APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

7.04.2010.

Gž1 2595/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 2595/10
07.04.2010. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Dragice Saveljić Nikolić, kao članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog "BB", radi poništaja odluke i reintegracije, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 br.628/97 od 12.10.2006. godine, ispravljene rešenjem o ispravci tog suda P1 br.628/97 od 18.03.2009. godine, u sednici veća održanoj dana 07.04.2010. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 br.628/97 od 12.10.2006. godine, ispravljena rešenjem o ispravci tog suda P1 br.628/97 od 18.03.2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P1 br.628/97 od 12.10.2006. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i poništene kao nezakonite odluke tuženog br. 724 od 19.02.1996. godine i br. 794 od 04.03.1996. godine, obavezan tuženi da tužioca vrati na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i radnom iskustvu. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 100.800,00 dinara, sve u roku od 8 dana.

Navedena presuda ispravljena je rešenjem tog suda o ispravci P1 br.628/97 od 18.03.2009. godine, u uvodu, tako da umesto adrese tuženog "aa", treba da stoji "vv".

Protiv ožalbene presude žalbu je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je odgovorio na žalbu tuženog.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372 ZPP, Apelacioni sud u Beogradu je oceni da je žalba tuženog neosnovana.

U provedenom prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 361 stav 2 tačka 1,2,5,7 i 9 ZPP, na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost ožalbene presude.

Iz činjeničnog utvrđenja u prvostepenom postupku sledi: da je tužiocu, radniku tuženog, odlukom disciplinske komisije tuženog br. 724 od 19.02.1996. godine izrečena mera prestanka radnog odnosa zbog teže povrede radne obaveze iz odredbe člana 67 tačka 8 Zakona o radnim odnosima i člana 66 tačka 8 Pravilnika o radnim odnosima u preduzeću, zato što je zloupotrebio pravo korišćenja bolovanja dana 06.02.1996. godine, tako što je prodavao cigarete oko 8,30 časova kod restorana „Franš'', a za vreme dok se nalazio na bolovanju. Odlukom predsednika Upravnog odbora tuženog br. 794 od 04.03.1996. godine odbijen je prigovor tužioca kao neosnovan i potvrđena napred navedena odluka disciplinske komisije tuženog. Među parničnim strankama je nesporno, a što proizlazi iz iskaza tužioca kao i pismenih dokaza u spisima (prigovor tužioca br. 754 od 27.02.1996. godine, zapisnik o disciplinskom postupku), da je tužilac u vreme korišćenja bolovanja (07.02.-20.02.1996. godine) vršio vanredne aktivnosti, odnosno da je prodavao cigarete i žvake na ulici i to na mestu gde je viđen od kolega i rukovodioca preduzeća. Iz nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka utvrđeno je da je tužiocu bolovanje u navedenom periodu otvoreno zbog bolova u kolenima, da mu je propisan lek protiv žučnih tegoba i u slučaju da je postojalo oboljenje artroze kod tužioca sa upalom mekih struktura ovo bi štetno delovalo na ovu bolest, odnosno na organizam i zdravlje prodavanjem čokolade na ulici u uslovima hladnoće i vlage – februar mesec, što bi ubrzalo pogoršanje njegovog zdravstvenog stanja. Takođe je utvrđeno da iz medicinskih nalaza ne proizlazi da tužilac ima koštano zglobno oštećenje u smislu artroze, u kom slučaju bi na tužioca negativno uticali fizički napori usled dužeg stajanja, hodanja, vlage, hladnoće, kako bi u konkretnom slučaju bila prodaja na ulici u zimskim uslovima. Tužiocu je bolovanje otvoreno zbog bolova u kolenima 07.02.1996. godine, koje je zaključeno 20.02.1996. godine. Takođe je utvrđeno da za vreme prestanka radnog odnosa tužilac nije radio.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan zbog čega je poništio disciplinske odluke tuženog i obavezao tuženog na reintegraciju, budući da je nesporno utvrđeno da tužilac na opisani način nije odlagao niti sprečavao svoje ozdravljenje, niti je imao svest o nedopustivosti svog ponašanja.

Suprotno navodima žalbe prvostepeni sud je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo.

Naime, nesporno je da je tužilac za vreme bolovanja (07.02.-20.02.) obavljao prodaju na ulici. Međutim, pravilno prvostepeni sud izvodi zaključak da u konkretnom slučaju ne postoji zloupotreba prava na bolovanje. Ovo zato što tužilac prodajom nije sprečavao ozdravljenje s obzirom na vrstu bolesti koju je imao i zbog koje je bio sprečen da radi. To nesumnjivo proizlazi iz nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka (tužilac se je javio lekaru opšte prakse dana 07.02.1996. godine zbog bolova u oba kolena, nakon čega je upućen lekaru fizijatru koji je konstatovao da su pokreti tužioca u kolenima ograničeni i bolni zbog čega mu je prepisao flugalin - tabletu za bolove i dao preporuku za bolovanje). Pri navedenom takođe je utvrđeno da tužilac nema koštano-zglobna oštećenja u smislu artroze, u kom slučaju bi eventualno na tužioca negativno uticali fizički napori usled dužeg stajanja, hodanja, vlage, hladnoće kakva je u konkretnom slučaju prodaja na ulici u zimskim uslovima. Međutim, suprotno, u situaciji da je tužilac sprečavao svoje ozdravljenje, a što nije konkretan slučaj, tada bi uz svo uvažavanje njegove materijalne situacije postojala povreda radne obaveze, a na koju se ukazuje i navodima iz žalbe. Zato su neosnovani navodi iz žalbe tuženog da je tužilac počinio povredu radne obaveze – zloupotrebu prava na bolovanje, upravo iz razloga što je nesporno utvrđeno da na ovakav način tužilac nije sprečavao svoje ozdravljenje.

Nesporno je da je tužilac znao da radi za vreme privremene sprečenosti za rad, a na šta ukazuje i sama žalba, ali takođe nesporno iz nalaza i mišljenja stalnog sudskog veštaka proizilazi i da tužilac na taj način nije ugrožavao svoje zdravstveno stanje, a tužilac je znao da na taj način ne ugrožava svoje zdravstveno stanje. Radi toga, i sa stanovišta svesti kognitivnih elemenata koji su prisutni bili kod tužioca-zdravorazumsko znanje svoga opšteg zdravstvenog stanja i odsustvo bolova kada vrši naznačene radnje kod tužioca je postojalo saznanje da na taj način ne ugrožava svoje zdravstveno stanje zbog čega su neosnovani navodi žalbe i u ovom delu.

Odredbom člana 55 Zakona o osnovama radnih odnosa stavom 1 tačka 7 propisano je da se mera prestanka radnog odnosa izriče za povrede radnih dužnosti i obaveze i to za zloupotrebu prava korišćenja bolovanja. Ovaj otkazni razlog – zloupotreba korišćenja bolovanja se obrazuje radnjom zaposlenog, koji vrši zloupotrebu prava na odsustvo zbog privremene sprečenosti za rad. Međutim, kako je nesporno utvrđeno da je tužilac upravo zbog bolesti bio privremeno sprečen za rad, a posebno kod iznetog razloga da na taj način nije ugrožavao svoje zdravlje, odnosno sprečavao svoje ozdravljenje, pravilan je zaključak prvostepenog suda da tužilac nije počinio povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret.

Zato su bez značaja navodi o nužnosti prisustva radnika u procesu rada i da radnici sa dužim stažom (35 godina) moraju znati da na taj način zloupotrebljavaju bolovanje suprotno ovom navodu žalbe. Tužilac kod tuženog nije zloupotrebio privremenu sprečenost za rad zbog bolesti.

Kako je iz navedenih razloga tužbeni zahtev tužioca osnovan to je pravilna odluka prvostepenog suda kojom je poništena kao nezakonita odluka tuženog i kao posledicu toga obavezao tuženog na reintegraciju.

Imajući u vidu napred navedeno, Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 375 ZPP, odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu, potvrđujući i odluku o troškovima parničnog postupka, sadržanu u stavu drugom izreke ožalbene presude koja je doneta pravilnom primenom odredbi članova 149 i 150 ZPP.

Predsednik veća-sudija,
Borivoje Živković s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić