APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

21.09.2011.

Gž1 3661/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 3661/11
Dana 21.09.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA, koju zastupa advokat AB, protiv tužene "BB", koga zastupa advokat BA, radi isplate otpremnine, vrednost predmeta spora 427.736,36 dinara, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužilje protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu, IX P1 br.3243/10 od 16.03.2011. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 21.09.2011. godine

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu IX P1 br.3243/10 od 16.03.2011. godine.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi u iznosu od 7.500,00 dinara, u roku od 8 dana od dana dostavljanja prepisa ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu IX P1 br.3243/10 od 16.03.2011. godine u stavu jedan izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da na ime neisplaćene razlike otpremnine iz radnog odnosa isplati iznos od 521.636,36 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja presude pa do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom dva izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 44.375,00 dinara, dok je stavom tri izreke odbijen zahtev tužilje da joj tuženi naknadi troškove parničnog postupka.

Protiv ove presude tužilja je blagovremeno izjavila žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i člana 361 stav 1 u vezi člana 7 i 8 i člana 362 stav 2 tačka 12 ZPP pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na žalbu sa zahtevom za naknadu troškova postupka po žalbi u iznosu od 7.500,00 dinara.

Tužilja se izjasnila na podneti odgovor na žalbu, a tužilac se u pogledu toga, izjašnjenjem iz podneska od 23.08.2004. godine nije izjasnio.

Ispitujući pravilnost i zakonitost ožalbene presude u granicama ovlašćenja predviđenih odredbom člana 372 ZPP-a, Apelacioni sud, kao drugostepeni sud je našao:

- žalba je neosnovana.

U sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka predviđene odredbom člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP-a, na koje Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se žalbom ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u postupku donošenja žalbene presude, sledi: da je tužilja kao zaposlena bila u radnom odnosu na određeno vreme kod tužene na poslovima pomoćnika direktora u Odeljenju kreditne administracije, Sektor poslova sa klijentima-stanovništvo Komercijalne banke, da joj je rešenjem o otkazu Ugovora o radu broj 12691 od 08.06.2009. godine otkazan Ugovor o radu broj 12273 zaključen dan a13.07.2006. godine sa pripadajućim aneksima zbog ekonomskih i organizacionih promena i s tim u vezi prestanka za njenim radom, da je stavom dva dispozitiva ovoga rešenja određeno da se ugovor o radu zaposlenog otkazuje sa 30.06.2009. godine, a u stavu tri dispozitiva utvrđeno je da zaposlena ima pravo na otpremninu i visinu iznosa definisanog u Odluci Izvršnog odbora banke broj 12650 od 06.06.2009. godine koji će banka isplatiti zaposlenom do 30.06.2009. godine, da je rešenje tužilji dostavljeno 17.06.2009. godine, da je tužilji u izvršenju naznačenog rešenja o otkazu ugovora o radu broj 12691 od 08.06.2009. godine isplaćena otpremnina u iznosu od 900.000,00 dinara, da je Odlukom Izvršnog odbora tuženog broj 12650 od 08.06.2009. godine propisano da zaposlenima iz tačke 1 njene odluke (za koju je utvrđeno da prestaje potreba za radom u Sektoru poslova sa klijentima-stanovništvom) pripada pravo na isplatu otpremnine u visini od 900.000,00 dinara izvršiće se najkasnije dana 30.06.2009. godine pre otkaza ugovora o radu, a u tački četiri ove odluke da sva druga prava i obaveze po osnovu radnog odnosa u Banci zaposleni iz tačke 1.ove Odluke za čijim je radom prestala potreba ostvarivaće u skladu sa odgovarajućim odredbama Zakona o radu i Pravilnika o radu banke, da tužilja nije tražila sudsku zaštitu protiv rešenja o otkazu ugovora o radu broj 12691 od 08.06.2009. godine koje joj je rešenje dostavljeno 17.06.2009. godine, da tužilja u ovoj parnici traži i otpremninu u skladu sa odredbom člana 158 Zakona o radu, zasnivajući svoj stav na činjenici da joj je isplaćen manji iznos otpremnine od iznosa otpremnine koji bi ostvarila u skladu sa ovom normom.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje bitno prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Naime, odredbom člana 195 stav 1 Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” broj 24/05 ...) protiv proglašenja kojim je povređeno pravo zaposlenog i kada je zaposleni saznao za povredu pravo, zaposleni može da pokrene spor pred nadležnim sudom.

Rok za pokretanje spora je 90 dana od dana dostavljanja rešenja odnosno saznanja za povredu prava.

Poštujući ovu pravnu normu sledi da je slovom zakona definisan rok u kome zaposleni može tražiti sudsku zaštitu protiv rešenje kojim je određeno pravo zaposlenog.

Rešenjem o otkazu Ugovora o radu broj 12691 od 08.06.2009. godine u stavu tri dispozitiva određeno je pravo tužilje kao zaposlenog na otpremninu u visini iznosa definisanoj Odlukom Izvršnog odbora banke broj 12650 od 08.06.2009. godine. U tom značenju i iskaz iz njegovog dispozitiva koji glasi: zaposlena ima pravo na otpremninu u visini iznosa definisanog u Odluci Izvršnog odbora broj 12650 od 08.06.2009. godine". Na taj način određeno je pravo tužilje na otpremninu i obim toga prava. Ovo sa razloga što je odlukom Izvršnog odbora banke broj 12650 od 08.06.2009. godine određen iznos od 900.000,00 dinara koji pripada zaposlenom licu kome je otkazan ugovor zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Radi toga, pošto je tužilja ovo rešenje o otkazu ugovora o radu primila 17.06.2009. godine i u skladu sa pravnom poukom iz njegovog sadržaja (protiv ovoga rešenja može se pokrenuti spor pred nadležnim tada opštinskim sudom u roku od 90 dana od dana njegovog prijema) tužilja nije tražila sudsku zaštitu. Radi toga ovo rešenje je postalo pravnosnažno i deluje svojom materijalnom pravnosnažnošću i dokaznom snagom na okolnost postojanja prava tužilje na otpremninu i obima toga prava.

Pošto je tužilji isplaćena otpremnina u skladu sa ovim rešenjem u iznosu od 900.000,00 dinara, sledi da je tuženi u celosti ispunio obligaciju prema tužilji iz ovog osnova kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi.

Navod žalbe da je pobijana presuda zasnovana na bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 1 u vezi člana 7 i 8 ZPP i člana 361 stav 2 tačka 12 istog zakona, tužilja obrazlaže time da je bilo potrebno da prvostepeni sud izvede sve predložene dokaze koji su pomenuti i predloženi u tužbi i obrazloženi u podnescima od 17.06. i 29.09.2010. godine. Ovi navodi žalbe su pravno neosnovani. U tužbi je tužilja predložila kao dokaz rešenje o otkazu Ugovora o radu i Odluku Izvršnog odbora Komercijalne banke broj 12650 od 08.06.2009. godine koji dokazi su izvedeni u postupku donošenja pobijane presude i obrazloženju u njenom referatu.

U podnesku od 17.06.2010 godine, tužilja obrazlaže dispozitiv rešenja u otkazu ugovora o radu, citira Odluku Izvršnog odbora broj 12650 od 08.06.2009. godine, navodi da joj je pričinjena šteta čiji je rok zastarelosti tri godine, naglašava da otpremnina koju je utvrdio Izvršni odbor ne može biti niža od visine utvrđene zakonom i Opštim kolektivnim ugovorom, ističe da nije ispoštovan rok od 30 dana za podnošenje odgovora na tužbu jer se u odgovoru na tužbu nastoji da podvuče ideja da tužilja u ovoj parnici pokušava da ospori zakonitost rešenja tužene. Ovim podneskom nisu predloženi dokazi, pa se ne može ni insistirati na propustu prvostepenog suda što te "dokaze" nije izveo.

Konačno, u podnesku tužilje od 29.09.2010. godine tužilja osporava navode iz podneska tužene od 08.07.2010. godine, ostaje kod pregleda iz podneska koji je predat Prvom osnovnom sudu u Beogradu 17.06.2010. godine ističući da ne pobija zakonitost Odluke Izvršnog odbora broj 12650 od 08.06.2009. godine i rešenje o otkazu Ugovora o radu broj 12691 od 08.06.2009. godine, već ističe zahtev kao novčano potraživanje manje plaćenih iznosa koji tužilji pripada po osnovu člana 158 i 159 Zakona o radu, i naglašava da svoj zahtev zasniva na članu 196 Zakona o radu i 376 Zakona o obligacionim odnosima postoje neisplatom traženog iznosa u ovoj parnici od 527.736,35 dinara tužilji pričinjena šteta.

Ne stoji ni navod iz ovog podneska da je neblagovremeno podnet odgovor na tužbu. Ovo zato što je odgovor na tužbu podnet 05.03.2010. godine, a tužba, i nalog prema sadržaju iz suda ekspedovani 19.02.2010. godine, pa se ne može govoriti o tome da je prekoračen rok od 30 dana za podnošenje odgovora na tužbu propisan odredbom člana 282 ZPP(Odgovorna tužbu je dostavljen u prvostepeni sud 05.03.2010.godine).

Da bi se govorilo o naknadi štete potrebno je da postoji protivpravna radnja, a ona je izostala u situaciji kada je tuženi poslodavac u izvršenju pravnosnažnog rešenja ispunio svoju obligaciju.

Novčana potraživanja nisu uslovljena prekluzivnim rokovima, ali samo pravo po osnovu koga se to novčano potraživanje ostvaruje kada je određeno u rešenju tada opredeljuje osnov potraživanja. Postoji prekluzija u osnovu, a ne i u zahtevu za isplatu određenog novčanog iznosa kada zaposleni propusti da izloži sudskoj kontroli dostavljeno rešenje kojim je odlučeno o njegovom pravu i njegovom obimu kao u konkretnom slučaju. Ovde se upravo o tome radi jer je naznačenim rešenjem određeno pravo tužilje na otpremninu i obim toga prava navodom da će se isto ostvariti u skladu sa Odlukom Izvršnog odbora banke broj 12650 od 08.06.2009. godine. Kada bi se prihvatilo suprotno shvatanje tada bi se zanemarili učinci ovog rešenja u pravnom saobraćaju i pretpostavka njegove neoborivosti kao pravnosnažnog pojedinačnog pravnog akta.

U prisustvu ovih razloga ne može biti govora o tome da je pobijana presuda zahvaćena naznačenim bitnim povredama odredaba parničnog postupka.

Bez značaja je i navod žalbe tužilje da je ona u ovoj parnici tražila samo isplatu novčanog potraživanja u celini, da prema odredbi člana 196 Zakona o radu novčana potraživanja zastarevaju u roku od 3 godine od dana nastanka obaveze, da taj rok nije protekao u vreme podnošenja tužbe 08.02.2009. godine, da je tužilja pretrpela štetu neisplatu novčanog iznosa, a da se ne radi o povredi prava iz člana 195 stav 1 i 2 Zakona o radu.

Ovo i zato što, iako je tačno da tužilja u ovoj parnici ima novčano potraživanje kod utvrđivanja da li to potraživanje postoji i sa stanovišta njegovog osnova i obima prava bilo je nužno utvrditi i šta je sadržaj prava tužilje na otpremninu. To pravo tužilje je definisano pravnosnažnim rešenjem o otkazu Ugovora o radu broj 12691 od 08.06.2009. godine, kada je u stavu tri njegovog dispozitiva navedeno da zaposlena ima pravo na otpremninu u visini iznosa definisanog u Odluci Izvršnog odbora broj 12650 od 08.06.2009. godine. Ključni pojmovi pravo su pravo na otpremninu, visina iznosa, i definisano u Odluci Izvršnog odbora 12650 od 08.06.2009. godine. Sve to žalba zanemaruje kada iznosi naznačeni pravni stav. Ovde rok zastarelosti nije protekao u pogledu novčanog potraživanja zbog čega je i odlučeno odlukom u meritumu i potraživanje tužilje nije odbijeno zbog zastarelosti, ali je kod utvrđivanja obima prava od čega zavisi samo to potraživanje ispoštovano dejstvo naznačenog pravnosnažnog rešenja otkaza Ugovora o radu broj 12691 od 08.06.2009. godine, u pogledu odluke iz stava 2 dispozitiva.

Tačan je navod žalbe da se u rešenju otkaza Ugovora o radu broj 12691 od 08.06.2009. godine (ne od 06.09.2009. godine) nigde ne navodi novčani iznos, ali se određuje visina tog prava na prethodno opisani način upućivanjem na naznačenu odluku Izvršnog odbora banke broj 12650 od 08.06.2009. godine.

U žalbi tužilje se pogrešno koristi iskaz u pobijanom rešenju, jer to rešenje ovde nije predmet spora.

Navod žalbe da prvostepeni sud nije pouzdano utvrdio kada je tužilji i drugim zaposlenim utvrđeno pravo na otpremninu od 900.000,00 dinara u prisustvu prethodnih razloga ostaje bez značaja, a kada to tvrdi žalba zanemaruje sva tri dispozitiva rešenja 12691 od 08.06.2009. godine.

U prisustvu ovih razloga ne stoji ni navod žalbe da se prvostepeni sud neosnovano poziva na odredbu člana 195 Zakona o radu.

Nema osnova ni insistiranje žalbe da je tužilja pretrpela štetu u neisplati dela otpremnine od 527.736,36 dinara. Ni sa stanovišta primene odredbi člana 172 u vezi člana 154 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima nema osnova za potraživanje tužilje. Da bi tužilja ostvarila pravo na naknadu štete morala je podneti tužbu radi poništaja naznačenog rešenja. To ona nije učinila, to rešenje je postalo pravnosnažno i predstavlja zakonit pojedinačni pravni akt u čiju se pravilnost i zakonitost sud u ovoj parnici ne može upuštati, ali ni izbeći kod izloženog pravno dejstvo toga rešenja u pravnom saobraćaju.

Kada žalba tvrdi da je učinjena pogrešna primena materijalnog prava pozivom na Pravilnik o radu-njegove odredbe člana 28, 29 i 31, te da je odredbom člana 60 propisano da će tuženi isplatiti otpremninu koju utvrdi Izvršni odbor i da je tuženi kod isplati otpremnine očigledno pogrešno primenio svoje propise, zato ostaje bez značaja.

Tačno je da je tužilja u podnesku od 17.06. i 29.09.2010. godine izložila svoje pravno shvatanje, pa i sa stanovišta primene pravila iz člana 158 i 179 stav 1 tačka 9 Zakona o radu i da i po shvatanju ovoga suda otpremnina ne može biti niža od one utvrđene zakonom i opštim aktom-pravilo povoljnijeg propisa. Međutim, da bi sud kontrolisao u postupku primenu tih normi bilo je nužno da tužilja osporava naznačeno rešenje što ona nije učinila, pa je sud vezan njegovim prisustvom u pravnom saobraćaju i ne može zanemariti pravne posledice koje iz njega slede. Kada bi postupio suprotno povredio bi pravo nepoštovanja pravnosnažno okončanih situacija i njihovog dejstva na postojanje i obim prava lica o kome se radi, ovde tužilje u konkretnom slučaju.

Zato su bez značaja i navodi tužilje da otpremnina ne predstavlja zaradu u smislu člana 104-113 ZR, citirane odredbe člana 119 ovog zakona, tvrdnja da tužena neosnovano tvrdi da je tuženi tužilji isplatio sve i onoliko koliko je navodno bio dužan i da joj je isplatu izvršio u skladu sa rešenjem od 08.06.2009. godine (i u tužbi je neosporno da je tužilja iznos u skladu sa rešenjem od 900.000,00 dinara primila).

Pravilna je i negativna odluka o kamati koja kao sporedno pravo deli sudbinu glavnog potraživanja.

Pravilna su rešenja sadržana u stavu tri i četiri izreke pobijane presude, jer se ista zasnivaju u pogledu odluke o naknadi troškova prema tužilji i tuženoj u skladu sa odredbom člana 149 i 150 ZPP.

Tužena ima pravo na naknadu troškova postupka po žalbi jer je uspela primenom pravila iz člana 149 i 150 ZPP, zbog čega su joj ti troškovi i dosuđeni odlukom sadržanom u izreci ove presude.

Sa izloženog, a na osnovu odredbe člana 375 i člana 161 stav 1 ZPP, odlučio je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija
Borivije Živković , s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić