APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

20.07.2010.

Gž1 2497/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1. 2497/10
Dana 20.07.2010. godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Biserke Živanović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca: AA iz sela __, BB iz __, ulica __, VV iz __, ulica __ i GG iz __, ulica __, DD iz __ i ĐĐ iz __, __, čiji je zajednički punomoćnik advokat AB iz __, ulica __, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, koju zastupa Republičko javno pravobranilaštvo u Beogradu, ulica Nemanjina br. 26, radi isplate naknade štete, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužene protiv presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3774/06 od 01.07.2009. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 20.07.2010. godine

R E Š E Nj E

UKIDA SE presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3774/06 od 01.07.2009. godine i predmet UPUĆUJE Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3774/06 od 01.07.2009. godine u stavu jedan izreke obavezana je tužena da tužiocima na ime naknade za neisplaćeni prekovremeni rad za period od 01.05.2003. godine pa do 01.06.2006. godine isplati i to svakom od tužilaca za period novčani iznos u vrednosti i sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju, sve u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, a pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je stavom dva izreke obavezana tužena da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od ukupno 332.200,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, a pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv ove presude tužena je blagovremeno izjavila žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372. ZPP, Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalba tužene je osnovana.

Prema razlozima ožalbene presude svi tužioci su zaposleni na radnim mestima aa1 u aa sa radnim vremenom dužim od 10 časova a zbog prirode posla koji obavljaju, i bez obzira na tu prirodu posla tuženi je bio u obavezi da im omogući da realizuju njihovo pravo na odmor u toku rada. Pošto to nije učinio a priroda posla je takva da se rad ne može prekidati tužioci imaju pravo na uvećanu zaradu za prekovremeni rad.

Ovakav zaključak ožalbene presude se za sada ne može prihvatiti jer se ista zbog pogrešne primene materijalnog prava zasniva na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju.

Naime, prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju u postupku donošenja ožalbene presude sledi da su tužioci zaposleni u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme i to tužilac AA u zvanju starijeg aa1, a ostali tužioci u zvanju aa, da su u periodu od 01.05.2003. godine do 01.06.2006. godine obavljali naznačene poslove u aa ali da zbog prirode posla nisu imali odmor u toku rada.

Međutim, u postupku donošenja ožalbene presude pogrešno je primenjeno materijalno pravo. Naime, prema odredbi člana 48. ranije važećeg Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 70/01 i 74/01 ) zaposleni koji radi puno radno vreme ima pravo na odmor u toku dnevnog rada u trajanju od najmanje 30 minuta.

Zaposleni koji radi duže od 4 a kraće od 6 časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 15 minuta.

Odmor u toku dnevnog rada ne može da koristi na početku i na kraju radnog vremena.

Vreme odmora iz stava jedan i dva ovog člana uračunava se u radno vreme. Istoznačna je i odredba člana 64. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05 sa novelama ) stim što je stavom tri ove norme propisano da zaposleni koji radi duže od punog radnog vremena a najmanje deset časova dnevno ima pravo na odmor u toku rada u trajanju od najmanje 45 minuta.

Prema do sada utvrđenim rezultatima izvedenih dokaza rad tužioca je organizovan tako da jedan dan rade 12 sati, a da potom imaju slobodna 24 sata.

Radi toga i u skladu sa ovim normama i po shvatanju ovoga suda tužena kao poslodavac je bila dužna da zaposlenima omogući odmor u toku rada. Organizacija odmora je stvar poslodavca, i odmor se uračunava u radno vreme. Po shvatanju ovog suda zaposleni ne mogu da trpe posledice prirode posla tuženog poslodavca posebno ne u situaciji kada je rad aa1 moguće organizovati tako da isti koriste odmor u toku rada ali u različito vreme i da tako ostvare svoje slovo zakona zagarantovano pravo na odmor u toku rada bez štete na normalan tok procesa rada.

U situaciji kada su tužioci radili i u vreme odmora u toku rada oni imaju pravo na zaradu za tako obavljen rad jer im se to vreme uračunava u vreme rada a sa stanovišta primene prava tužioci su za to vreme trebali da imaju odmor.

Međutim, ovde se ne radi o radu dužem od punog radnog vremena da bi tužioci za te časove rada – 45 časova rada dnevno u vreme kada su radili imali pravo još i na uvećani iznos plate kao da je rad obavljen u produženom radnom vremenu. Tu grešku čini ožalbena presuda, jer zanemaruje uslove pod kojima se rad duži od punog radnog vremena može uvesti u smislu odredbe člana 37 ranijeg Zakona o radu odnosno odredbe člana 53. sada važećeg Zakona o radu. Po slovu tih normi rad duži od punog radnog vremena je rezultat iznenadnih vanrednih okolnosti, a ovde se očigledno o tome ne radi. Suprotno radi se o karakteristici rada koja se stalno ponavlja zbog činjenice što je tuženi poslodavac organizovao rad bez dnevnog odmora a mogao je doneti odluku i organizovati rad na način na koji neće tužiocima uskratiti pravo na odmor u toku rada. Ovde se ne radi o radu dužem od punog radnog vremena jer su tužioci s obzirom i na do sada utvrđeno činjenično stanje radili u preraspodeli radnog vremena – član 57. sada važećeg Zakona o radu. Zbog toga je prvostepeni sud pogrešno tužiocima utvrdio pravo na uvećanu platu kao u situaciji da se radi o prekovremenom radu pa je ožalbena presuda morala biti ukinuta. Ovo i zato što prvostepeni sud u ožalbenoj presudi ne iskazuje vrednost tih časova rada u vreme odmora u toku rada , ali bez uvećanja

Ukinuto je i rešenje o naknadi parničnih troškova pošto odluka u tom delu zavisi od konačnog ishoda spora.

Radi toga prvostepeni sud će u ponovnom postupku upotpuniti činjenično stanje tako što će ponoviti dokaz saslušanjem veštaka i utvrditi koliko bi svaki od tužilaca primio mesečno po osnovu plate za naznačene časove rada u toku vremena odmora za vreme rada kada bi ti časovi rada bili obračunati kao rad u redovnom radnom vremenu, pa kada prvostepeni sud pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje doneće pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku u ovoj parničnoj stvari.

Sa izloženog, a na osnovu odredbe člana 377. ZPP, odlučeno je kao u izreci ovoga rešenja.

PREDSEDNIK VEĆA – SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić