APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

14.07.2010.

Gž1 467/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 br.467/10
Dana 14.7.2010. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACINI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Zorice Jovanović i Ljiljane Mitić – Popović, članova veća, u parnici tužioca AA, iz __, __, čiji je punomoćnik AB, advokat iz __, ul.__, protiv tuženog „BB“ d.o.o, iz __, __, čiji je punomoćnik Gradski javni pravobranilac, iz Beograda, ul.Tiršova br.1, radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanje na rad i naknade štete, odlučujući o žalbi tuženog izjavljenoj na presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1.br.349/07 od 11.3.2008.godine, u sednici veća održanoj dana 14.7.2010.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, žalba tuženog izjavljena na stav jedan izreke presude i POTVRĐUJE presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1.br.349/07 od 11.3.2008.godine u stavu jedan izreke.

UKIDA SE presuda Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1.br.349/07 od 11.3.2008.godine u stavu dva i pet izreke i u tom delu predmet UPUĆUJE Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Stavom jedan izreke presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1.br.349/07 od 11.3.2008.godine poništeno je rešenje tuženog br.34 od 13.2.2007.godine, kao nezakonito i obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovora njegovoj stručnoj spremi, radnim sposobnostima, znanju i iskustvu.

Stavom dva izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade isplati: iznos od 110.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 5.2.2007.godine pa do konačne isplate za januar 2007.godine; iznos od 107.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 5.3.2007.godine pa do konačne isplate za februar 2007 godine i iznos od 110.000,00 sa zakonskom zateznom kamatom od 5.4.2007.godine pa do konačne isplate za mart 2007.godine.

Stavom tri izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je zahtevao da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog izgubljene zarade isplati: za januar 2007.godine zakonsku zateznu kamatu na iznos od 110.000,00 dinara počev od 5.1.2007.godine pa do 5.2.2007.godine; za februar 2007.godine zakonsku zateznu kamatu na iznos od 107.000,00 dinara počev od 5.2.2007.godine pa do 5.3.2007.godine i za mart 2007.godine zakonsku zateznu kamatu na iznos od 110.000,00 dinara počev od 5.2.2007.godine pa do 5.4.2007.godine, kao neosnovan.

Stavom četiri izreke utvrđeno je da je tužba tužioca povučena u iznosu od 3.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 5.2.2007.godine pa do konačne isplate, a na ime zarade za februar 2007.godine.

Stavom pet izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova ovog spora isplati iznos od 74.100,00 dinara.

Tužilac je dao odgovor na žalbu.

Protiv ove presude u pogledu odluke iz stava jedan, dva i pet izreke navedene presude žalbu je blagovremeno izjavio tuženi iz svih razloga propisanih članom 360 Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 Zakona o parničnom postupku, Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni sud, je našao:

-žalba je delimično osnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude, u potvrđujućem delu, nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5 , 7 i 9 Zakona o parnično postupku, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se žalbom ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, koje bi bile od uticaja na pravilnost ožalbene presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u pogledu odluke sadržane u potvrđujućem delu, sledi da je rešenjem direktora tuženog br.34 od 13.2.2007.godine tužiocu, zaposlenom na poslovima vršioca dužnosti direktora tuženog do 16.5.2006.godine, otkazan ugovor o radu br.349 od 25.9.2002.godine, zbog podnošenja otkaza ugovora o radu od strane zaposlenog, da mu prestaje radni odnos sa danom 31.8.2006.godine, da je u obrazloženju tog rešenja navedeno da je dana 21.8.2006.godine tužilac podneo pismenu izjavu kojom je tražio raskid radnog odnosa iz razloga što smatra da nakon njegove neopozive ostavke na radnom mestu v.d. generalnog direktora ne postoji mogućnost adekvatnih rasporeda na novo radno mesto i da predlaže da se ugovor o radu raskine sa 31.8.2006.godine, iz razloga navedenih u članu 153 i 179 stav 1 tačka 9, te da, razmatrajući podnetu izjavu, direktor tuženog smatra da je ona učinjena u skladu sa odredbama člana 175 tačka 4 i 178 Zakona o radu i da ima osnova za raskid ugovora o radu, u skladu sa odredbama tih članova.

Prvostepeni sud, nalazi da je osporeno rešenje nezakonito, s obzirom da je u konkretnom slučaju to rešenje doneto dana 13.2.2007.godine i da je tim rešenjem određeno da zaposlenom radni odnos prestaje sa danom 31.8.2006.godine, čime je povređeno načelo zabrane retroaktivnosti. Takođe, prvostepeni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 175 tačka 4 i 178 Zakona o radu, s obzirom da na formulaciju dopisa tužioca br.562 od 21.8.2006.godine, kojim je tužilac tuženom predložio da ga oglasi tehnološkim viškom, uz isplatu otpremnine, u kom slučaju bi tužilac jedino i prihvatio raskid ugovora o radu. Prvostepeni sud je zato zaključio da taj dopis ne sadrži izjavu volje tužioca da otkaže ugovor o radu, a što je sud utvrdio i iz iskaza tužioca, saslušanog u svojstvu parnične stranke.

Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Naime, pravilna je odluka prvostepenog suda u delu u kome je poništeno rešenje direktora tuženog br.34 od 13.2.2007.godine o otkazu ugovora o radu i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, radnim sposobnostima, znanju i iskustvu.

Članom 175 stav 1 tačka 4 Zakona o radu ( „Službeni glasnik RS, br.24 od 15.3.2005.godine i 61 /2005 ) propisano je da radni odnos prestaje otkazom ugovora o radu od strane poslodavca ili zaposlenog, a članom 178 stav 1 istog Zakona da zaposleni ima pravo da poslodavcu otkaže ugovor o radu.

Tužilac je izjavu br.562 od 21.8.2006.godine o otkazu ugovora o radu dao pod uslovom – isplata zakonom propisane otpremnine u skladu sa članom 158 stav 1 i 2 Zakona o radu, pošto taj uslov naznačen nije ostvaren. Takva izjava zato se ne može smatrati otkazom ugovora o radu od strane zaposlenog.

Kako izjava tužioca br.562 od 21.8.2006.godine nema pravno dejstvo otkaza ugovora o radu od strane zaposlenog, to tuženi takvu izjavu tužioc nije mogao uzeti u osnov osporenog rešenja br.34 od 13.2.2007.godine niti je tužiocu prestao radni odnos otkazom ugovora o radu od strane zaposlenog.

S obzirom da je tužiocu nezakonito prestao radni odnos, tužilac ima pravo da se vrati na rad, shodno odredbi člana 191 stav 1 Zakona o radu. Radi toga, pravilna je odluka prvostepenog suda kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja tuženog br.34 od 13.2.2007.godine o otkazu ugovora o radu.

Tačno je da je tužilac dopis br.562 od 21.8.2006.godine naslovio kao otkaz ugovora o radu, ali s obzirom na njegov sadržaj on ne ispunjava uslove iz odredbe člana 178 Zakona o radu. Ne ispunjava, jer izjava mora biti bezuslovna. U pismenu br.562 od 21.8.2006.godine se navodi i ovo: „ Predlažem da me u smislu člana 153 i člana 179 stav 1 tačka 9 proglasite viškom i otkažete mi ugovor o radu“. Iz ovoga sledi da tužilac traži da mu tuženi otkaže ugovor kao višku a ne suprotno. Pored toga tužilac traži prekid radnog odnosa uz ispunjenje uslova iz prethodne alineje – obezbeđenje isplate zakonom propisane otpremnine. Tužiocu otpremnina nije isplaćena niti je tužilac oglašen viškom a u rešenju se zaposlenom otkazuje ugovor o radu zbog podnošenja otkaza ugovora o radu zaposlenog. Ne radi se međutim o otkazu od strane zaposlenog u smislu člana 178 stav 1 Zakona o radu. Istina u rešenju se navodi da zaposleni ne može uslovljavati svoj otkaz različitom primenom osnova za prestanak radnog odnosa. Međutim, to je bez značaja pošto je stvar slobodne volje zaposlenog da predloži način prestanka radnog odnosa a druga je stvar da li će taj predlog poslodavac prihvatiti. Ovde je tužilac predložio da se tretira kao višak a nije dao izjavu iz člana 178 stav 1 Zakona o radu koja bi predstavljala otkaz od strane zaposlenog. Poslodavac je tu njegovu ponudu mogao da prihvati i reši radnopravni status tužioca kao viška ili da predlog odbije, ali ga nije mogao tretirati kao otkaz od strane zaposlenog kod izloženog.

Navod žalbe da zahtev za prestanak radnog odnosa ne može biti ničim uslovljen je tačan, jer izjava o prestanku radnog odnosa kod ugovora važi samo ako je taj uslov ispunjen.

Međutim, odluka u stavu dva izreke pobijana presuda je morala biti ukinuta.

Tužilac pored vraćanja na rad ima pravo na naknadu štete. Po shvatanju ovog suda, kada tuženi poslodavac donošenjem nezakonite odluke onemogući zaposlenog da radi i ostvari zaradu, kao i druga primanja, koja bi ostvario prema redovnom toku stvari, tada postoji materijalna odgovornost tuženog poslodavca da uspostavi stanje kao da štetnog događaja nije bilo, a to čini naknadom štete u vidu izgubljene zarade, kao i drugih primanja.

U konkretnom slučaju, obim naknade je sporan, imajući u vidu da je tužilac podneo ostavku na funkciju vršioca dužnosti direktora tuženog 16.5.2006.godine, te se postavlja pitanje da li bi prema redovnom toku stvari tužilac ostvario zaradu u visini izgubljene zarade direktora tuženog prema tuženom.

Radi toga, prvostepeni sud će u ponovnom postupku, u delu u kome je ukinuta ožalbena presuda, na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 299 Zakona o parničnom postupku, razjasniti kada je izvršena primopredaja dužnosti tužioca, za slučaj da ne postoje poslovi sa vrstom i stepenom stručne spreme tužioca, utvrditi u predmetnom periodu prosečnu zaradu kod tuženog, bez zarade direktora, koja se odnosi na rukovodeću funkciju, da li je kod tuženog postojalo mesto savetnika, te s tim u vezi, koje poslove je obavljao tužilac pre prestanka radnog odnosa kod tuženog. Takođe, proveriće navode tužioca da li je tužilac u januaru i februaru 2007 godine koristio godišnji odmor, utvrditi period korišćenja godišnjeg odmora tužioca u 2007 godini kao i visinu zarade obračunata tužiocu u prethodna tri meseca jer za slučaj da je obračunata zarada direktora i tako obračunata zarada tužiocu isplaćena, tada bi vrednost te zarade služila za obračun naknade zarade tužiocu za vreme odsustvovanja sa rada za vreme godišnjeg odmora, shodno odredbi člana 114 stav 1 Zakona o radu, kojom je utvrđena visina naknade zarade zaposlenom za vreme odsustvovanja sa rada za vreme godišnjeg odmora.

Ukinuto je i rešenje o naknadi parničnih troškova, s obzirom da odluka u tom delu zavisi od konačnog ishoda spora.

Iz napred navedenih razloga, a na osnovu člana 375 i 377 Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija
Borivoje Živković s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnica
Svetlana Antić s.r.