APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

21.04.2010.

Gž1 4716/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 4716/10
Dana 21.04.2010. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Biserke Živanović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tužene PD za trgovinu i ugostiteljstvo "BB", radi naknade štete, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu P1. 285/08 od 26.01.2010. godine, u sednici veća održanoj dana 21.04.2010. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu – Sudska jedinica u Lazarevcu P1. 285/08 od 26.01.2010. godine u stavu prvom i trećem njene izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1. 285/08 od 26.01.2010. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete plati i to na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 50.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 50.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha iznos od 40.000,00 dinara, što sve ukupno iznosi 140.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.01.2010. godine do isplate, dok je stavom drugim izreke odbijen tužbeni zahtev tužilje preko iznosa dosuđenog stavom prvim izreke pa do traženog iznosa i to na ime pretrpljenih bolova 100.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha 50.000,00 dinara. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužilji na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 70.000,00 dinara, sve u roku od 8 dana.

Protiv navedene presude žalbu je blagovremeno izjavio tuženi zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u pobijanom delu, Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 372. ZPP ocenio da je žalba tužene neosnovana.

U sprovedenom prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom član 361. stav 2. tačka 1., 2., 5., 7. i 9. ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost ožalbene presude u pobijanom delu.

Iz činjeničnog utvrđenja u prvostepenom postupku u pogledu odluke sadržane u potvrđujućem delu izreke ožalbene presude sledi: da je tužilja zaposlena kod tužene na poslovima čuvara portira, povređena dana 07.08.2008. godine u 5,50 časova na radnom mestu, prilikom redovnog obilaska objekta na terasi restorana. Naime, tužilja je u momentu povređivanja radila u noćnoj smeni koja je trajala od 19,00 časova prethodnog dana do 07.00 časova narednog dana. Radila je sama u smeni. Obavljala je posao bez oružja i odgovarajuće obuke. Navedenog jutra vršila je redovan obilazak objekta i u toku noći izašla je na terasu restorana. Tom prilikom ispod stola je iskočio veliki pas pred tužilju, od čega se tužilja uplašila, naglo trgla i osetila jak bol u predelu desne lopatice. Tom prilikom tužilja je pretrpela povredu u vidu uganuća zglobova kičmenog stuba grudne regije i istegnuća mišića pored kičmenog stuba grudne regije, koje se kvalifikuju zbirno kao laka telesna povreda. Na ročištu dana 26.01.2010. godine veštak je naveo da umanjenje opšte životne aktivnosti tužilje iznosi 5%, da se isto ogleda u umanjenju životne aktivnosti koje zahtevaju dugotrajno stajanje i hod, podizanje i nošenje većih tereta. Što se tiče intenziteta fizičkih bolova utvrđeno je da je tužilja trpela jake bolove u trajanju od 5 dana, bolove srednjeg intenziteta u trajanju od 10 dana i slabog intenziteta u trajanju od 15 dana. Trpela je jak strah i to primarni u trajanju od par minuta, sekundarni strah u trajanju od 5 do 6 sati, a zatim umeren strah u trajanju od 3 nedelje, koji je prešao u strah slabog intenziteta u trajanju od 1,5 mesec.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan, budući da se tužilja povredila na radnom mestu u radno vreme, obavljajući svoje redovne poslove zbog čega joj je dosudio iznose na ime naknade štete kao u izreci ožalbene presude sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. Pri navedenom zaključio je da tužilja nije postupala suprotno uputstvu za radnika obezbeđenja zbog čega nepostoji doprinos tužilje nastaloj šteti.

Suprotno navodima žalbe prvostepeni sud je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Naime, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tuženi odgovoran da tužilji naknadi nematerijalnu štetu imajući u vidu da je povreda tužilje u uzročno posledičnoj vezi sa radom kod tuženog. Naime, tužilja je tada radila na poslovima čuvara – portira, na dežurstvu sa ciljem da obezbeđuje imovinu tuženog. Ti poslovi po prirodi stvari predstavljaju opasnu delatnost. Tužilja je navedenog jutra (6 časova) kada je izašla na terasu, obilazeći objekat, uplašila se i naglo trgla, kada je ispod jednog stola iskočio pas. Inače, tužilja je navedenog jutra obavljala redovne poslove, osmatrala prostor u skladu sa uputstvom kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud. Kako je u pitanju delatnost koja obuhvata obezbeđenje i čuvanje objekta od neočekivanih napada, a u kojima je sadržan rizik od povređivanja, takva delatnost predstavlja opasnu delatnost a rizik od njenog obavljanja, suprotno navodima žalbe snosi tuženi kao organizator delatnosti koji je zato materijalno odgovoran za štetu koja nastane u njenom obavljanju primenom pravila iz odredbe člana 173. u vezi odredbe člana 154. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, a po kom uputstvu je tužilja dužna prvo da osmotri prostor duž ograde, pored puta i oko zgrade, što je tužilja nesporno i činila.

Pri tome reakcija tužilje je bila prirodna i ne može se pripisati njenoj nepažnji već je to bio odgovor na neočekivanu opasnost nastalu u prostoru tuženog za vreme vršenja poslova tužilje.

Takođe su neosnovani navodi žalbe da tužilja nije pretrpela posledice povrede, odnosno da nema dokaza da se kritičnog dana dogodila i sama povreda. Činjenica da je invalidska komisija utvrdila da kod tužilje nije došlo do nastanka invaliditeta ni u jednom procentu je bez uticaja posebno u situaciji kada je stalni sudski veštak upravo i cenio izveštaj invalidske komisije – obračun naknade za osiguranje, nakon čega je i izjavio da se komisija bavila umanjenjem radne sposobnosti a da je zadatak veštaka umanjenje životne aktivnosti, zbog čega su to dve različite kategorije. Suprotno veštak je u ovom postupku utvrdio da umanjenje opšte životne aktivnosti kod tužilje iznosi 5%.

Ovo zato što je i sam tuženi sačinio Izveštaj o povredi na radu, u odnosu na ovu povredu a merodavnu činjenicu utvrdio je iz iskaza tužilje, a tuženi nije priložio i predložio dokaz za suprotno.

Kako se navodima iz žalbe ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost ožalbene presude u pobijanom delu, Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 375. ZPP odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke, potvrđujući i odluku o troškovima postupka, sadržano u stavu trećem izreke ožalbene presude, koja je doneta pravilnom primenom odredbi članova 149. i 150. ZPP.

PREDSEDNIK VEĆA – SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić