručnom brusilicom, da bi obavljao posao morao je da isti obavlja sa polusavijenom nogom, na visini od oko 3,5 metra, kojom prilikom je vršio pritisak na brusilicu kako bi isekao armaturu debljine od oko 25mm. Tužilac je propao kroz armaturu, ali se ne seća da li zbog toga što je istu presekao u potpunosti ili ne. Inače mu je bilo poznato da se takva armatura seče autogenom brusilicom, zbog čega su radnici tuženom i predlagali da dođi limari i autogeni limari, ali to tuženi nije prihvatio. Tužiocu je bilo poznato da je to posao koji se radi autogenom brusilicom što je čuo od drugih radnika. Za obavljanje ovog posla neophodno je pridržavanje od strane drugog radnika. Međutim, tužilac je išao logikom da se ubrza posao zbog čega su od jedne grupe napravljene dve. To je bila ideja i poslovođe i šefa gradilišta Miljkovića (da rade bez skele i bez pridržavanja od strane drugog radnika). Tužilac ne može da se izjasni da li je prilikom povrede propao ili se okliznuo pa onda propao, ili je neki drugi radnik isekao kraj mreže zbog čega je on izgubio ravnotežu. Nesporno je među parničnim strankama da radnici nisu bili kolektivno osigurani, da tužilac nije ostvario nikakvu naknadu po osnovu kolektivnog osiguranja.

Tačno prvostepeni sud zaključuje da postoji objektivna odgovornost tužene da tužiocu naknadi pretrpljenu nematerijalnu štetu, jer je tuženi organizator opasne delatnosti (rad na visini sadrži povećan rizik od pada i povređivanja), u smislu odredbe člana 173 i 174 Zakona o obligacionim odnosima. Ovo i zato što rad na visini u kombinaciji sa obavljanjem ovog posla sa polusavijenom nogom čini ovu radnju i iz ovog razloga opasnom, jer nosi povećan rizik od neočekivanog gubitka ravnoteže. Zato je pravilno zaključio i prvostepeni sud da tužilac ima pravo na naknadu štete koja nesporno proizlazi iz utvrđene odgovornosti tuženog u smislu odredbe člana 164 Zakona o radu kojom je propisano da ukoliko zaposleni pretrpi povredu na radu ili u vezi sa radom poslodavac je dužan da mu naknadi štetu u skladu sa zakonom ili opštim aktom. Ovde je nesporno da se tužilac povredio u jutarnjim časovima dana 28.02.2005.godine, a po nalogu neposrednog rukovodioca kada je rad obavljao na platformi visine od oko 3,5 metra sečenje armaturne mreže ručnom brusilicom, kojom prilikom je potiskivao brusilicu kako bi isekao armaturu od 25mm zbog čega je bila neophodna velika snaga, dok su drugi radnici oko njega sekli mrežu sa makazama. Tužilac je mrežastu armaturu sekao zajedno sa grupom radnika i to makazama i brusilicom, da bi u jednom trenutku pao na donji nivo armature. Ovde dakle izvođenje konkretnih radova na visini predstavlja opasnu delatnost od koje preti povećana opasnost štete, a sama ručna brusilica predstavlja opasnu stvar koja svojim postojanjem i svojstvima predstavlja povećanu opasnost za okolinu. Zato je tuženi i odgovoran po načelima objektivne odgovornosti u smislu odredbe člana 173 i 174 Zakona o obligacionim odnosima i kao organizator opasne delatnosti i kao vlasnik opasne stvari. Izloženo primenom pravila iz člana 6, 20, 34, 38 tada važećeg Zakona o zaštiti na radu. Ovo tim pre što je tuženi bio u obavezi da kao organizator opasne delatnosti i vlasnik opasne stvari obezbedi mesto rada postavljanjem skele ili drugog vida obezbeđenja, a što nesporno nije učinjeno.

Polazeći od ovoga činjeničnog stanja odlučeno je kao u izreci ove presude.

Međutim, postoji i doprinos tužioca sopstvenoj šteti primenom pravila iz člana 192 ZOO. Propust tužioca je u tome što je pre svega prihvatio da obavlja rad na način koji nosi povećan rizik od povređivanja, iako je znao da pod navedenim uslovima, nije osposobljen za rad na visini, da nije nosio HTZ opremu (ovakav način rada nije bezbedan) odnosno tužilac je pristao na takav način obavljanja rada. Činjenica da je to radio zbog straha od gubitka posla ne opravdava ovakav postupak tužioca, jer je bio dužan da preduzme sve što je potrebno da spreči ugrožavanje svog života i zdravlja kao i da svaki zadatak, posebno kada se on obavlja u specifičnim uslovima, kao što je to slučaj sa radovima na visini, pa i konkretan slučaj sečenje armaturne ploče na visini od oko 3,5 metra, preduzima sa posebnom pažnjom. Međutim, tužilac je i pored činjenice da nije bio osposobljen za rad na poslovima autogenog limara (primljen je sa internom kvalifikacijom na poslovima zidara fasadera) obavljao sečenje armature ručnom brusilicom (trebalo je autogenom brusilicom), sa polusavijenom nogom u kolenu, iako je mogao da odbije obavljanje ovog posla iz razloga što nije bio osposobljen i zbog nebezbednog načina rada. Izloženo primenom pravila iz člana 50 i 58 Zakona o zaštiti na radu („Službeni glasnik RS“ br. 42/91...propis tada važeći) u skladu sa kojom normom zakona radnik ima pravo da odbije da radi ako mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje. Ipak, tužilac je pristao na obavljanje tog posla i to ne osporava kako u toku prvostepenog postupka tako i na raspravi pred drugostepenim sudom, već prihvata da isti obavi iz razloga što nije smeo da odbije nalog neposrednog rukovodioca, a što ne opravdava ovakav postupak tužioca. Šta više tužiocu je bilo poznato da se armatura seče autogenom brusilicom a ne ručnom i da to nije u opisu njegovih poslova. Usled svega toga tužiočeva nepažnja se ogleda i u delu iskaza datog pred drugostepenim sudom: „Ne mogu da se setim kako je došlo do mog pada, možda je neko presekao gornji kraj mreže, a možda usled pritiska“. Zato su i osnovani navodi žalbe tuženog da je tužilac doprineo povređivanju, suprotno zaključku prvostepenog suda, i da taj procenat po oceni ovog suda iznosi 20%. Ovo zato što je tužilac pre svega pristao na opisani način rada, koji je nebezbedan za njega, a i bio je dužan da postupa sa povećanom pažnjom. Radnici, pa i tužilac išli su logikom da ubrzaju posao pa su od jedne grupe napravljene dve grupe na koji način su nastavili rad bez skele i bez pridržavanja od strane drugog radnika.

Imajući u vidu okolnosti povređivanja i činjenicu da je tužilac u vreme povređivanja imao 47 godina, po oceni ovog suda iznos od 200.000,00 dinara predstavlja pravičnu naknadu tužiocu za umanjenu opštu životnu aktivnost, koja procentualno iznosi 10%. Međutim, imajući u vidu doprinos tužioca od 20%, tužiocu na ime umanjenja opšte životne aktivnosti pripada iznos od 160.000,00 dinara. Takođe u smislu odredbe člana 200 Zakona o obligacionim odnosima, koja propisuje da za pretrpljene fizičke bolove, duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, naruženost i za strah sud će ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha njihovog trajanja to opravdavaju, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, vodeći računa da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Primenjujući napred citiranu zakonsku odredbu ovaj sud je ocenio da je pravična naknada za pretrpljeni fizički bol 100.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 80.000,00 dinara i za psihički bol zbog naruženosti iznos od 40.000,00 dinara, ali imajući u vidu doprinos tužioca od 20%, tužiocu su dosuđeni po navedenim vidovima štete i to za pretrpljeni bol iznos od 80.000,00 dinara, pretrpljeni strah iznos od 64.000,00 dinara i za psihički bol zbog naruženosti iznos od 32.000,00 dinara. U prisustvu ovih razloga odbijen je tužbeni zahtev tužioca za veći iznos i u tom delu preinačena pobijana presuda i odlučeno kao u izreci ove presude.

Ovako odmerena pravična novčana naknada za sve tražene vidove nematerijalne štete po oceni drugostepenog suda u skladu sa odredbom člana 200 Zakona o obligacionim odnosima.

Na dosuđene vidove naknade nematerijalne štete ovaj sud kao drugostepeni dosudio je zakonsku zateznu kamatu primenom odredbe člana 277 Zakona o obligacionim odnosima od datuma presuđenja.

Neosnovan je navod žalbe da je visina naknade sa stanovišta njegove uloge da bude satisfakcija previsoko odmerena nema osnova u odredbi člana 200 ZOO. Dosuđeni iznosi predstavljaju pravičnu naknadu i ne pogoduju težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Navod žalbe da tužilac nije postupao sa uobičajenom pažnjom nema svoje pokriće a njegov doprinos sopstvenoj šteti odmeren je u postupku donošenja ove presude i s tim u vezi pobijana presuda u određenom delu izreke je preinačena srazmerno tom doprinosu.

Imajući u vidu da je tužena delimično uspela u žalbi zato su i troškovi postupka po žalbi tužiocu dosuđeni u ovom delu srazmerno njegovom uspehu u sporu, primenom odredbi članova 149 i 150 ZPP, a isti se odnose na: sastav tužbe u iznosu od 6.000,00 dinara, sastav tri obrazložena podneska u iznosu od po 6.000,00 dinara, pristup i zastupanje na 8 održanih ročišta u iznosu od 7.000,00 dinara, pristupi i zastupanje na 6 neodržanih ročišta u iznosu od po 3.500,00 dinara, troškovi veštačenja u iznosu od 14.000,00 dinara i troškovi takse za tužbu i odluku u iznosu od po 7.500,00 dinara, što sve ukupno iznosi 124.000,00 dinara, a što je odmereno primenom tarife o nagradi i naknadi za rad troškova advokata i Taksene tarife važećim u vreme presuđenja. Kod izloženog odbijen je zahtev za naknadu troškova parničnog postupka za veći iznos.

Na osnovu izloženog Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbi članova 375 ZPP, 380 tačka 4 i člana 161 stav 2 ZPP odlučio kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić