APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

31.10.2013.

Gž1 5495/12

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 5495/2012
Dana: 31.10.2012. godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, koga zastupa advokat AB, protiv tuženog Gerantološkog centra "BB", koga zastupa BA, radi utvrđenja zlostavljanja na radu i zabrane zlostavljanja, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca protiv presude Osnovnog suda u Šapcu 1P1 202/2011 od 22.05.2012. godine doneo je u sednici veća održanoj dana 31.10.2012. godine

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Osnovnog suda u Šapcu 1P1 202/2011 od 22.05.2012. godine i predmet UPUĆUJE istom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Šapcu 1P1 202/2011 od 22.05.2012. godine u stavu jedan izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je tužilac pretrpeo zlostavljanje na radu kod tuženog kao poslodavca od strane direktora tuženog BB kao odgovornog lica, kao i zaposlene BB1 i druge zaposlene kod tuženog koje je direktor pod sticaju navodio na zlostavljanje tužioca, da se zabrani direktoru tuženog kao odgovornog licu da ponovi zlostavljanje tužioca, da pripremi raspoređivanje radi zamene privremeno osnovnog tužioca i na drugi način omogućava obavljanje poslova tužioca i dostupnost dokumentacije kojom rukuje tužilac sve do 01.07.2012. godine kako bi se sprečilo zlostavljanje tužioca od strane zaposlene BB1 i da se obaveže tuženi odnosno direktor tuženog odgovorno lice da isticanjem na oglasnoj tabli tuženog javno objavi ovu presudu u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka pod pretnjom novčane kazne u iznosu od 400.000,00 dinara, kao neosnovan, dok je stavom dva izreke obavezan tužilac da tuženom isplati na ime troškova postupka iznos od 76.500,00 dinara u roku od 8 dana od prijema presude a zahtev preko dosuđenog pa do traženog 88.000,00 dinara odbijen kao neosnovan.

Protiv ove presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i „pogrešne primene zakona“.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09 ) u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP, Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalba je osnovana.

Prema razlozima pobijane presude u ponašanju i ophođenju direktora tuženog prema tužiocu nema elemenata zlostavljanja na radu. Činjenica da je direktor tuženog naložio zaposlenoj BB1 koja ima višu stručnu spremu od tužioca, jer je diplomirani pravnik da za vreme njegovog odsustva obavlja deo njegovih normativnih poslova i da joj je odobrio polaganje stručnog ispita za poslove lica za bezbednost i zdravlje na radu ne predstavlja atak na tužioca i njegovo radno mesto pošto je u nadležnosti direktora da u skladu sa potrebama tuženog utvrđuje ko će zameniti zaposlenog koji je odsutan i da tužilac ne može da utiče na to ko će biti raspoređen na određene poslove. Okolnost da je tužilac podnosio brojne predloge direktoru u pisanom obliku i da je tužilac stručan i iskusan radnik proizilazi da je tužilac smatrao da aktivno treba da učestvuje u organizaciji procesa rada, te da mu u vezi sa tim pripada ovlašćenje koje on objektivno nema. Po daljem nalaženju prvostepenog suda iz okolnosti da je nadležni inspektorat rada preuzeo mere radi otklanjanja propusta tuženog u odnosu na tužioca nije bio razlog za stvaranje straha kod tužioca a nema osnova za tvrdnju tužioca o sužavanju njegovih poslova i oduzimanju poslova i da se ne može zaključiti da je tužilac bio izložen zlostavljanju, te da se isto odnosi na ponašanje direktora prema tužiocu u smislu ismevanja, okretanje leđa prilikom razgovora, ne javljanje tužiocu kada prolazi, pošto na osnovu rezultata izvedenih dokaza ne sledi da je takvog ponašanja bilo. U odnosu na premeštaj tužioca u prostoriju radi obavljanja poslova administrativnog arhivskog radnika sud je imao u vidu iskaze tužioca i direktora tuženog i svedoka da se radi o prostoriji koja je ranije služila za prihvat osoba koja se nalaze u stanju hitne socijalne pomoći, te da se do te prostorije nalazi vešernica ispred koje je smešten veš koji se priprema za pranje pored kojeg tužilac prolazi radi ulaska u svoju kancelariju, pa je prvostepeni sud zaključio da ova radnja nema funkciju zlostavljanja na radu, jer se radi o krečenoj prostoriji a ne radi se o radnji koja se ponavlja u smislu odredbe člana 6 Zakona o zabrani zlostavljanja na radu a takođe i arhivska građa je smeštena u tu prostoriju. Pored toga u nadležnosti direktora je da u skladu sa smeštajnim kapacitetima tuženog odlučuje gde će ta građa biti smeštena. U prisustvu prethodnih razloga prvostepeni sud je zaključio da od strane direktora tuženog odgovornog lica zaposlene BB1 nema zlostavljanja na radu, da je zbog toga tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Ovaj zaključak ožalbene presude se za sada ne može prihvatiti jer se ista zasniva na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju što je posledica pogrešne primene materijalnog prava.

Naime, prvostepeni sud navodi da je utvrdio da iz iskaza svedoka SS proizilazi da direktor nije želeo da koristi stečena znanja iskusnijih radnika pa je takav odnos imao prema tužiocu koji je dosta doprineo razvoju posla tuženog, te da se direktor pravno oslanjao na mlađe radnike bez obzira što su imali nižu stručnu spremu od starijih radnika. U prisustvu ovog činjeničnog utvrđenja ne može se za sada prihvatiti razlog iz ožalbene presude koji insistira na inače ispravnom stavu da je u nadležnosti direktora da vrši raspored poslova i da organizuje poslove. Taj stav je neosporan. Međutim, kada se u organizaciji posla u pogledu rasporeda određenih poslova prihvataju kao kod izbora predloga zaposlenih kao jedini kriterijum uzima okolnost da li je taj predlog odnosno mišljenje dato od strane zaposlenog s obzirom na njegovu životnu dob, tada se očigledno nejednako postupa bez razumno razumno opravdanog razloga. Radi toga za pravilno vrednovanje ponašanja direktora kao organizatora poslova prema zaposlenima sa stanovišta njihovih predloga i mišljenja bilo je nužno razjasniti da li je starosna dob podnosioca predloga bilo isključivo merilo stava direktora prema tom konkretnom predlogu i mišljenju. Time se ne dira u ovlašćenje direktora da organizuje poslove već samo u situaciji kada direktor dopusti da zaposleni daju korisne predloge tada ne može vršiti njihov izbor prema životnoj dobi zaposlenog predlagača

U odnosu na radnu prostoriju gde je mesto rada tužioca takođe je neosporno da je raspodela radnog prostora u ovlašćenju direktora. Međutim, za slučaj da se zaposleni u raspodeli tih prostorija kao svog radnog prostora stavljaju u nejednak položaj i ako za to ne postoje razumno opravdani razlozi tada se očigledno postupa suprotno pravilu iz člana 4 Zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu sa stanovišta dužnosti poslodavca da stvori uslove neophodne za bezbednu radnu sredinu i da organizuje rad na način kojim se sprečava zlostavljanje na radu.

Prvostepeni sud u ovom delu konstatuje da se u tom delu ne nalaze druge kancelarije zaposlenih uzimajući kao pravnu vrednu činjenicu da je ta prostorija okrečena i opremljena kancelarijskim materijalom ( str. 14 obrazloženja pobijane presude ) . Međutim zanemaruje da se u tom delu ne nalaze druge prostorije zaposlenih što bi moglo ukazivati na zaključak o „izolaciji tužioca kao zaposlenog“ što ne bi bilo pravno prihvatljivo sa stanovišta uslova bezbedne zdrave radne okoline. Radi toga se ne mogu zanemariti navodi žalbe da je ranije ova prostorija služila za smeštaj napuštenih lica, da nema adekvatan prostor, da je reč o prihvatnoj stanici, da se u kancelariju dolazi preko gomile prljavog vešta koji je smešten ispred vešernice i ukazivanje s tim u vezi žalbe na priložene fotografije i podnesak od 27.02.2012. godine. U tom značenju prvostepeni sud je zanemario priloženu fotografiju broj 8 vešernica u pozadini, fotografiju broj 9 vešernica i broj 11 ulaz u prihvatnu stanicu „zakrčen prolaz prema prihvatnoj stanici“ kolica sa prljavim vešom parkirana ispred ulaza, prihvatna stanica – soba – kancelarija tužioca – fotografiju br. 13 odnosno broj 14 vešernica prihvatna stanica otvorena vrata a takođe i fotografije br 15 – 16 koje se odnose na prostoriju – radni prostor tužioca. Tome u prilog i to što sadržaj ovih fotografija potvrđuje navode tužioca o prisustvu kolica sa vešom ispred ulaza u radni prostor.

Ne može se zato za sada prihvatiti stav iz ožalbene presude a zanemariti naznačene fotografije i stim u vezi navodi žalbe tužioca koji mogu da ukazuju i na lošu radnu sredinu sa stanovišta bezbednosti zdravlja na radu. Po shvatanju ovog suda za pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku u ovom delu s obzirom na ovu radnju bilo je nužno razjasniti da li je tužilac u odnosu na druge zaposlene imao iste uslove rada ili ne – sa stanovišta njegovog radnog prostora, da li je i ako jeste zašto isključivo tužilac izdvojen u toj prostoriji ( ako je ta činjenica tačna ) u odnosu na radni prostor drugih zaposlenih i da li se radni prostor drugih zaposlenih nalazi u međusobno prostornoj povezanosti i sa istim ili približno istim uslovima rada. Ove činjenice ožalbena presuda nije razjasnila pa je zbog toga stvoren dovoljan ukidni razlog pored već izloženog, ove presude.

S obzirom na kontinuitet boravka u ovom prostoru ne bi se moglo sa stanovišta pravila iz člana 6 Zakona utvrditi da nema ponavljanja u delovanju prema zaposlenom ovde tužiocu sa stanovišta pogoršanja uslova rada i dovođenja zaposlenog do toga da se on izoluje ( činjenice uslova rada i njihove posledice izolacije u potpunosti nisu razjašnjene u postupku donošenja ožalbene presude ).

U prisustvu ovih razloga ne može se za sada ispitati ni navod tužioca da su bitno pogoršani njegovi uslovi rada do poniženja izazvanih premeštajem u ovu kancelariju, napuštenu prihvatnu stanicu a bilo je nužno takođe vremenski utvrditi i vreme rasporeda tužioca u ovu kancelariju, razloge promene radnog prostora, i s tim u vezi proveriti njegov navod da se radi o trajnoj radnji koja za slučaj da tužioca stavlja u uslove koji pogoršavaju bezbednost zdravlja na radu ni predstavljali trajnu radnju kako to tvrdi žalba.

Pored toga u obrazloženju pobijane presuda na strani 5 poslednji stav se navodi da je direktor tuženog doneo odluku 2007 kojom je odredio tužioca da obavlja poslove lica za bezbednost i zdravlje na radu a sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava bilo je nužno razjasniti da li su ti poslovi u sadržaju poslova na koje je tužilac bio raspoređen ugovorom o radu odnosno aneksima ili je reč o poslovima koji se nalaze izvan njihovog sadržaja (u činjeničnom referatu ožalbene presude se navodi da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme 1979 godine, da je ugovorom o uređivanju međusobnih prava obaveze i odgovornosti broj 97/11 od 14.02.2006. godine ugovoreno da će tužilac obavljati poslove radnog mesta referenta za opšte poslove ako aneksa ugovora o radu su dodati i referati referenta zaštite od požara, te da je direktor doneo odluku 2007 kojom je odredio tužioca da obavlja poslove lica za bezbednost i zdravlje na radu počev od donošenja ove odluke a da je Pravilnikom o sistematizacijom radnih mesta od 11.04.2006. godine sistematizovano radno mesto referenta za opšte poslove). Zato se ni u ovom delu ne mogu ispitati istoznačni navodi žalbe.

Ovo sa razloga što u pravnoj situaciji kada se zaposlenom pridodaju poslovi koji se nalaze izvan sadržaja njegovih ugovorenih poslova tada za to moraju biti prisutni opravdano razumni razlozi ili se na taj način zaposleni u odnosu na koga se takvo ponašanje ispoljava nalazi u različitoj situaciji prema drugim zaposlenima a na tužilac ukazuje na iskaz svedoka SS1: da se direktor različito ponašao prema radnicima ili iskaz svedoka SS koji žalba citira a prvostepena presuda kako je veće obrazloženo prihvata pa i u delu da direktor nije želeo da koristi stečena znanja i iskustva na njih, uglavnom se oslanjajući na mlađe radnike.

Pored toga bilo je nužno razjasniti i sadržaj i značenje iskaza da je tužilac imao „teži razgovor“ sa direktorom i stim u vezi iskaz direktora da nikada nije imao povišen ton prema tužiocu, te vreme te radnje a na čemu takođe insistira žalba. Razjašnjenje ove okolnosti je takođe od značaja za odgovor na pitanje da li je bilo zlostavljanja tužioca na radu a takođe i sa stanovišta pravilnog vrednovanja celine naznačenog događaja sa stanovišta ponašanja aktivnog direktora i lica za koje on odgovara prema zaposlenom ovde tužiocu.

Pošto naznačene okolnosti nisu razjašnjenje ožalbena presuda je morala biti ukinuta pa i u pogledu rešenja o naknadi troškova parničnog postupka pošto odluka u tom delu zavisi od konačnog ishoda spora.

Radi toga prvostepeni sud će u ponovnom postupku upotpuniti činjenično stanje tako što će na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 299 ZPP razjasniti prethodno naznačene okolnosti ponoviti dokaz saslušanjem tužioca i direktora tuženog u odnosu na kontrarne okolnosti sprovesti njihovo suočenje a ponoviće dokaz i saslušanjem naznačenih svedoka i to posebno u odnosu na svaku od radnji koje tužilac navodi kao činjenični osnov za zlostavljanje na radu, a takođe na okolnosti: sadržaj razgovora tužioca i direktora, radnog prostora tužioca i da li su radne prostorije drugih zaposlenih prostorno povezane, da li je radna prostorija tužioca izolovana, da li su isti uslovi rada sa stanovišta radnog prostora tužioca i drugih zaposlenih, kakav je odnos direktora bio prema predlozima i mišljenjima tužioca i drugih zaposlenih, da li je razlog ne prihvatanja mišljenja i predloga tužioca bio isključivo s obzirom na okolnost njegove životne dobi, pa kada pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje doneće pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku vodeći računa da u njenom obrazloženju navede i sve radnje koje je tužilac naveo kao činjenični osnov za svoje zlostavljanje na radu i pravno važne činjenice za svoju odluku s tim u vezi, pa kada pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje prvostepeni sud će doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 377 ZPP u vezi člana 506 stav 1 novog ZPP odlučeno je kao u izreci ovog rešenja.

Predsednik veća-sudija
Borivoje Živković s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić