APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

12.06.2013.

Gž1 3256/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 3256/13
12.06.2013. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa advokat AB, protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo u Beogradu, ulica Nemanjina br. 22-26, radi poništaja rešenja i vraćanja na rad, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog, protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.1344/2010 od 29.11.2012.godine, ispravljene rešenjem istog suda 21P1.1344/2010 od 01.04.2013.godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 12.06.2013.godine,

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.1344/2010 od 29.11.2012.godine, ispravljena rešenjem istog suda 21P1.1344/2010 od 01.04.2013.godine.

ODBIJA SE zahtev tužene da se obaveže tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka po žalbi.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1.1344/2010 od 29.11.2012.godine, u stavu jedan izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je poništeno rešenje tužene 04 broj 118-111/2003 od 02.04.2003.godine i rešenje ..11 broj 2401/2003 od 14.07.2003.godine, kao nezakonito, stavom dva izreke obavezana je tužena da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovom znanju, sposobnostima stečenom iskustvu u roku od 10 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, dok je stavom tri izreke obavezana tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 213.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude.

Pravnosnažnim rešenjem istoga suda 21P1.1344/2010 od 01.04.2013.godine ispravljena je ova presuda, tako što se u četvrtom redu odozgo nadole uvoda presude iza reči “tužioca” umesto “AA1”, upisuje “AA”, u prvom redu prvog stava izreke presude iza reči tužioca umesto “AA1” upisuje “AA”, drugom redu drugog stava izreke presude iza reči tužioca umesto “AA1” upisuje se “AA” i drugom redu trećeg stava izreke presude iza reči tužiocu umesto “AA1” upisuje se “AA”, dok je stavom dva izreke utvrđeno da u preostalom delu presuda ostaje neizmenjena.

Protiv ove presude, tužena je blagovremeno izjavila žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja, iz člana 372 ZPP („Službeni glasnik RS“, br.125/04 i 111/09), u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP („Službeni glasnik RS“, br.72/11), Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalba je neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude, nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 Zakona o parničnom postupku, niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku sledi:

- da je tužilac bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog u Ministarstvu unutrašnjih poslova, Jedinici za specijalne operacije, da je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Uprave za zajedničke poslove 04 broj 118-111/2003 od 02.04.2003.godine utvrđeno da tužiocu prestaje radni odnos sa 18.03.2003.godine, zbog neopravdanog izostajanja sa posla pet radnih dana uzastopno i da je danom prestanka radnog odnosa gubi čin, da je u obrazloženju ovog rešenja naznačeno da je tužilac izostao sa posla pet radnih dana uzastopno, počev od 12.03.2003.godine, da je tužilac na ovo rešenje izjavio prigovor, da je rešenjem Ministarstva unutrašnjih poslova Resora javne bezbednosti 01/1 broj 2401/2003 od 14.07.2003.godine, taj prigovor odbijen kao neosnovan i potvrđeno rešenje 04 br.118-111/2003 od 02.04.2003.godine, da je tužilac izostao sa posla pet radnih dana u periodu od 12.03.2003.godine, da je drugostepeno rešenje primio 14.08.2003.godine, kada je tužbu u ovoj parničnoj stvari podneo 29.08.2003.godine, da je prema sadržaju potvrda o nastupanju privremene sprečenosti za rad zaposlenog kod Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika Ministarstva unutrašnjih poslova utvrđeno da je tužilac bio privremeno sprečen za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju, počev od 13.03.2003.godine i da je tada očekivano vreme prestanka privremene sprečenosti za rad bilo do 27.03.2003.godine, da je utvrđeno daje tužilac bio privremeno sprečen za rad zbog bolesti u periodu od 13.03.2003 do 27.03.2003.godine zbog hipertenzije.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud, kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Naime, prema sadržaju osporenih rešenja tužiocu je prestao radni odnos zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana primenom pravila iz odredbe člana 64 stav 1 tačka 4 Zakona o osnovama radnih odnosa i zbog neobaveštavanja tuženog poslodavca o privremenoj sprečenosti tužioca za rad, koji razlog se koristi u drugostepenom rešenju.

U smislu odredbe člana 80 tada važećeg Zakona o radu (“Službeni glasnik RS”, broj 70/01 i 77/01 – propis tada važeći), neobaveštavanje tuženog o privremenoj sprečenosti za rad je osnov za ravnopravnu odgovornost zaposlenog, ali ne zbog neopravdanog izostanka sa posla, već zbog nepoštovanja radne discipline, što zahteva u ovoj radnoj sredini odgovarajuću proceduru stim u vezi. Tužiocu osporenim rešenjem nije prestao radni odnos zbog nepoštovanja radne discipline – nedostavljanja potvrde o privremenoj sprečenosti za rad zbog bolesti, već zbog neopravdanog izostanka sa posla pet radnih dana i u odsustvu disciplinske procedure. Pošto tužena strana nije sprovela disciplinski postupak u smislu odredbi člana 60 – 61 Zakona o radnim odnosima u državnim organima, ovaj razloga sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava nije mogao biti upotrebljen.

Nije mogao osnovano biti upotrebljen ni razlog iz odredbe člana 64 stav 1 tačka 4 Zakona o osnovama radnih odnosa, jer u naznačenom periodu tužilac nije neopravdano izostao. Nema neopravdanog izostanka u pravnoj situaciji, kada zaposleni zbog bolesti ne radi, jer on bolest ne bira, a u konkretnom slučaju neosporno je utvrđeno da je tužilac bio za naznačeni period privremeno sprečen za rad zbog bolesti. Radi toga ni sa stanovišta odredbe člana 59 stav 1 tačka 9 tada važećeg Zakona o radnim odnosima u državnim organima (“Službeni glasnik RS”, broj 48/97....), ni primenom odredbe člana 64 stav 1 tačka 4 Zakona o osnovama radnih odnosa, tužiocu nije mogao prestati radni odnos, jer zato nije postojao opravdani razlog, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud u ožalbenoj presudi.

Radi toga pravilna je ožalbena presuda u pogledu odluke sadržane u stavu jedan njene izreke, ali i u pogledu odluke o restituciji u vidu vraćanja na rad i na radno mesto koje odgovara znanju i sposobnostima i stečenom iskustvu tužioca, jer je to posledica poništaja rešenja o raskidu radno funkcionalne veze.

Navod žalbe da se pobijana presuda zasniva na bitnim povredama odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 1 u vezi člana 8 i člana 230 i člana 384 Zakona o parničnom postupku, pravno je pogrešan i bez činjeničnog osnova. Pobijana presuda se zasniva na pravilnoj primeni člana 8 ZPP u pogledu ocene dokaza.

Prvostepeni sud je raspravio sve sporne činjenice, pa i odlučnu činjenicu da li je tužilac bio opravdano sprečen za rad ili ne. Pri tome, tužena strana pogrešno smatra da je u ovoj pravnoj situaciji bilo na tužiocu da dokazuje svoju privremenu sprečenost za rad, zbog bolesti u situaciji kada je priložio potvrdu o nastupanju privremene sprečenosti za rad u smislu propisa o zdravstvenom osiguranju izdatu od Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika Ministarstva unutrašnjih poslova. Suprotno na tuženoj strani je bilo da obara sadržaj te potvrde, ali i utvrđeno iz iskaza svedoka SS, lekara koja je i izdala potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad za tužioca, počev od 13.03.2003.godine iz razloga hipertenzije sa obavezom da se tužilac javi 27.03.2002.godine i da je ona dijagnozu i s tim u vezi razlog za naznačeno bolovanje utvrdila na osnovu nalaza kardiologa. U toj situaciji na tuženoj strani je bilo da obara ovo činjenično utvrđenje i stim u vezi priloži odgovarajuće dokaze za suprotno. To tužena strana nije učinila, a iz rezultata izvedenih dokaza sledi da je tužilac bio privremeno sprečen za rad u periodu od 12.03.2003.godine do datuma prestanka radnog odnosa 18.03.2003.godine, koji datum je naveden u rešenju 04 broj 118-111/2003 od 02.04.2003.godine. Radi toga, ostaje bez značaja činjenica što tužilac posle 27.03.2003.godine nije bio privremeno sprečen za rad zbog bolesti jer mu je radni odnos prestao pre toga datuma, a sud je vezan činjeničnim opisom razloga za prestanak radnog odnosa.

Kod izloženog ne može se prihvatiti pravno pogrešno shvatanje ovog suda, stav žalbe da je presuđeno suprotno pravilima o teretu dokazivanja.

Razlozi pobijane presude su jasni i potpuni, i razumljivi, pa se ne može prihvatiti ni tvrdnja žalbe da je pobijana presuda zasnovana na bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 12 ZPP.

Pravno važne činjenice za odluku u ovoj parničnoj stvari su potpuno utvrđene, pa su suprotni navodi žalbe bez značaja.

Navod žalbe da sud nije cenio da EKG nalaz nije rađen prilikom pregleda od strane svedoka dr SS, zanemaruje da sud nema medicinsko znanje, a da je lekar Zavoda za zdravstvenu zaštitu zaposlenih u MUP, dr SS utvrdila privremenu sprečenost za rad zbog bolesti tužioca za naznačeni period koju čiju opravdanost tuženi on sa celine iznetih razloga nije oborio.

Navod žalbe da tužilac naznačenu potvrdu o sprečenosti za rad nije predao nikome ni starešini ni sekretarici ni računovodstvu ostaje bez značaja sa celine iznetih razloga, i stim u vezi pozivanje žalbe na pogrešnu primenu materijalnog prava člana 80 Zakona o radu.

Ne može se prihvatiti ni tvrdnja žalbe da je pobijana presuda suprotna odredbi člana 17, 67, 68, 74, 76 i 77 Zakona o zdravstvenom osiguranju jer je za ovaj otkazni razlog odlučno da li je zaposleni stvarno bio privremeno sprečen za rad zbog bolesti ili ne, a iz rezultata izvedenih dokaza odgovor na to pitanje u odnosu na tužioca je potrebno.

Kod izloženog, bez značaja je pozivanje tužene na odredbu člana 27 Zakona o bezbednosno – informativnoj agenciji.

Pravilno je i rešenje o naknadi troškova parničnog postupka, jer je isto doneto pravilnom primenom odredbe člana 149 i 150 ZPP.

Tužena nije uspela po svom pravnom leku, pa zato nema prava na naknadu troškova u postupku po žalbi, a odluka o naknadi troškova tužioca sadrži i negativnu odluku po zahtevu tužene u odnosu na troškove prvostepenog parničnog postupka.

Sa izloženog, a na osnovu odredbe člana 375 i 161 stav 1 ZPP, u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija
Borivoje Živković, sr

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić