APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

1.12.2010.

Gž1 2645/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 2645/10
Dana 01.12.2010. godine
B E O G R A D
Nemanjina br.9

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Ljiljane Mitić Popović, kao članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog "BB", radi naknade štete, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.2009/2006 od 22.05.2008.godine, u sednici veća održanoj dana 01.12.2010.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao NEOSNOVANA žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.2009/2006 od 22.05.2008.godine, u stavu prvom i četvrtom njene izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P.br.2009/2006 od 22.05.2008.godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete plati i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od 150.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha iznos od 120.000,00 dinara, na ime duševnih bolova zbog naruženosti iznos od 80.000,00 dinara, što sve ukupno iznosi 350.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.05.2008.godine do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da mu na ime naknade nematerijalne štete pored dosuđenih iznosa isplati i to iznos od još 150.000,00 dinara na ime naknade štete za pretrpljene fizičke bolove, iznos od još 80.000,00 dinara za pretrpljeni strah, iznos od još 120.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti. Stavom trećim izreke konstatovano je da je tužba tužioca povučena u delu tužbenog zahteva da se obaveže tužena da mu na ime naknade za izgubljenu dobit isplati iznos od 17.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.06.2004.godine. Tužilac je oslobođen obaveze plaćanja sudskih taksi. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 47.500,00 dinara.

Protiv ove presude u pogledu odluke sadržane u stavu prvom i četvrtom izreke žalbu je blagovremeno izjavila tužena zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je žalba tuženog neosnovana.

U provedenom prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost ožalbene presude u pobijanom delu.

Iz činjeničnog utvrđenja u prvostepenom postupku sledi: da je tužilac rođen 04.07.1978.godine, zaposlen kod tuženog na radnom mestu pomoćnik mašiniste, povređen dana 26.04.2004.godine, tako što mu je prilikom ulaska vagona u elevator (dizalice za prenošenje velikih tereta) pao blok na glavu. Tužilac je bez rešenja tuženog premešten na poslove i radne zadatke rukovaoca pretovara elevatora, a pre toga radio je kao pomoćnik rukovaoca mašine za slaganje, a nakon što je to radno mesto ukinuto. Konkretno do tužiočevog povređivanja došlo je u jutarnjim časovima i to tako što je sa visine od 2 – 2,5 metra pao blok i okrznuo tužioca po glavi prilikom ulaska vagona u elevator kojim je rukovao tužilac. Radi se o blokovima težine oko 15 kilograma. U pitanju je automatizovan proces proizvodnje, zbog čega ne postoji mogućnost da se spreči ispadanje proizvoda, (iskaz svedoka SS šefa proizvodnje). Elevator funkcioniše tako što vagon iz sušare preko sajle dolazi do čeličnog transportera, vagon pokreće postolje i ubacuje se u elevator. Kada se podigne elevator podigne se limena paleta zajedno sa robom, pri čemu se na nosaču elevatora nalazi dugme “stani- kreni”, tako da dolazi do direktnog kontakta sa vagonom i elevatorom, zbog čega se često dešava da zbog greške u programu pokretno postolje kreće sa vagona pre nego što se isprazni elevator i onda roba vrlo često pada. Tužilac je prilikom pada bloka sa visine 2 – 2,5 metra zadobio laku telesnu povredu glave, odnosno u predelu leve polovine čela razderno - nagnječnu ranu, što po nalazu stalnog sudskog veštaka predstavlja laku telesnu povredu bez trajnih posledica, osim u sferi umanjenja estetskog izgleda. Tom prilikom tužilac je trpeo bol velikog intenziteta u trajanju od 14 časa, bol srednjeg intenziteta u trajanju od sedam dana, da bi se na kraju javio bol manjeg intenziteta u kontinuitetu tri nedelje, s tim što se bol manjeg intenziteta i dalje javlja pri jačem pritiskanju ožiljka leve polovine čela. Što se tiče naruženja postoji naruženje manjeg stepena zbog jasno uočljivog ožiljka u predelu leve polovine čela. Sa traumatološkog aspekta kod tužioca ne postoji umanjenje opšte životne aktivnosti s obzirom da pregledom nisu konstatovane posledice koje utiču na pomenuto umanjenje. Takođe je utvrđeno da se u konkretnom slučaju pojava straha je uslovljena realnom opasnošću po život oštećenog jer je ciglani blok koji je težak više kilograma, pada sa visine od 4 metra, zbog čega je kod tužioca došlo do primarnog straha visokog intenziteta koji je trajao 30 minuta, nakon čega sledi sekundarni strah koji predstavlja strahovanje i bojazan ličnosti koji se javljaju tokom lečenja, a to je strepnja od mogućih štetnih posledica povređivanja, koji je u konkretnom slučaju odgovarao u periodu lečenja tužioca i trajao mesec dana. Međutim, strah nije doveo do umanjenja opšte životne aktivnosti kod tužioca. Takođe je utvrđeno da tuženi tužiocu nije obezbedio adekvatnu zaštitnu opremu, koja je bila propisana za radno mesto rukovaoca pretovara elevatora, a što proizilazi kako iz iskaza tužioca tako i iskaza svedoka SS1.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan, budući da je tužilac dana 26.04.2004.godine povređen na radu, pri čemu tuženi tužiocu nije obezbedio adekvatnu zaštitnu opremu koja je bila propisana za radno mesto rukovaoca pretovara elevatora, primenom odredbi člana 96 Zakona o radu i odredbe člana 200 Zakona o obligacionim odnosima.

Suprotno navodima žalbe tužene prvostepeni sud je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tužena odgovorna da tužiocu naknadi pričinjenu štetu. Ovo zato što je osnov materijalno pravne odgovornosti tužene sadržane u odredbi člana 173 i 174 Zakona o obligacionom odnosima. Naime, elevator sam po sebi predstavlja opasnu stvar kada je u funkciji (svojom namenom – služi za prenošenje velikih tereta, konkretno blokova težine i do 15 kilograma). Zato i sama delatnost rukovanja elevatorom, što su poslovi tužioca, predstavlja opasnu delatnost, jer sadrži povećan rizik od pada tereta, pa samim tim i rizik od povređivanja. Ovo tim pre što se u konkretnom slučaju šteta nije mogla izbeći niti sprečiti, pa čak ni pri najvećoj pažnji. (To proizlazi iz iskaza saslušanog svedoka SS1, koji je naveo da je u tom periodu uvođena nova tehnologija u preduzeće, da su kompjuteri zamenjivali mehanizaciju, da je tužilac radio na mestu rukovaoca elevatora, da elevator funkcioniše tako što vagon iz sušare preko sajle dolazi do čeličnog transportera, vagon pokreće postolje i ubacuje se u elevator, kada se podigne elevator podigne se i limena paleta zajedno sa robom, ali da se vrlo često dešava da zbog greške u programu pokretno postolje kreće sa vagona pre nego što se isprazni elevator zbog čega roba vrlo često pada). Šta više i tuženi u samoj žalbi ne osporava da se nesreća nije mogla sprečiti, jer se desila u jednoj od faza proizvodnog procesa gde nije moguće sprečavanje ispadanja blokova (proces proizvodnje je automatizovan).

Neosnovani su navodi iz žalbe da prvostepeni sud nije potpuno utvrdio činjenično stanje, budući da je prvostepeni sud nesporno utvrdio poslove koje tužilac obavlja u trenutku povređivanja (rukovaoc pretovarnog elevatora, da je na te poslove raspoređen po usmenom nalogu šefa, da je tužilac u vreme povređivanja imao radno odelo koje je poneo od kuće, a da bi trebalo da imaju i šlem i naočare, što tuženi nije obezbedio.

Takođe, suprotno navodima žalbe ovde je osnov za materijalno pravnu odgovornost tužene upravo povreda nastala od opasne stvari, odnosno opasne delatnosti, pri čemu tuženi nije dokazao da šteta potiče od uzroka koji je van opasne stvari. Osim toga tuženi kao organizator opasne delatnosti (automatizovan proces proizvodnje utovara i pretovara betonskih blokova), u obavezi je da obezbedi ovaj proces proizvodnje, odnosno da obezbedi građevinski materijal koji se prenosi u tom procesu. Zato se tuženi i ne može pozivati na isključenje odgovornosti, kao ni doprinos tužioca, budući da tuženi odgovara kao imalac opasne stvari, odnosno organizator opasne delatnosti, a da do štete nije došlo nepažnjom tužioca, već naprotiv, do štete je došlo upravo zbog nebezbednog proizvodnog procesa rada, pri čemu se šteta nije mogla izbeći niti sprečiti.

Takođe, suprotno navodima žalbe prvostepeni sud je imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja prilikom dosuđivanja novčanih iznosa naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo tužilac. Ovi iznosi predstavljaju pravičnu odgovarajuću novčanu satisfakciju za nematerijalnu štetu u trpljenju tužioca, a dosuđena naknada je srazmerna obimu i značaju povređenog dobra i u skladu sa ciljem i pravnom prirodom te naknade, zbog čega je pravilno primenjena i odredba člana 200 Zakona o obligacionim odnosima. Zato je prvostepeni sud obavezao tuženog da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete plati iznos od 150.000,00 dinara na ime naknade štete za pretrpljene fizičke bolove, iznos od 120.000,00 dinara na ime naknade štete za pretrpljeni strah i iznos od 80.000,00 dinara na ime naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, a na koje iznose je pravilno dosudio zakonsku zateznu kamatu pravilnom primenom odredbe člana 277 Zakona o obligacionim odnosima od datuma presuđenja.

Navodi žalbe da je tužilac bio obučen i da je imao ličnu zaštitu ne samo što ne isključuje odgovornost tuženog već nisu ni od uticaja za odluku. Ovo zato što svojim postupanjem (činjenje i nečinjenje) tužilac nije mogao da spreči nastanak štete. Isto tako šlem jeste postojao, ali je bio polomljen, pa zato neupotrebljiv. Takođe, žalba ne prilaže i predlaže dokaze za suprotno. Ocena dokaza je, suprotno navodima žalbe, zasnovana na pravilnoj primeni člana 8 ZPP.

Kako se navodima iz žalbe ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost ožalbene presude Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 375 ZPP odbio žalbu tužene kao neosnovanu i potvrdio ožalbenu presudu u stavu prvom izreke, potvrđujući i troškove postupka sadržane u stavu četvrtom njene izreke, budući da su isti doneti pravilnom primenom odredbi članova 149 i 150 ZPP.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić