APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

16.09.2011.

Gž1 2668/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 2668/10
Dana 16.09.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, čiji je punomoćnik AB advokat, protiv tuženog "BB", radi naknade štete, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.4680/08 od 18.11.2008.godine, doneo je posle održane i zaključane glavne i javne rasprave pred ovim sudom kao drugostepenim dana 16.09.2011.godine u prisustvu tužilje sa punomoćnikom i punomoćnika tuženog, istog dana

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.4680/08 od 18.11.2008.godine za zaradu sa zakonskom zateznom kamatom.

PREINAČAVA SE rešenje o troškovima parničnog postupka presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.4680/08 od 18.11.2008.godine i obavezuje tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka plati iznos od 137.150,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema prepisa presude, a ODBIJA zahtev tužioca prema tuženom za iznos od 25.600,00 dinara.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužilji na ime troškova postupka po žalbi plati iznos od 21.875,00 dinara u roku od 8 dana od dana dostavljanja pismenog prepisa ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.4680/08 od 18.11.2008.godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog neisplaćenih zarada za period od 17.02.1995.godine do 01.11.2002.godine plati iznose kao u stavu prvom izreke ožalbene presude sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose, kao i da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 162.750,00 dinara.

Protiv ove presude žalbu je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost ožalbene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je žalba neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost ožalbene presude.

Prema činjeničnom utvrđenju u prvostepenom postupku sledi: da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1.br.829/97 od 19.01.1999.godine poništene kao nezakonite odluke disciplinske komisije tuženog pod brojem 6702 od 29.12.1994.godine i broj 1044 od 16.02.1995.godine, a tuženi obavezan da tužioca vrati na rad. Nesporno je među parničnim strankama da je tuženi tužioca vratio na rad počev od 01.11.2002.godine. U periodu od avgusta 1997.godine do vraćanja na rad kod tuženog tužilac je radio u firmi "BB1" iz Beograda, čiji je jedan od osnivača i suvlasnik počev od 15.06.1997.godine, što proizlazi iz evidencije Privrednog suda u Beogradu. Navedeno je i nesporno među parničnim strankama. Prvostepeni sud je na osnovu nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka utvrdio da obračun za zaradu u periodu od 16.02.1995.godine do 31.07.1997.godine u ukupnom iznosu od 23.785,97 dinara, kao i razliku zarade između radnog mesta na kom je tužilac bio zaposlen i zarada koje je ostvario u preduzeću "BB1" u periodu od 01.08.1997.godine do 01.11.2002.godine u ukupnom iznosu od 11.397,48 dinara. Radi utvrđivanja dobiti koju je tužilac ostvarivao u spornom periodu po osnovu svog osnivačkog uloga u navedenom preduzeću izveden je dokaz veštačenjem i utvrđen suvlasnički udeo tužioca u ovom preduzeću i prihodi koje je po tom osnovu ostvarivao počev od dana osnivanja preduzeća sve do 01.11.2002.godine. Prema nalazu veštaka od 17.12.1998.godine tužilac je učestovao osnivačkim ulogom od 50%, a nakon tog perioda sa 100%. Nema dokaza da je dobit preduzeća korišćena za isplatu zarada od dana osnivanja 13.06.1997.godine do 17.12.1998.godine i utvrđena je dobit tužioca sa 100% vlasništva u navedenom preduzeću i to za 1997.godinu iznos od 67.500,00 dinara, za 1998.godinu iznos od 57.000,00 dinara, za 1999.godinu 8.000,00 dinara, za 2000.godinu 123.000,00 dinara, za 2001.godinu 1.046.000,00 dinara i za 2002.godinu iznos od 381.333,00 dinara. Počev od dana prestanka radnog odnosa do avgusta 19997.godine utvrđeno je da tužilac nije nigde radio iako je prema evidencionom kartonu Zavoda za tržište rada bio prijavljen kao nezaposleno lice, s tim što Nacionalna služba zapošljavanja sudu nije mogla da pruži podatke o slobodnim radnim mestima u tom periodu povodom potražnje za stručnu spremu koju tužilac ima.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, zbog čega je isti usvojio i obavezao tuženog da tužiocu za sporni period plati štetu na ime neisplaćenih i manje isplaćenih zarada od 17.02.1995.godine do 01.11.2002.godine, zaključujući da prihodi po osnovu ulaganja sopstvenih sredstava u ovom preduzeće nemaju uticaja na umanjenje štete.

Međutim, u postupku donošenja ožalbene presude činjenično stanje je bilo nepotpuno utvrđeno a na okolnost doprinosa tužioca nastaloj šteti u skladu sa odredbom člana 192 Zakona o obligacionim odnosima za period od 01.08.1997.godine do 01.11.2002.godine. Zato je ovaj sud kao drugostepeni na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 369 stav 3 ZPP održao raspravu pred drugostepenim sudom, ponovi dokaze po vrsti i drugim oznakama precizirane kao na zapisniku sa ročišta od 16.09.2011.godine, pa je nao osnovu ocene rezultata izvedenih dokaza u smislu odredbe člana 8 ZPP utvrdio i ovo činjenično stanje:

-Nesporno je da je tužiocu radni odnos prestao dana 16.02.1995.godine, da se u periodu od 01.06.1995.godine do 12.06.1997.godine nalazio na evidenciji nezaposlenih (evidencioni karton u spisima) da se nije na zakazana javljanja toj službi redovno javljao (konkretno). Nakon što je ovaj sud kao drugostepeni predočio tužiocu evidencioni karton u rubrici uz naznaku da nije dolazio tužilac se nije izjasnio na te okolnosti. Za period od februara 1995. do 12.06.1997.godine tužilac nije radio kod drugog poslodavca. Nesporno je da je tužilac dana 13.06.1997.godine osnovao preduzeće "BB1" gde je bio suvlasnik sa 50% osnivačkog udela i direktor, a isključivi vlasnik od 17.12.1998.godine. U periodu od 17.12.1998.godine do avgusta 2002.godine tužilac je opredeljivao dobit isključivo za proizvodnju, jer je ista imala svrhu obrtnog sredstva. Nesporno je i da je tužilac u jednom periodu ostvarivao zaradu u preduzeću "BB1", ali taj period nije obuhvaćen ožalbenom presudom (period od decembra 1999.godine do maja 2000.godine, od septembra 2001.godine do decembra 2001.godine, kao ni maj 2002.godine, niti juli, septembar i oktobar 2002.godine).

Odredbom člana 154 Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. U konkretnom slučaju nesporno je da je tužena odgovorna za nastalu štetu, koju je tužilac pretrpeo po osnovu neisplaćenih zarada u periodu od 16.02.1995.godine pa do dana vraćanja na rad 01.11.2002.godine u skladu sa odredbom člana 154 Zakona o obligacionim odnosima. Osnov ove odgovornosti tuženog je upravo donošenje nezakonitih odluka o prestanku radnog odnosa tužiocu. Na osnovu pravnosnažne izvršne presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P1.br.829/97 od 19.01.1999.godine, poništene su odluke disciplinske komisije tuženog i tužilac vraćen na rad. Zato je tužena u obavezi da tužiocu naknadi nastalu štetu, kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud. Osim toga pravilno je zaključio prvostepeni sud da na strani tužioca ne postoji doprinos nastaloj šteti u skladu sa pravilima podeljene odgovornosti iz odredbe člana 192 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima. Iz evidencionog kartona u spisima proizlazi da je tužilac bio prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje 1995.godine, 1996.godine, ali da se nesporno nije javljao. Šta više tužilac se nakon što mu je predočen evidencioni karton od strane ovog suda nije izjasnio na tu okolnost. Međutim, ova činjenica bila bi od uticaja u situaciji da su u spornom periodu postojala slobodna radna mesta koja odgovaraju tužiočevoj stručnoj spremi. Suprotno, iz dopisa Nacionalne službe za zapošljavanje proizlazi da ta služba ne raspolaže podacima vezanim za slobodna radna mesta koja odgovaraju tužiočevoj stručnoj spremi, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud. Dakle, tuženi nije dokazao da je bila potražnja za tužiočevim radnim mestom, zbog čega je bez uticaja činjenica da se tužilac nije interesovao u spornom periodu.

Nesporna je činjenica da je tužilac od osnovanja svog preduzeća 13.06.1997.godine do 17.12.1998.godine bio osnivač sa 50% osnivačkog udela, a od 17.12.1998.godine do danas osnivač sa 100% osnivačkog udela, a kako je to utvrđeno i veštačenjem uz utvrđene visine dobiti u spornom periodu. Međutim, suprotno navodima žalbe, ostvarena dobit se odnosi na osnivačka prava i ne proizlazi iz radnog odnosa. Zato ista nema uticaja na umanjenje štete koju je tužilac pretrpeo krivicom tuženog. Ovde je reč o prihodima koje je tužilac ostvarivao po osnovu vlasničkog ulaganja u preduzeće. Zato su bez uticaja navodi iz žalbe i u ovom delu koji ukazuju na ostvarenu dobit tužiočevog preduzeća u periodu od 1997. do 2002.godine, utvrđenu nalazom veštaka VV od 20.04.2006.godine. Osim toga tužilac se izjasnio i učino nespornim da je na primer za mart 1999.godine iskazana manja zarada u odnosu na zaradu koja je isplaćivana kod tuženog i da je ostvario veću zaradu u "BB1" od one zarade koju bi ostvario kod tuženog. Nakon što je drugostepeni sud predočio nalaz i mišljenje sudskog veštaka punomoćniku tuženog isti je učinio nespornim da period u kome je tužilac ostvarivao zaradu (kao direktor preduzeća) nije obuhvaćen tim nalazom, kao ni ožalbenom presudom (u pitanju je period od decembra 1999.godine do maja 2000.godine, septembar 2001 – decembar 2001.godine, maj 2002.godine, juli, septembar i oktobar 2002.godine). Dakle, navod žalbe i u ovom delu je bez uticaja upravo iz razloga što prvostepeni sud u ožalbenoj presudi o tim zahtevima nije ni odlučivao. Zato je prvostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 192 Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilac kao oštećeni preduzeo sve mere da smanji štetu na taj način što je tražio zaposlenje, a tuženi nije dokazao da bi tužilac konstantnim interesovanjem za zaposlenje mogao biti zaposlen na nekom od slobodnih radnih mesta koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi.

Zato je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade štete na ime izostale zarade plati iznose kao u izreci ožalbene presude sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Imajući u vidu uspeh stranaka u sporu preinačena je i odluka o troškovima parničnog postupka primenom odredbi članova 161 stav 2 u vezi članova 149 i 150 ZPP, a isti se odnose na: sastav tužbe u iznosu od 2.000,00 dinara, sastav tri obrazložena podneska u iznosu od po 2.000,00 dinara, sastav dva neobrazložena podneska u iznosu od po 1.000,00 dinara, pristupi i zastupanje na 11 održanih ročišta u iznosu od po 3.000,00 dinara, pristupi i zastupanje na 4 neodržana ročišta u iznosu od po 1.500,00 dinara, troškove veštačenja u iznosu od 14.700,00 dinara, i troškove taksi za odluku u ukupnom iznosu od 75.450,00 dinara, što sve ukupno čini iznos od 137.150,00 dinara, što je odmereno primenom Tarife o nagradi i naknadi za rad troškova advokata važećoj u vreme presuđenja i Taksene tarife. Kod izloženog odbijen je zahtev za naknadu troškova prvostepenog parničnog postupka za veći iznos.

Kako je tužilac uspeo u žalbenom postupku ovaj sud kao drugostepeni je tužiocu dosudio troškove na ime zastupanja i pristupa na tri održana ročišta u iznosu od po 6.250,00 dinara, i pristup i zastupanje na jedno neodržano ročište u iznosu o 3.125,00 dinara, što ukupno iznosi 21.875,00 dinara, koji troškovi su dosuđeni srazmernom uspehu stranaka u sporu primenom odredbi članova 149 i 150 ZPP i Tarife o nagradi i naknadi za rad troškova advokata važećoj u vreme presuđenja u drugostepenom postupku.

Imajući u vidu napred navedeno Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbi članova 375 ZPP, 161 stav 1 ZPP, 149 i 150 ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća-sudija,
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić