APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

16.02.2011.

Gž1 3654/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 3654/10
Dana 16.02.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA, protiv tuženog PREDUZEĆA "BB", radi isplate otpremnine, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3943/08 od 28.09.2009.godine doneo je u sednici veća održanoj dana 16.02.2011.godine

P R E S U D U

ODBIJA SE kao NEOSNOVANA žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3943/08 od 28.09.2009.godine u stavu jedan i tri njene izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.3943/08 od 28.09.2009.godine u stavu jedan izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i obavezan tuženi da joj na ime otpremnine isplati iznos od 44.086,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2004.godine pa do isplate, u roku od 8 dana od dana pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, stavom dva izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu u kome je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime otpremnine isplati preko dosuđenog iznosa 44.086,00 dinara do traženog iznosa od 100.000,00 dinara za iznos od 55.914,00 dinara kao neosnovan, stavom tri izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 2.332,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je stavom četiri izreke odbijen predlog tužilje da se oslobodi obaveze plaćanja sudskih troškova.

Protiv ove presude u pogledu odluke sadržane u stavu jedan i tri njene izreke tuženi je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u ožalbenom delu njene izreke u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

-žalba je neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude u pobijanom delu njene izreke nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude u pobijanom delu njene izreke sledi: da je tužilja bila u radnom odnosu kod tuženog na poslovima kontiste u službi za finansijske poslove, da je rešenjem o prestanku radnog odnosa zbog ostvarivanja prava na penziju direktora tuženog broj 2442 od 10.12.2004.godine tužilji prestao radni odnos na osnovu sporazuma sa poslodavcem zaključno sa 01.12.2004.godine radi ostvarivanja prava na porodičnu penziju u skladu sa propisima člana 27, 28 i 29 Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju a shodno postupku pokrenutom pred nadležnim organima Fonda za PIO zaposlenih Republike Srbije, da je u stavu tri dispozitiva ovog rešenja određeno da će tužilji kao zaposlenoj biti izmirene dospele neisplaćene zarade i da će se ovo rešenje primenjivati od 01.12.2004.godine od kada nastupaju njegove pravne posledice, da tuženi tužilji nije isplatio otpremninu, da je vrednost otpremnine 44.086,00 dinara sa datumom dospelosti 01.12.2004.godine, da je tužilja ostvarila pravo na porodičnu penziju.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Naime, prema odredbi člana 90 stav 1 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 70/01 i 73/01., propis važeći u ovom periodu) poslodavac može zaposlenom da isplati otpremninu. Dalje je odredbom člana 130 stav 1 tačka 1 Kolektivnog ugovora kod poslodavca od 21.01.2003.godine propisano da zaposleni ima pravo i na ostala primanja koja nemaju karakter zarade i to na otpremninu pri prestanku radnog odnosa zbog odlaska u penziju.

Ovom normom Kolektivnog ugovora kod poslodavca je izričito propisano pravo zaposlenog na otpremninu zbog odlaska u penziju. Poštujući ovu pravnu normu materijalna pretpostavka za ostvarivanje prava na otpremninu je odlazak zaposlenog u penziju. Pri tome se pojam penzija u uslovu ove norme upotrebljava u rodnom značenju što znači da svojim pojmovnim sadržajem obuhvata pored prava na starosnu penziju za slučaj starosti, prava na invalidsku penziju za slučaj invalidnosti i pravo na porodičnu penziju za slučaj smrti – argumenat iz odredbe člana 18 stav 1 tačka 1, 2 i 3 Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju („Službeni glasnik RS“ broj 34/03 od 02.04.2003.godine).

Radi toga bez značaja je sa stanovišta primene prava navod žalbe da tužilja jeste zaključila sporazum sa poslodavcem o prestanku radnog odnosa, ali tom prilikom nije ostvarila pravo na penziju invalidsku ili starosnu već se opredelila za prestanak radnog odnosa da bi ostvarila svoja prava po smrti svog bivšeg supruga. Ovo i sa razloga što to nije bilo koje drugo pravo nego pravo na porodičnu penziju, što se utvrđuje i iz sadržaja rešenja broj 2442 od 10.12.2004.godine koje je naslovljeno kao rešenje o prestanku radnog odnosa zbog ostvarivanja prava na porodičnu penziju.

Kada prvostepeni sud u ožalbenoj presudi citira odredbu člana 284 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 i 61/05) tada to čini da bi potvrdio da je i u vreme ostvarivanja prava tužilje na otpremninu bila na pravnoj snazi odredba člana 97 stav 1 tačka 1 Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“ broj 22/97) kojom je takođe bilo propisano da je poslodavac zaposlenom dužan da obezbedi otpremninu. Istina ova norma Opšteg kolektivnog ugovora nije mogla biti primenjena s obzirom da se u odredbi člana 90 stav 1 Zakona o radu utvrđuje pravo na otpremninu kao fakultativno pravo. Međutim u situaciji kada je tuženi poslodavac u naznačenoj normi Kolektivnog ugovora kod poslodavca utvrdio pravo na otpremninu zbog odlaska u penziju kao dužnost poslodavca onda je u obligaciji da tužilji isplati novčani iznos po osnovu otpremnine primenom člana 295 ZOO a vrednost te otpremnine je pravilno utvrđena. Izloženo i primenom pravila i povoljnijem propisu, a u ovoj situaciji s obzirom na naznačenu normu Kolektivnog ugovora kod poslodavca pravo na otpremninu je njegova dužnost.

Radi toga nema osnova ni navod žalbe tuženog da se pobijana presuda zasniva na zakonu o radu koji nije primenjivan u vreme odlučivanja i insistiranje na fakultativnom karakteru prava na otpremninu u smislu odredbe člana 90 tada važećeg Zakona o radu.

Kada to tvrdi žalba zanemaruje odredbu člana 130 Kolektivnog ugovora kod poslodavca od 21.01.2003.godine koju i sama navodi u svom sadržaju, ali je pogrešno tumači tvrdnjom da ta norma predviđa samo pravo na isplatu otpremnine a ne i obavezu. Kada to tvrdi zanemaruje da pravo tužilje na otpremninu odgovara obaveza poslodavca da istu ispuni. Radi toga pobijana presuda je u ožalbenom delu pravilna i na zakonu zasnovana.

Pravilno je i rešenje o naknadi troškova parničnog postupka sadržano u stavu tri izreke pobijane presude jer se isto zasniva na pravilnoj primeni odredbe člana 149 i 150 ZPP, a žalba u tom delu i nema razloga.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 375 ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić