APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

24.04.2013.

Gž1 2504/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 2504/13
Dana: 24.04.2013. godine
B E O G R A D
Nemanjina br. 9

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, koga zastupa advokat AB, protiv tuženog "BB", radi duga, vrednost predmeta spora 261.927,27 dinara, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudske jedinice u Lazarevcu P1. 204/10 od 18.02.2013. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 24.04.2013. godine

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudske jedinice u Lazarevcu P1. 204/10 od 18.02.2013. godine.

ODBIJA SE zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka po žalbi.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudske jedinice u Lazarevcu P1. 204/10 od 18.02.2013. godine u stavu jedan izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati novčane iznose u vrednosti za period sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate, kao u njegovom sadržaju, kao i da na dosuđene novčane iznose za tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO zaposlenih u roku od 8 dana od dana prijema presude, dok je stavom dva izreke obavezan tužilac da tuženoj na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 8.100,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema presude.

Protiv ove presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09 ) u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 ), Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalba je neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 1 tačka 1, 2, 5,7 i 9 ZPP, niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude sledi da je tužilac u radnom odnosu kod tuženog po osnovu Ugovora o radu broj 6124/2 od 29.01.2007. godine na poslovima rukovaoca blokom 110 MW u Direkciji za proizvodnju energije i sa utvrđenim koeficijentom posla od 3,130, da je tužiocu u koeficijentu kroz uslove rada u koji ulaze kriterijumi rad i rad u turnusu, vrednovan rad u smeni sa 6,7 % od zastupljenosti uslova rada što predstavlja 4,87% od celog koeficijenta i da je tužiocu obračunata i isplaćena zarada za period potraživanja u skladu sa ovim koeficijentom u koji je uračunat i smenski rad.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Naime, prema odredbi člana 108 stav 1 tačka 2 i 4 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 ) zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad noću i rad u smenama ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade najmanje 26 % od osnovice.

Poštujući ovu pravnu normu smenski rad i rad noću mogu biti vrednovani u alternativi i to pri utvrđivanju osnovne zarade ili najmanje 26% od osnovice.

Pri tome izraz najmanje 26% od osnovice može biti primenjen samo ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. U tom značenju i hipotetički iskaz iz ove norme koji glasi :ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. U situaciji kada je takav rad vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade tada je isključena mogućnost primene uvećanja zarade od najmanje 26% od osnovice. Isključen je jer su u toj situaciji smenski i noćni rad vrednovani kroz utvrđenu osnovnu zaradu.

U ovoj radnoj sredini smenski rad je vrednovan kroz osnovnu zaradu. Naime, prema odredbi člana 16 Pravilnika o radu broj 401 od 12.01.2007. godine osnovna zarada zaposlenog utvrđuje se na osnovu vrdnosti radnog časa, koeficijenta poslova radnog mesta i mesečnog fonda ostvarenih časova rada a prema njegovoj odredbi člana 18 koeficijent poslova radnog mesta utvrđuje se na osnovu složenosti poslova, odgovornosti rada i uslova rada pri čemu se uslovi rada utvrđuju na osnovu radne okoline u kojoj se obavljaju poslovi smenskog rada i rada u turnusu.

Takođe je odredbom 37 .Kolektivnog ugovora od 27.04.2007.godine propisano da se koefecijenat poslova radnog mesta utvrđuje na osnovu složenosti poslova, odgovornosti i uslova rada

Elementi za utvrđivanje koficijenta poslova radnih mesta iz stava 1. ovog člana definišu se metodologijom koju donosi poslodavac, dok je njegovom odredbom člana 38 propisano da koeficijenat za obračun zarade zaposlenog se utvrđuje na osnovu uslova rada na poslovima radnog mesta koji su predviđeni pravilnikom

Poštujući ove norme Metodologija poslodavca je bila normativno ovlašćena da odredi koeficijente poslova radnog mesta na osnovu složenosti poslova, odgovornosti i uslova rada

Tuženi poslodavac je doneo metodologiju za utvrđivanje vrednosti poslova po osnovu složenosti, odgovornosti i uslova rada kod tuženog u čijoj je odredbi člana 7 procentualno iskazan raspon zastupljenosti osnova i elemenata i koeficijenta posla i to za složenost poslova od 45-65%, za odgovornost 8% do 20% i za uslove rada 15%-47%. i da rad u smeni učestvuje u koeficijentu sa 6,7%

Pošto je tužiocu u skladu sa ovim normama u periodu potraživanja obračunata isplaćena zarada sledi da je tužena u celosti prema tužiocu ispunila obligaciju primenom pravila iz odredbe člana 295 ZOO i da je zato njegovo potraživanje neosnovano kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi.

Naznačena Metodologija predstavlja opšti akt i sud nije ovlašćen u parnici da vrši njenu opštu normativnu kontrolu, a to važi i za naznačeni Pravilnik o radu i Kolektivni ugovor. To je u isključivoj nadležnosti Ustavnog suda.

Navod žalbe da je u postupku donošenja pobijane presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 12 ZPP da u konkretnom slučaju nisu primenjene odredbe člana 2,7, 220, 221 stav 2, 223 stav 2 i 3, člana 233 i 342 stav 4, člana 249 ZPP i da je to uticalo na donošenje nezakonite odluke jer naznačene norme predviđaju da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava i da su dužne da iznesu svoje činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka ustavnosti zahteva ovde nemaju činjenično pokriće.

Pobijana presuda je jasna, potpuna i razumljiva, tužiocu je data mogućnost da raspravlja u ovoj parnici jer je od podnošenja tužbe imao stručnu odbranu u vidu punomoćnika – advokata koji je bez primedbi potpisao zapisnike sa ročišta pa i sa ročišta od 18.02.2013. godine na kome je zaključena glavna rasprava u ovoj parničnoj stvari. Zato su neosnovani navodi žalbe kojima se ističe da sud nije obezbedio jednaku, pravičnu zaštitu.

Neosnovano punomoćnik tužioca u žalbi navodi da tužiocu nije obezbeđeno pravo na jednaku pravičnu zaštitu, obzirom da je sve navode tuženog uzeo kao dokazane i tako što je napravio selekciju dokaza koju će izvesti, a selekciju dokaza je vršio u korist tuženog i nije obrazložio razloge za ovaj stav . Ovi navodi zanemaruju normativna rešenja iz Kolektivnog ugovora, Pravilnika o radu i metodologije a takođe i da sud u parnici primenjuje pravo i da je dužan poštuje autonomne opšte pravne norme kao i da tada nema opredeljenja u korist određene stranke, već se radi isključivo o primeni prava.

Po shvatanju ovog suda kad bi se prihvatio stav tužilačke strane tada svaka stanka koja ne bi uspela u sporu bila bi izložena povredi prava na jednaku zaštitu i bilo bi joj povređeno pravo na pravično suđenje što je pravno i vrednosno neprihvatljivo.

Žalba ponavlja da nisu izvedeni dokazi koji idu u prilog tužiocu i da su favorizovani predlozi tuženog, a ne individualizuje koji dokazi nisu izvedeni i zašto bi oni bili od značaja za povoljniju odluku za tužioca. Kada se upotrebljava naznačena tvrdnja žalbe tada se zaboravlja da na ročištu na kome je zaključena rasprava u ovoj parničnoj stvari stranke nisu imale predloga u dokaznom smislu a kad su dokazi pročitani nisu izložili primedbe. Ovde nema selekcije dokaza koji se primenjuju i neosnovano je zato tvrđenje žalbe da je povređeno pravo tužioca na jednaku zaštitu pred sudom.

Navod žalbe da prvostepeni sud ne izvodi dokaze koje je on dostavio 06.11.2012. godine zanemaruje njihov sadržaj . Radi tačnosti citira se navod tužioca iz tog podneska od 26.11.2012. godine koji glasi: tužilac dostavlja kao dokaz aneks ugovora i rešenje kojim je rukovodilac sektora za ljudske resurse postavljen na to mesto u julu mesecu 2008. godine i ništa više od toga. Kada se pogleda ponuda za zaključenje aneksa ugovora o radu na kojoj je potpis 07.07.2008.godine Aneks 1 Ugovora o radu broj 5419/2 od 01.01.2007. godine koji su takođe dostavljeni uz ovaj podnesak onda će se primetiti da ni jedan od ovih dokaza nije pravno vredan da bi uticao na drugačiji stav po naznačenom pravnom pitanju, niti ukazivao na činjenice od značaja na odgovor na tu temu.

Navod u ovom podnesku da se iz tih dokaza može utvrditi struktura koeficijenata u utuženom periodu kod izloženog nema značaja.

Ovaj Aneks 1 ugovora o radu broj 5149/2 od 01.01.2007. godine odnosi se na SS kome je i učinjena ponuda. Okolnost da je SS kao rukovodilac sektora za ljudske resurse potpisnik akta: struktura koeficijenata nije od značaja eventualno za normativnu kontrolu naznačene metodologije jer sud u parnici nije ovlašćen da istu vrši.

Kod izloženog bez značaja je pozivanje žalbe na odluke Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Grdadska protiv Švajcarska 19.04.1993. godine i na odluku u predmetu Ruis Toria protiv Španije od 09.12.1994. godine. Pored toga suprotno navodima žalbe pobijana presuda je obrazložena i sadrži jasne, potpune, dovoljne razloge. Zato je bez značaja pozivanje žalbe na odluku Ustavnog suda RS UŽ. 1157/08 od 14.04.2011. godine i odluka Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hađinanasstion protiv Grčke od 16.12.1992. godine.

Dalji navod žalbe da je tužba tvrdila da tužiocima smenski rad nije plaćen u utuženom periodu a da je tužena tvrdila suprotno pozivajući se na metodologiju i da je činjenično stanje sledeće: da je tužilac zaključio ugovor 29.11.2007. godine, da je pravilnik o radu donet 11.01.2007. godine, da je prestao da važi 08.05.2007. godine kada je zaključen kolektivni ugovor sa "BB" metodologija za utvrđivanje vrednosti poslova po vrednosti, odgovornosti uslova rada doneta je 26.04.2008. godine, da je tabelarna struktura koeficijenata doneta najranije 07.07.2008. godine, da ju je potpisao rukovodilac sektora za ljudske resurse SS koji je na mestu rukovodioca sektora za ljudske resurse stupio najranije 07.07.2008. godine ovde su bez značaja.

Tačna je činjenica da je Kolektivni ugovor za "BB" donet 27.04.2007. godine ali je i u njegovoj odredbi člana 37 takođe propisano da se koeficijent poslova radnog mesta utvrđuje na osnovu složenosti posla, odgovornosti i uslova rada i da se elementi za utvrđivanje koeficijenta poslova radnih mesta definišu metodologijom koju donosi i poslodavac. Ta metodologija je doneta i u njoj je data struktura koeficijenata u koju ulazi i smenski rad, a da li je taj opšti akt donet na zakonit način pravno je bez značaja merodavno je da je tu metodologiju doneo poslodavac i da su u njenom sadržaju dati elementi za određivanja složenosti, odgovornosti i uslova rada.

Pored toga u članu 7 ove metodologije koje je doneo direktor propisano je da je za uslove rada od 15 do 47 učešće u rasponu od čega za smenski rad i rad u turnusu 6,7. Zbog svega ovoga naznačeni navodi žalbe su neosnovani Neprihvatljiv je njen navod da je nesporan pravni zaključak da je tužiocu ugovorom o radu definisan koeficijent posla bez učešća smenskog rada. To nije nesporno .Kada se to utvrdi tada se zanemaruje citirano u članu 7 naznačene metodologije koji i žalba citira na strani 5 njenog obrazloženja.

Navod žalbe da se primenom odredbe citirane metodologije od 26.04.2007. godine ne može obračunati i platiti smenski rad, smenskih radnika tužene jer nije za svakog pojedinačnog radnika određeno koliko koji element vrednovanja iznosi, nema svoje činjenično pravno pokriće sa celine iznetih pravnih razloga. Nema jer opšta pravna norma se posebno ne bavi konkretnim zaposlenima već se primenjuje na sve njih kada se nađu u istoj situaciji koju ona reguliše.

To isto važi i za insistiranje žalbe na odredbe člana 104 stav 2 Zakona o radu. Navod žalbe da ako bi se prihvatio stav tužene da ako je smenski rad u bilo kojoj visini ušao u osnovnu zaradu da u tom slučaju poslodavac nije vezan procentualnim učešćem od 26% osnovne zarade, pravo na uvećanje zarade po osnovu poremećenog života od smenskog rada bi bilo anulirano a da bi to isključivo od poslodavca zavisilo da li će smenski rad platiti 26% uvećane osnovne zarade ili 0,0001 dinar ili 0,0001% je pravno ne prihvatljiv. Tužiocu je u osnovnu zaradu određeno učešće smenskog rada u naznačenom procentu pa zato ne može osnovano u ovoj parnici potraživati razliku do vrednosti od 26% od osnovice. Kod izloženog neosnovano je insistiranje žalbe i na odredbi člana 108 stav 1 tačka 2 Zakona o radu.

Pravilna je i odluka o kamati jer ista deli sudbinu glavnog potraživanja.

Navod žalbe da je veštak svoj nalaz od 14.11.2011. godine i 14.11.2012. godine bazirao na metodologiji za koju tužilac tvrdi da ne daje mogućnost da se primeni zanemaruje upravo veštak primenjujući metodologiju dao naznačeni zaključak.

Pravilno je i rešenje o naknadi troškova parničnog postupka jer se isto zasniva na pravilnoj primeni odredbi člana 149 i 150 ZPP.

Tužilac nema pravo na naknadu troškova postupka po žalbi jer nije uspeo po ovom pravnom leku.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 375 u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.

Predsednik veća-sudija
Borivoje Živković s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić