APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

18.01.2013.

Gž1 5260/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 5260/11
Dana 18.01.2012. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća u parnici iz radnog odnosa tužioca AA koga zastupa advokat AB, protiv tužene REPUBLIKE SRBIJE – MINISTARSTVA UNUTRAŠNjIH POSLOVA koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo u Beogradu, ul. Nemanjina br.26, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 258.662,15 dinara, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužene protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 14 P1.10147/10 od 02.09.2011.godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 18.01.2012.godine

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 114 P1-10147/10 od 02.09.2011.godine u stavu jedan, dva, tri, četiri i šest njene izreke.

ODBIJA SE zahtev tužene da se obaveže tužilac da mu naknadi troškove parničnog postupka po žalbi.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 14 P1-10147/10 od 02.09.2011.godine u stavu jedan izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu naknadi materijalnu štetu u vidu izgubljene zarade za period počev od 17.08.1998.godine do 31.12.2002.godine ukupan iznos od 258.662,15 dinara i to:

-novčane iznose u vrednosti i za period kao u njegovom sadržaju sa kamatom po zakonu o visini stope zatezne kamate na svaki pojedinačni mesečni iznos neisplaćene zarade počev od 20. u tekućem mesecu za prethodni mesec pa do isplate a u roku od 15 dana od prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, stavom dva izreke obavezana je tužena da za tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO, doprinose za obavezno zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose za obavezno osiguranje za slučaj nezaposlenosti nadležnom fondu za osiguranje nezaposlenosti a na neisplaćenu zaradu iz prethodnog stava izreke presude i za period od 17.08.1998.godine do 31.12.2002.godine a po zakonskim stopama važećim na dan uplate doprinosa i u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, stavom tri izreke obavezana je tužena da tužiocu plati na ime naknade štete zbog neiskorišćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za 1998, 1999, 2000, 2001 i 2002.godinu ukupan iznos od 17.476,00 dinara i to novčane iznose u vrednosti i sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju sve u roku od 15 dana po prijemu pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, stavom četiri izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 244.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, stavom pet izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka preko dosuđenog iznosa od 244.000,00 dinara, dok je stavom šest izreke odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Protiv ove presude u pogledu odluke sadržane u stavu jedan, dva, tri, četiri i šest njene izreke tužena je blagovremeno izjavila žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava sa zahtevom za naknadu troškova postupka po žalbi.

Tužilac je podneo odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u ožalbenom delu njene izreke u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud je našao:

-žalba je neosnovana.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude u pobijanom delu njene izreke sledi: da je disciplinski tužilac podneo optužnicu protiv tužioca na radnom mestu policajca u SPP Subotica dana 18.12.1998.godine zato što je dana 13.09.1998.godine odbio naređenje da ide na izvršenje bezbedonosnih zadataka na teritoriji AP Kosovo i Metohija što je kvalifikovano kao teža povreda radne obaveze iz člana 50 stav 1 tačka 1 Zakona o unutrašnjim poslovima, da je disciplinskom presudom 04 broj 116-490/98 od 03.11.1998.godine tužilac oglašen krivim što je dana 13.08.1998.godine odbio naređenje da ide na izvršenje posebno bezbedonosnih zadataka na teritoriji AP Kosovo i Metohija zbog čega mu je izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa, da je presudom Višeg disciplinskog suda u Ministarstvu unutrašnjih poslova VDS.br.540/98 od 18.12.1998.godine odbijena kao neosnovana žalba tužioca izjavljena protiv ove presude a pobijana presuda potvrđena, da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.br.1310 od 11.05.2007.godine u stavu jedan izreke usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništene naznačene disciplinske presude i obavezana tužena da tužioca vrati na rad na dosadašnje radno mesto vođe smene u stanici Pogranične policije Subotica – Uprava pogranične policije za strance i Upravne poslove u roku od 8 dana od dana prijema presude, da je ova presuda u ovom delu izreke potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1.1399/10 od 03.03.2010.godine sa razloga što je nastupila zastarelost vođenja disciplinskog postupka, da je u vreme izvršenja pripisane mu radnje njegova sposobnost da shvati značaj svojih radnji i da upravlja svojim postupcima bila umanjena do bitnog ali ne i bitno, da je tužilac s obzirom na stanje koje je doživeo za vreme boravka na Kosovu i Metohiji kada mu je poginuo drug kao i dvojica kolega iz bunkera iz OUPa Leskovac tražio odlaganje za povratak ponovo na Kosovo zbog svoga psihičkog stanja, da je u naznačenom periodu došlo do znatnog slabljenja njegove psihički i fizičke energije i psihičke ravnoteže te do izvesnih znakova dezintegracije njegovih psihičkih funkcija slabilo njegovo shvatanje i rasuđivanje kao i da bi tužilac da je radio u periodu od 17.08.1998.godine do 31.12.2002.godine primio novčane iznose u vrednosti i sa zakonskom zateznom kamatom od datuma dospelosti kao u sadržaju stava jedan izreke ožalbene presude, odnosno novčane iznose regresa za godišnji odmor za 1998, 1999, 2000, 2001, 2002.godinu u vrednosti i sa datumom dospelosti kao u stavu tri izreke pobijane presude odnosno da bi mu bili uplaćeni doprinosi za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinosi za zdravstveno osiguranje i doprinosi za osiguranje za slučaj nezaposlenosti za isti period.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole u pogledu odluke sadržane u pobijanom delu njene izreke.

Pravilan je i zaključak ožalbene presude da postoji materijalno pravna odgovornost tužene za štetu koju je tužilac pretrpeo donošenjem naznačenih nezakonitih akata tužene a na osnovu pravila iz odredbe člana 172 stav 1 u vezi člana 154 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima.

Pri tome okolnost da je zbog zastarelosti disciplinskog postupka došlo do poništaja naznačenih disciplinskih presuda ne utiče sa stanovišta građansko pravne odgovornosti tuženog i odgovora na pitanje postojanje doprinosa tužioca sopstvenoj šteti na drugačiji zaključak u pogledu primene pravila iz odredbe člana 192 Zakona o obligacionim odnosima. Tužilac svojim radnjama nije doprineo pokretanju i vođenju naznačenog disciplinskog postupka. Naime, tužilac je policajac, imao je nalog da vrši bezbedonosni zadatak na Kosovu u ratnim uslovima, a u toj situaciji s obzirom na njegovo psihičko stanje tužilac je zbog svoje umanjene sposobnosti opravdano odbio da prihvati naređenje dana 13.08.1998.godine da ide na izvršenje bezbedonosnih zadataka na teritoriji Kosova i Metohije. Ovo sa razloga što je kod tužioca u to vreme došlo do znatnog slabljenja njegove psihičke ravnoteže i do izvesnih znakova dezintegracije njegovih psihičkih funkcija što je u znatnoj meri slabilo njegovo shvatanje i rasuđivanje. U toj situaciji ponašanje tužioca je bilo u skladu sa članom 50 stav 1 Zakona o zaštiti na radu („Službeni glasnik RS“ broj 42/91.... - propis tada važeći). Prema toj pravnoj normi radnik je dužan da radi sa punom pažnjom radi bezbednosti svog života i zdravlja kao i života i zdravlja ostalih radnika. Posledica toga je dužnost zaposlenog da odbije da radi u situaciji kada smatra da nije zdravstveno sposoban da izvršava poverene mu poslove odnosno radne zadatke. Tužiocu su bili povereni bezbedonosni zadaci što podrazumeva potpunu psihofizičku spremnost za njihovo obavljanje. Zato tužilac s obzirom na dezintegraciju njegovih psihičkih funkcija i smanjenje psihičke sposobnosti do bitnog nije ni po shvatanju suda bio u mogućnosti da obavlja te poslove. Pored toga u smislu člana 59 stav 1 ovog zakona kada radnik odbije da radi zbog toga što smatra da mu preti neposredna opasnost po život i zdravlje a poslodavac smatra da postupak radnika nije opravdan dužan je da odmah izvesti nadležnu inspekciju rada.

Ovde je tužilac opravdano odbio da postupi po naznačenoj naredbi za izvršenje bezbedonosnog zadatka pa je tužena strana bila dužna ili da sprovede nadzor radi provere opravdanosti ovih razloga ili da ih prihvati tužiočevo odbijanje izvršenja radnog zadatka kao izvinjavajući razlog.

To sve nije učinjeno niti žalba prilaže i predlaže dokaze za suprotno. Radi toga tužilac kako to pravilno zaključuje prvostepeni sud u ožalbenoj presudi nije doprineo pokretanju ni vođenju disciplinskog postupka pa nema ni osnova za srazmerno sniženje naknade štete primenom pravila iz člana 192 ZOO odnosno za isključenje građansko pravne odgovornosti tužene za nastalu štetu tužiocu zbog izgubljene zarade i neostvarenog regresa odnosno ne uplate doprinosa.

Pravilna je i odluka o obimu naknade štete jer se ista zasniva na pravilnoj primeni odredbe člana 185 stav 1 i 2 Zakona o obligacionim odnosima.

Pravilna je i odluka o kamati jer se ista zasniva na pravilnoj primeni odredbi člana 186, 277 i 324 stav 1 ZOO.

Nemaju pokriće navodi žalbe tužene da je pobijana presuda zasnovana na bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 1 u vezi člana 8, 230, i 384 stav 2 ZPP. Suprotno navodima žalbe tužene prvostepeni sud je postupio u svemu po nalozima iz rešenja Apelacionog suda u Beogradu Gž1.3099/10 od 03.03.2010.godine.

Razlozi pobijane presude su jasni, potpuni i razumljivi.

Naime, tačno je da je prema Nalazu i mišljenju veštaka utvrđeno da je sposobnost tužioca smanjena do bitnog ali ne i bitno, ali to utvrđuje i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi (stav 2 na strani 6 njenog obrazloženja). Radi toga kada prvostepeni sud u daljem tekstu obrazloženja pobijane presude izvodi iz toga pogrešan zaključak da tužilac nije bio sposoban da shvati značaj i da upravlja svojim postupcima tada taj iskaz koji je i po shvatanju ovog suda pogrešno upotrebljen ne može voditi ukidanju ožalbene presude. Ovo sa razloga što je odlučno da li je tužilac u vreme kada je dobio naznačeni bezbedonosni zadatak bio radno sposoban za borbene zadatke na Kosovu ili ne. S obzirom na utvrđeno tužilac za izvršenje tih bezbedonosnih zadataka nije bio sposoban, a pored toga nema dokaza da je tužena strana postupila u skladu sa članom 59 stav 1 Zakona o zaštiti na radu. U prisustvu ovih razloga odbijanje tužioca da postupi po naznačenoj naredbi radi izvršenja bezbedonosnih zadataka bilo je opravdano i ne može zato biti osnova za njegov doprinos sopstvenoj šteti.

Navod žalbe da se tužilac ni pre ni posle spornog događaja nije psihijatrijski lečio niti psihološki savetovao u prisustvu prethodnih razloga je bez značaja. Tužilac nije psihički obolela osoba ali je zbog događaja i psihičkog stanja u kome se je zbog toga našao u datoj situaciji bio radno nesposoban da izvrši bezbedonosni zadatak a tuženi sa stanovišta medicinskih razloga i dokaza suprotno nije potvrdio .

Pozivanje žalbe tužene na izjavu tužioca od 13.08.1998.godine i s tim u vezi da je obavljanje svog službenog zadatka on uslovio tražeći poboljšanjem rukovođenja i komandovanja i ravnomernim angažovanjem svih ostalih pripadnika MUPa tuženoj ne koristi s obzirom na prethodno izložene razloge.

Razlozi u priloženoj izjavi uz žalbu koji ukazuju na rad bez slobodnog dana ukazuju na uzrok stanja u kome se je tužilac zbog toga mogao naći u pogledu svoje sposobnosti da obavlja bezbedonosne zadatke što je bio razlog za njihovu proveru u smislu čl.59 stav 1. Zakona o zaštiti na radu . To isto važi i u pogledu ukazanih greški u komandovanju („nestručno rukovođenje starešina...“), ali naravno drugim vidom provere.

Pozivanje ožalbene presude na odredbu člana 191 Zakona o radnim odnosima zanemaruje vreme odbijanja izvršenja bezbedonosnog zadatka pa se zbog toga ne može pripisati ožalbenoj presudi greška posebno ne ona koja bi bila ukidnog karaktera.

Pored toga pogrešna pravna kvalifikacija ne šteti kada i na osnovu pravilne pravne kvalifikacije sledi isti zaključak.

Nema osnova ni za zastarelost potraživanja imajući u vidu vreme kada je presuda kojom su poništene disciplinske presude postala pravnosnažna i pravila iz odredbe člana 376 stav 1 ZOO.

Pravilno je i rešenje o naknadi troškova parničnog postupka i to pozitivno rešenje sadržano u stavu četiri izreke pobijane presude i negativno rešenje po zahtevu tuženog sadržano u stavu šest izreke pobijane presude jer se oba ta rešenja zasnivaju na pravilnoj primeni odredbi člana 149 i 150 ZPP.

Tužena nije uspela u postupku po žalbi, pa zato nema pravo na naknadu troškova parničnog postupka ni u tom stadijumu.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 375 i člana 161 stav 1 ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić