APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

14.09.2011.

Gž1 3595/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 3595/11
Dana 14.09.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, koga zastupa advokat AB protiv tuženog PREDUZEĆA "BB", radi poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 1 P1.br.11562/10 od 02.06.2011.godine doneo je u sednici veća održanoj dana 14.09.2011.godine

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 1 P1.br.11562/10 od 02.06.2011.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 1 P1.br.11562/10 od 02.06.2011.godine u stavu jedan izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud poništi rešenje tuženog broj 764 od 18.04.2005.godine o otkazu ugovora o radu broj 2608 od 26.08.2004.godine kao neosnovan, dok je stavom dva izreke utvrđeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv ove presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

-žalba je neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude sledi: da je tužilac na osnovu zaključenog ugovora o radu kao zaposleni sa tuženim poslodavcem broj 2608 od 26.08.2004.godine zasnovao radni odnos radi obavljanja poslova zamenika poslovođe u „__“ u Beogradu, da je tužilac potom premešten na poslove mesara u istom maloprodajnom objektu, da je rešenjem direktora tuženog broj 764 od 18.04.2005.godine tužiocu na poslovima mesara u maloprodajnom objektu „__“ u Beogradu otkazan ugovor o radu broj 2608 od 26.08.2004.godine zbog učinjene povrede radnih obaveza iz člana 44 stav 1 tačka 3 alineja 1 i 47 Pravilnika o radu i člana 14 tačka 3 alineja 1 i 47 navedenog ugovora o radu sa razloga što je tužilac dana 22.03.2005.godine suprotno pravilima preduzeća sa kojima je bio upoznat u toku radnog vremena koristio mobilni telefon, da je u obrazloženju ovog rešenja navedeno da je u izjavi dostavljenoj 08.04.2005.godine tužilac naveo da nije osporio navode iz upozorenja, da je tužiocu ovo upozorenje dostavljeno, da je tužilac suprotno zabrani dana 22.03.2005.godine koristio mobilni telefon tako što je od učenika na obuci uzeo mobilni telefon u svoje ruke u odeljenju za pripremu mesa u kome odeljenju su smeštane namirnice i to kako sirovo meso tako i mesne prerađevine, da je tužiocu osnovni posao da rukuje svežim mesom, da je u to vreme u odeljenju za preradu mesa meso bilo odloženo u rashladne uređaje.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Naime, prema odredbi člana 44 stav 1 tačka 3 alineja 1. Pravilnika o radu poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i u slučaju ako zaposleni svojom krivicom učini neku od povreda radnih obaveza:
- neizvršavanje radnih dužnosti

Poštujući ovu pravnu normu zaposleni – ovde tužilac nije poštovao pravilo o zabrani upotrebe telefona u naznačenom odeljenju. Nije jer je protivno toj zabrani u radno vreme mobilni telefon držao u rukama. Pri tome je bez značaja što je to učinjeno pri kraju radnog vremena – po iskazu tužioca „u međusmeni“. Ovo sa razloga što je naznačena zabrana ustanovljena u funkciji održavanja higijene u maloprodajnom objektu i s tim u vezi sprečavanja da se proizvodi namenjeni potrošačima kontaminiraju bakterijama. Tome u prilog i pravilo o sigurnosti proizvoda propisano odredbom člana 5. stav 1. Zakona o zaštiti potrošača („Sl.glasnik RS“ br.73/2010) - proizvodi moraju biti sigurni za zdravlje potrošača.

Isto tako tuženi podleže sanitarnom nadzoru u smislu člana 8. stav 1. tačka 2. Zakona o sanitarnom nadzoru(„Sl.glasnik RS“ br.125/04), jer se bavi prometom životnih namirnica pa je i zato tuženi bio dužan da vodi računa o ne samo o higijenskom stanju objekta i higijeni prostorija već i higijeni zaposlenih lica i s tim u vezi da preduzima higijenske mere u cilju zaštite zdravlja stanovništva -u ovoj situaciji potrošača. To se odnosi i na ličnu higijenu zaposlenih u smislu čl.12 stav 2.ovog zakona

Radi toga tužilac je morao biti i bio svestan da u datoj situaciji postupa protivno ovoj dužnosti ali je i pored toga izvršio naznačenu radnju, što njegovo ponašanje kvalifikuje kao umišljajno izvršenje povrede radnih dužnosti i čini ponašanje tužioca takvim da on ne može ostati na radu kod poslodavca što predstavlja otkazni razlog iz odredbe člana 179 stav 1 tačka 3 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05...).

Uzimanjem mobilnog telefona u ruke tužilac je započeo radnju u cilju njegovog korišćenja pa je bez značaja što to nije učinio u potpunosti u vidu obavljenog telefonskog razgovora. Ovo posebno imajući u vidu i razlog zbog koga je ova zabrana propisana.

Neosnovani su navodi žalbe tužioca:
- da je ključno pitanje da li je povreda radne obaveze koja povlači otkaz ugovora o radu bila decidno predviđena pisanim pravilima poslodavca;
- da nije propisano da je korišćenje mobilnog telefona takva povreda radne obaveze koja povlači otkaz ugovora o radu;
- da ovde nema mesta tumačenju analogijom i da radnja povrede radne dužnosti mora da piše u prisustvu prethodnih razloga je pravno bez značaja.

Prethodno već i samo sa razloga što sadržaj pravne norme ne može da obuhvati po prirodi stvari sve one situacije koje mogu nastati u životu. Bitno je da radnja o kojoj je reč svojim sadržajem može da se kvalifikuje kao ponašanje takvo da zaposleni ne može ostati na radu. Taj uslov iz odredbe člana 179 stav 1 tačka 3 Zakona o radu je ovde ispunjen sa celine iznetih razloga.

Na ovo se osnovano ukazuje i u odgovoru na žalbu kada se ukazuje na Kodeks o ponašanju koji propisuje obavezu pridržavanja najviših higijenskih standarda.

Takođe tužilac je ostvario povredu radne dužnosti i iz člana 44 stav 1 tačka 3 alineja 1 Pravilnika o radu prema kojoj normi :poslodavac može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na njegovo ponašanje i u slučaju ako zaposleni svojom krivicom učini neku od povreda radnih obaveza:
- neizvršavanje radnih dužnosti. Postupanje protivno naznačenoj zabrani je samo po sebi neizvršavanje radne dužnosti koja se odnosi na tehnološku disciplinu procesa rada u ovoj radnoj sredini pa i nezavisno od mogućnosti da se na taj način ostvari kontaminacija proizvoda.
Pored toga tužilac nije poštovao naznačenu dužnost zabrane upotrebe mobilnog telefona a to je moglo da dovede do kontaminacije proizvoda- da ugrozi život potrošača.

To još nije sve, prema čl.14. Ugovora o radu razlog za otkaz na inicijativu poslodavca je i nepridržavanje Kodeksa a ovde tužilac s obzirom na izvršenu radnju nije vodio računa:
-O obavezi zaposlenog da vodi računa o higijeni u objektu i da se to odnosi posebno na mesare i delikatese gde sve mora biti u besprekorno čistom stanju i prema propisanim procedurama (tač XII Kodeksa).Ovo i zato što je deo te procedure i naznačena zabrana
-Cilju "BB" da potrošači budu sigurni (tač.XIX ) u značenju zdravstvene sigurnosti.

Pored toga žalba zanemaruje:
- da se radi o prodajnom objektu "BB" gde se radi dok se ne isprati poslednji potrošač;
- da s obzirom na karakter ovog objekta prodaju mesa i mesnatih prerađevina nužno mora da prati održavanje higijene u objektu i da se ne dozvoli bilo koja radnja koja može uticati na kontaminaciju predmeta prodaje bakterijama;
- da u tom prodajnom objektu po slovu zakona svaki zaposleni je dužan da ima sanitarnu knjižicu;
- da je opšte poznata činjenica na čemu insistira i ožalbena presuda da u delikatesu i beloj liniji – delovima objekata u kojima se prodaje delikates i sirovo meso je bila zabranjena upotreba mobilnih telefona;
- da je tužilac koristio mobilni telefon bez rukavica tako što ga je držao u rukama;
- da nezavisno od toga što je tužilac držao mobilni telefon u rukama u „međusmeni“ u odeljenju za preradu mesa je postojala mogućnost da naiđe mušterija koja mora da se usluži i da postoji verovatnoća da bi se na taj način kontaminiralo meso.

Sve to ukazuje da naznačena radnja tužioca iako se u datoj situaciji svela samo na držanje mobilnog telefona s obzirom na prostoriju u kojoj se je to ostvarilo ne može biti tumačena kao radnja koja nije sankcionisana.

Navod tužioca da je svo meso u to vreme bilo spakovano po frižiderima zanemaruje da radno vreme nije isteklo i da je zaposleni dužan da usluži i zadnjeg potrošača što je takođe propisano naznačenim Kodeksom.

Navod žalbe da je sve ostalo „rekla i kazala“ i „šta bi bilo kad bi bilo“ u prisustvu prethodnih razloga tužiocu ne koristi kao ni njen navod o priči o kontaminaciji i da se na mobilnom telefonu nalazi više bakterija nego na dasci VC šolje. Svi ovi navodi žalbe ostaju bez značaja u situaciji kada je tužiocu bilo zabranjeno da koristi mobilni telefon (kada je to učinjeno u vidu njegovog držanja u funkciji upotrebe) sa razloga da bi se sprečila kontaminacija proizvoda tuženog i kada je tužilac neosporno postupio protivno toj zabrani držeći mobilni telefon u rukama.

Takvo ponašanje i po shvatanju ovog suda je takvo da zaposleni ne može da nastavi da radi kod poslodavca.

Insistiranje žalbe na okolnosti da nije razjašnjeno šta je bio sadržaj upozorenja zanemaruje da se tužilac u povodu tog upozorenja izjasnio, da ni u tužbi ni u toku postupka nije isticao da mu upozorenje nije dostavljeno već da je tek posle ukidanja ranije usvajajuće presude tada Prvog opštinskog suda u Beogradu P1.50/09 od 30.06.2009.godine rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1.br.2618/10 od 02.06.2010.godine tužilac u iskazu datom u svojstvu stranke naveo koliko se seća upozorenja nije bilo. Radi toga pravilan je zaključak iz ožalbene presude da je tužiocu to upozorenje dostavljeno, da je dokaz za to izvod iz dostavne knjige a pored toga i u sadržaju rešenja o otkazu ugovora o radu se navodi da je tužiocu dostavljeno naznačeno upozorenje. Tome u prilog i to što se je tužilac i prema njegovom iskazu izjašnjavao u povodu upozorenja i s tim u vezi pripisani mu radnji. Pri tome njegov navod da je to učinio na zahtev poslovođe ničim nije dokazan.

Kod izloženog pravilno je i rešenje koji je utvrđeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 375 ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić