APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

28.12.2011.

Gž1 5538/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 5538/11
Dana 28.12.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Aleksandre Spirkovske i Radomira Kokotovića, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA iz _ i BB iz _, čiji je zajednički punomoćnik AB, advokat _, protiv tuženog "VV" ad u restrukturiranju iz _, radi poništaja, odlučujući o izjavljenim žalbama tužilaca i tuženog na presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2135/10 od 30.09.2011. godine, u sednici veća održanoj dana 28.12.2011. godine, doneo je

P R E S U D U

POTVRĐUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2135/10 od 30.09.2011. godine u delu stava trećeg izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocima isplati regres za 2006. i 2007. godinu i stav četvrti izreke i u tom delu žalba tuženog se ODBIJA kao neosnovana.

PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2135/10 od 30.09.2011. godine u stavu prvom i drugom izreke i USVAJA tužbeni zahtev tužioca AA iz _ u delu u kome je tražio da se poništi stav drugi rešenja tuženog br. 190 od 24.04.2007. godine i člana 2 Sporazuma o međusobnom regulisanju prava i obaveza po osnovu rada br. 467 od 23.04.2007. godine, te da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 36.550,00 dinara, koji predstavlja razliku između isplaćenog iznosa od 314.800,00 dinara i iznosa od 351.350,00 dinara na ime otpremnine, sa zakonskom zateznom kamatom od 23.04.2007. godine i tužbeni zahtev tužioca BB u delu u kome je tražio da se poništi stav drugi rešenja tuženog br. 204 od 24.04.2007. godine i člana 2 Sporazuma o međusobnom regulisanju prava i obaveza po osnovu rada br. 466 od 23.04.2007. godine, te da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 36.550,00 dinara, koji predstavlja razliku između isplaćenog iznosa od 314.800,00 dinara i iznosa od 351.350,00 dinara na ime otpremnine, sa zakonskom zateznom kamatom od 23.04.2007. godine do konačne isplate.

PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2135/10 od 30.09.2011. godine u preostalom delu stava trećeg izreke i ODBIJA tužbeni zahtev tužilaca da im tuženi isplati na ime regresa za 2005. godinu po 22.149,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2005. godine, kao neosnovan.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2135/10 od 30.09.2011. godine stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA iz _ u delu u kome je tražio da se poništi stav drugi rešenja tuženog br. 190 od 24.04.2007. godine i člana 2 Sporazuma o međusobnom regulisanju prava i obaveza po osnovu rada br. 467 od 23.04.2007. godine, te da se obaveže tuženi da tužiocu prvog reda isplati iznos od 36.550,00 dinara, koji predstavlja razliku između isplaćenog iznosa od 314.800,00 dinara i iznosa od 351.350,00 dinara na ime otpremnine sa zakonskom zateznom kamatom od 23.04.2007. godine do konačne isplate kao neosnovan. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca BB iz _ u delu u kome je tražio da se poništi stav drugi rešenja tuženog br. 204 od 24.04.2007. godine i člana 2 Sporazuma o međusobnom regulisanju prava i obaveza po osnovu rada br. 466 od 23.04.2007. godine te da se obaveže tuženi da tužiocu drugog reda isplati iznos od 36.550,00 dinara koji predstavlja razliku između isplaćenog iznosa od 314.800,00 dinara i iznosa od 351.350,00 dinara na ime otpremnine, sa zakonskom zateznom kamatom od 23.04.2007. godine do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocima isplati i to na ime regresa za 2005. godinu po 22.149,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2005. godine, na ime regresa za 2006. godinu po 27.549,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2006. godine, na ime regresa za 2007. godinu po 26.351,25 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.04.2007. godine. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 149.820,00 dinara.

Protiv navedene odluke žalbu su blagovremeno izjavili i tužioci i tuženi i to tužioci u odnosu na stav prvi i drugi izreke, a tuženi u odnosu na stav treći i četvrti u delu koji se odnosi na isplatu regresa i odluke o troškovima postupka, a zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlozima kao u žalbama.

Ispitujući pravilnost i zakonitost ožalbene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372 ZPP-a, Apelacioni sud u Beogradu, je našao:

-Žalba tužilaca je osnovana, dok je žalba tuženog delimično osnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1,2,5,7 i 9 ZPP-a, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti postoje druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u postupku pred prvostepenim sudom proizlazi da su tužioci bili zaposleni kod tuženog, te da im je prestao radni odnos kao tehnološkom višku dana 23.04.2007. godine, po osnovu rešenja o otkazu ugovora o radu i sporazuma o međusobnom regulisanju prava i obaveza po osnovu rada. Utvrđeno je da su se tužioci pre nego što su doneta rešenja o otkazu ugovora o radu sa tuženim zaključili Sporazum o međusobnom regulisanju prava i obaveza po osnovu rada 23.04.2007. godine, kojim su se opredelili za opciju 2, odnosno za isplatu 10 prosečnih bruto zarada u privredi Republike Srbije prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa, te da im je isplaćena otpremnina u ukupnom iznosu od 314.800,00 dinara a koja visina je utvrđena na bazi proseka zarada za septembar mesec 2006. godine, s obzirom da su u trenutku donošenja Programa to bili poslednji objavljeni podaci, jer je Program donetu u oktobru mesecu 2006. godine. Svojim tužbenim zahtevom tužioci potražuju razliku između isplaćene otpremnine i one koja je trebala da im bude obračunata s obzirom na prosek zarade za mart mesec 2007. godine, a s obzirom da im je radni odnos prestao 23.04.2007. godine. Međutim, prvostepeni sud je zaključio da je poslodavac mogao tražiti usklađivanje protivvrednosti iznosa sredstava potrebnih za rešavanje viška zaposlenih najkasnije do odobravanja posebnog Programa koji je u konkretnom slučaju odmah odobren a kojim je opredelio konačan broj zaposlenih po ponuđenim opcijama sa iznosima potrebnih sredstava nakon čega on više nije mogao tražiti usklađivanje podataka, kao i da nije mogao uticati da tužiocima bude isplaćena otpremnina tek u aprilu mesecu 2007. godine, s obzirom da je Vlada RS sredstva za uplatu otpremnina uplaćivala od januara do jula meseca 2007. godine, pa je s obzirom na ovo doneo odluku kao u stavu prvom i drugom izreke ožalbene presude.

Na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo i pogrešno zaključio da poslodavac ovde tuženi nije mogao tražiti usklađivanje protivvrednosti iznosa sredstava potrebnih za rešavanje viška zaposlenih, a posle isteka roka od mesec dana odnosno najkasnije do odobravanja posebnog Programa, a ovo imajući u vidu uputstvo o bližim kriterijumima za primenu Programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju ( „Službeni glasnik“ RS br. 89/2005).

Naime, pod tačkom 13 stav 3 navedenog Uputstva predviđeno je da poseban Program koji odobrava Vlada obavezno sadrži i deo kojim se utvrđuje da je taj Program podložan promenama koje su posledica usklađivanja protivvrednosti iznosa potrebnih sredstava i promenama broja i izbora opcije zaposlenih koji su utvrđeni kao višak, kao i ovlašćenje da promena u posebnom Programu odobrava Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike. Poštujući navedenu odredbu, bila je obaveza poslodavca da donosi posebne Programe i usklađuje protivvrednosti iznosa potrebnih sredstava, te da podnete zahteve šalje Vladi na odobravanje, a s obzirom da mu je ta mogućnost data navedenim Uputstvom, kao i da je sam period isplata otpremnina dugo trajao, a prosečne bruto zarade u Republici Srbiji su se menjale u navedenom periodu od januar do jula 2007. godine kada je isplata odpremnina trajala, a samim tim morala je da se menja i visina otpremnine. Tačno je da tuženi nije mogao da utiče kada će biti isplaćena otpremnina radnicima koji su proglašeni tehnološkim viškom, s obzirom da je sredstva uplaćivala Vlada, ali je on mogao da utiče na taj način što bi svojim posebnim programima usklađivao protivvrednosti iznosa potrebnih sredstava, tako da ne može biti izvinjavajući razlog za poslodavca da nije mogao da utiče na isplatu otpremnine, s obzirom da je mogao da traži njeno usklađivanje, pa je s obzirom na ovo prvostepena odluka u stavu prvom i drugom izreke morala biti preinačena, a zahtevi tužilaca usvojeni.

Pravilna je odluka prvostepenog suda kojom je obavezao tuženog za isplatu regresa tužiocima za 2006. i 2007. godinu, a s obzirom na odredbu člana 118 stav 1 tačka 6 Zakona o radu, a visina utvrđena na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, a na navod žalbe da ni ostalim zaposlenima zbog teške finansijske situacije regres nije isplaćivan ne može biti od uticaja na drugačiju odluku, a imajući u vidu i to da je ovo isticano i tokom provostepenog postupka.

Međutim, imajući u vidu odredbu člana 12 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu kojim je utvrđeno da se član 118 stav 1 tačka 5 i 6 primenjuje počev od 01.01.2006. godine pogrešno je prvostepeni sud zaključio da tuženi tužiocima treba da isplati regres za 2005. godinu pa je u tom delu presuda preinačena i odbijen tužbeni zahtev tužilaca.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 149 i 150 ZPP.

Sa izloženog, a primenom odredbe člana 375 i 380 tačka 4 ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća sudija
Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić