APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

31.12.2010.

Gž1 5515/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 5515/10
Dana 30.12.2010. godine
B E O G R A D

naknada nematerijalne štete

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Ljiljane Mitić Popović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA, čiji su punomoćnici AB, AB1 i AB2, advokati, protiv tuženog "BB", radi naknade štete, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužilje protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.9192/06 od 03.06.2008.godine, ispravljene rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.71571/10 od 12.05.2010.godine u sednici veća održanoj dana 30.12.2010.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao NEOSNOVANA žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.9192/06 od 03.06.2008.godine, ispravljena rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.71571/10 od 12.05.2010.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.9192/06 od 03.06.2008.godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužilji na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda plati iznos od 400.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 200.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Ova presuda ispravljena je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.71571/10 od 12.05.2010.godine i to tako što u uvodu presude umesto „Prvi opštinski sud u Beogardu“ treba da stoji „Prvi opštinski sud u Beogradu“.

Protiv ove presude žalbu je blagovremeno izjavila tužilja zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je žalba tužilje neosnovana.

U provedenom prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni ona iz tačke 12, na koju se ukazuje navodima iz žalbe, budući da ožalbena presuda sadrži dovoljne, jasne i neprotivrečne razloge o svim odlučnim činjenicama.

Iz činjeničnog utvrđenja u prvostepenom postupku sledi: da je tužilji, odlukom v.d. generalnog direktora tuženog broj D-144/98 od 17.09.1998.godine prestao radni odnos izrečena disciplinska mera prestanak radnog odnosa, zato što je u periodu od 21. do 28.07.1998.godine učestvovala u organizovanju i podržavanju štrajka suprotno odredbama člana 18 stav 2 Zakona o štrajku u pogonu "BB1" a kasnije i u ostalim pogonima, što je uzrokovalo izuzetno teške posledice zbog neodvijanja funkcije javnog gradskog saobraćaja, čime je učinila povrede radne obaveze iz člana 77 stav 1 tačke 26, 28 Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog. Navedeno rešenje potvrđeno je odlukom Upravnog odbora tuženog 26.10.1998.godine, kojim je odbijen prigovor tužilje kao neosnovan. Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.2423/04 od 20.06.2005.godine poništeno je rešenje v.d. generalnog direktora tuženog broj 144/98 od 17.09.1998.godine i odluka Upravnog odbora tuženog broj 144/98od 26.10.1998.godine. U dnevnom listu "VV" od 03.08.1998.godine sa naslovom „Slike otpuštenih na poternicama“ u tekstu su prenete izjave otpuštenih radnika tuženog koji su između ostalog naveli da je organizator štrajka u stvari Gradska Vlada, da je otpuštenima zabranjen ulaz u preduzeće i da se na ulazima nalaze slike otpuštenih „kao poternice“ U tekstu pod naslovom „grupe od 20-30 ljudi prete pištoljima i druge sprečavaju da rade“ navedene su izjave Gradske Vlade da će ukoliko na miran način ne prestane štrajk uz intervenciju policije deblokirati pogone GSP-a, da će doći do smene celokupnog rukovodstva i da ukoliko ne budu izvršavali radne obaveze radnici će dobiti otkaze. Takođe i u dnevnim listovima „Blic „ od 27.07.1998.godine od naslovom „Otkazi svima koji ne rade“ prenete su izjave članova Gradske Vlade date na konferenciji za štampu, kao i izjava da se radi o nelegalnom štrajku da nije slučajno što se obustava rada poklapa sa akcijama terorista na Kosovu i da je ovaj štrajk skuvan u istoj kuhinji kao i prethodni iza koga stoje članovi DS. U dnevnom listu "GG" od 29.07.1998.godine pod naslovom „Prekinut štrajk, podeljeni otkazi“ prenete su izjave od predsednika Gradske Vlade DD da je 25 radnika dobilo otkaze zbog toga što su blokirali pogone i onemogućavali ostale zaposlene da rade, dok je u dnevnom listu "VV" od 27.07.1998.godine pod naslovom „Otkazi za neradnike, deblokade uz pomoć MUP-a“ navode izjave člana Gradske Vlade ĐĐ data na konferenciji za novinare da je Izvršni odbor Skupštine grada zaključio da treba uvesti hitne mere i naložio je da se zaposleni vrate na radna mesta jer će im u suprotno automatski prestati radni odnos. U dnevnom listu "EE" sa naslovom „Na ulicama tek po koji trolejbus“ listu "ŽŽ" sa naslovom „Beograđane prevozilo samo 23 trolejbusa, jedan autobus GSP-a“ listu "ZZ" pod naslovom „Uzmi volan ili otkaz“ od 27.07.1998.godine prenete su informacije o broju vozila u saobraćaju kao i izjave date na konferenciji za štampu održane u Skupštini grada. U dnevnom listu "II" sa naslovom „Grupna poternica za 25 radnika“ prikazano je 25 fotografija među kojima se nalazi i fotografija tužilje. Među parničnim strankama nesporno je da se tužiljino radno mesto fizički nalazi u prostorijama uprave zgrade pogona "BB1" i da je tužilja vraćena na svoje radno mesto. Inače svedok SS (v.d. generalnog direktora) dao je službi obezbeđenja nalog da spreči ulazak neovlašćenim licima, radnicima koji rade u drugim pogonima, uz obrazloženje da je "BB" imao 8 hiljada zaposlenih, 6 saobraćajnih pogona i 30 ulazno izlaznih kapija, ali nije dao nalog da se fotografija otpuštenih radnika istaknu na kapiji i oglasnoj tabli. Konkretno svedok SS1 je uradio fotografije lica kojima je prestao radni odnos i fotografije uzeo u dovoljnom broju primeraka za svaku portirnicu iz kadrovske službe, a portiri su te listove držali na stolu, a ne na oglasnim tablama ili staklu portirnice. Moguće je da je neko uveo novinara u portirnicu da to slika. Takođe je to potvrdio i svedok SS2 koji je naveo da su te slike mogli da gledaju samo radnici u portirnicama. Službeno nisu dostavljani listu "II". To je takođe potvrdio i svedok SS3, koji je inače fotoreporter u dnevnom listu "II" i koji je slikao spiskove koji su bili zalepljeni na portirnici, ali sa unutrašnje strane. Svedok je takođe naveo da su mu naprotiv, dozvolu dali članovi Sindikalne organizacije. Konkretno od strane prisutnog sindikalca pokazano mu je šta treba da se fotografiše, a kada je završio fotografije je odneo u redakciju nakon čega je i objavljen tekst sa fotografijama. Što se tiče samih fotografija svedok SS2 je naveo da je to učinjeno zbog masovnog otpuštanja, zbog toga što je kod tuženog zaposleno oko 7 hiljada ljudi i činjenice da su dati otkazi uglavnom sindikalnim aktivistima koji nisu dolazili samo u svoje pogone već i u ostale. On lično nije dao naredbu da svako od tih radnika mora da bude praćen, a što se samog praćenja tiče svedok je naveo da je nalagano u pojedinim slučajevima jer su otpušteni radnici govorili da će ići na jedno mesto a odlazili u upravnu zagradu uli obratno. Iz nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka proizlazi da je tužilja zbog ovih događaja trpela strah srednjeg intenziteta u vreme pokušaja nasilnog iseljenja iz kancelarije, koji je zatim prešao u sekundarni strah zbog neizvesne budućnosti i tercijalni strah niskog intenziteta u smislu posttraumatskog stresnog sindroma bez tendencije potpunog nestanka, ali da razlozi i sam intenzitet straha nisu mogli izazvati poremećaj psihičke i emocionalne ravnoteže.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da tužilja nema pravo na naknadu nematerijalne štete u smislu odredbi člana 200 Zakona o obligacionim odnosima, za pretrpljene duševne bolove zbog nezakonitog udaljenja s posla i pretrpljenog straha zbog neizvesne budućnosti budući da je u konkretnom slučaju satisfakcija u tome što je tužilja vraćena na posao i što je isplaćena materijalna šteta. Kao drugi razlog navodi i da na strani tuženog ne postoji pasivna legitimacija, budući da tuženi nije autor tekstova.

Suprotno navodima žalbe prvostepeni sud je na potpuno u pravilno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 154 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugom prouzrokuje štetu dužan je naknaditi osim ako ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice.

Suprotno navodima žalbe, pravilno je prvostepeni sud zaključio da u konkretnom slučaju ne postoji osnov odgovornosti tuženog i da zato tužilja nema pravo na novčanu naknadu u smislu odredbe člana 200 Zakona o obligacionim odnosima za pretrpljene duševne bolove zbog nezakonitog udaljenja sa posla i pretrpljenog straha zbog neizvesne budućnosti. Ovo zato što se disciplinski organi ovlašćeni da sprovedu disciplinski postupak, a za celo vreme njegovog trajanja važi prezumpcija nevinosti. Tačno je da je rešenjem broj D.144/98 od 17.09.1998.godine tužilji je zbog povrede radnih obaveza izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, koja odluka je potvrđena odlukom Upravnog odbora od 26.10.1998.godine, a koje odluke su poništene delimičnom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu i obavezan tuženi da tužilju vrati na poslove. Međutim, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud odlukom o restituciji tužilja je doživela satisfakciju zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, zbog čega ove disciplinske odluke nisu mogle proizvesti povredu časti i ugleda, odnosno strah kao afektivnu reakciju na ovaj događaj.

Pod povredom časti se podrazumeva sistem vrednosti koji je oštećeni imao o sebi. Ovde nije došlo do povrede časti u ovom značenju i ugleda tužilje kao skupa moralnih vrednosti koje ona uživa u sredini gde živi i radi. Nije i upravo iz razloga što disciplinski organ je ovlašćen da sprovede disciplinski postupak protiv tužilje. Osim toga taj postupak nije sproveden u cilju omalovažavanja ili nepoštovanja tužilje, suprotno navodima iz žalbe, niti su poništene odluke mogle dovesti do povrede časti i ugleda imajući u vidu njihov sadržaj, kao i činjenicu da je restitucija dovoljna satisfakcija za preživljeno zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Takođe, drugi razlog, a što takođe zaključuje pravilno i prvostepeni sud jeste i činjenica da tuženi ne može da odgovara za netačnu vest i iz razloga što tuženi nije autor teksta, odnosno tuženi nije autor informacije niti osnivač medija u kome su te informacije objavljene. Zato nema osnova za odgovornost tuženog primenom pravila iz odredbe člana 172 stav 1 u vezi sa odredbom člana 154 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima. Zato je i pravilan zaključak prvostepenog suda da ne postoji pasivna legitimacija na strani tuženog.

Insistiranje pobijane presude da je javni saobraćaj delatnost od opšteg interesa, da je štrajk bio propraćen medijima i da su štrajkači izjednačeni sa terorističkom organizacijom OVK zanemaruje razliku između izloženog u sredstvima javnog informisanja i radnji tuženog poslodavca i njegovih organa. Ovde tuženi ne može da odgovara za netačnu vest – pogrešno objavljenu informaciju koja sadrži i iskaze koji po shvatanju ovog suda štete časti i ugledu tužioca. Ovo zato što nije autor informacije, niti osnivač medija u kome su te informacije objavljene. Zato nema osnova za odgovornost tuženog primenom pravila iz člana 172 stav 1 u vezi odredbe člana 154 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima. Na to je tuženi osnovano ukazivao u toku postupka i u postupku po žalbi ističući nedostatak pasivne legitimacije.

Takođe bez uticaja su i navodi žalbe da je fotografije sačinila nadležna služba tuženog, što je tačno i nesporno proizlazi i iz iskaza svedoka. Međutim, objašnjeno je da su te fotografije istaknute u unutrašnjem delu portirnice upravo iz razloga kako bi portiri, odnosno radnici obezbeđenja, mogli znati kojim licima je prestao radni odnos, a radi sprečavanja ulaska neovlašćenih lica u pogon. U ostalom, iz iskaza svedoka SS3, fotoreportera, proizlazi da fotografije nisu pribavljene službenim putem, već da mu je naprotiv to omogućio pripadnik sindikalne organizacije.

Pri navedenom bez uticaja su i navodi iz žalbe u ostalom delu, a koji se tiču anatemisanja i prozivanja preko prethodno naznačenih javnih glasila iz razloga što tuženi nije autor tih radnji. Radi toga nema uzročno posledične veze između radnji tuženog koje sproveo disciplinski postupak protiv tužilje i doneo disciplinsku odluku (koje su poništene prethodno naznačenom pravnosnažnom delimičnom presudom prvostepenog suda) i sadržaj informacija objavljenih putem medija gde je tužilja označena kao jedan od organizatora štrajka. Zato, kako tuženi nije pasivno legitimisan u ovoj parnici, ožalbena presuda je morala biti ukinuta.

Ovo i zato što su mediji prenosili izjave zvaničnih lica.

Kako se navodima iz žalbe ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost ožalbene presude Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 375 ZPP odbio žalbu tužilje kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, potvrđujući i odluku o troškovima, koja je doneta pravilnom primenom odredbi članova 149 i 150 ZPP.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić