APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

19.09.2011.

Gž1 2436/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 2436/10
Dana 19.09.2011. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženog "BB", čiji je punomoćnik BA, radi poništaja rešenja i isplate zarade, odlučujući o izjavljenoj žalbi tuženog protiv presude Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1.br.95/08 od 05.02.2009.godine, doneo je posle održane i zaključene glavne i javne rasprave pred ovim sudom kao drugostepenim dana 19.09.2011.godine u prisustvu tužioca i odsustvu uredno pozvanog tuženog, istog dana

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1.br.95/08 od 05.02.2009.godine u stavu prvom i trećem izreke.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tuženog da se obaveže tužilja da tuženom naknadi troškove postupka po žalbi.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg opštinskog suda u Beogradu P1.br.95/08 od 05.02.2009.godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužilje i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj 463 od 24.06.2005.godine i obavezan tuženi da tužilju vrati na rad. Stavom drugim izreke konstatovano je da je tužba tužilje za isplatu zarade za period od oktobra 2004.godine do juna 2005.godine kao i za naknadu štete na ime izgubljene zarade povučena. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužilji na ime troškova parničnog postupka plati iznos od 94.000,00 dinara.

Protiv ove presude žalbu je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešnog i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost ožalbene presude u granicama ovlašćenja propisanih odredbom člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu je ocenio da je žalba tuženog neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka propisane odredbom člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnost, kao ni ona iz tačke 12, na koju se ukazuje navodima iz žalbe, budući da ožalbena presuda sadrži dovoljne, jasne i neprotivrečne razloge o svim odlučnim činjenicama.

Iz činjeničnog utvrđenja u prvostepenom postupku sledi: da je tužilji, raspoređenoj na poslovima konobara kod tuženog otkazan ugovor o radu rešenjem tuženog broj 463 od 24.06.2005.godine zato što je svojom krivicom učinila povredu radne obaveze utvrđene članom 23 tačka 13 ugovora o radu i nije postupila po rešenju tuženog broj 407 od 27.05.2005.godine o raspoređivanju u objekat "BB1", na koji način je istovremeno samovoljno nastavila da radi u objektu "BB2". Među parničnim strankama je nesporno da je tužilji uredno dostavljeno upozorenje, da je rešenjem direktora tuženog premeštena iz objekta "BB2" u objekat "BB1" počev od 28.05.2005.godine, da joj nije uručeno rešenje o raspoređivanju. VV i VV1 koje su tog dana bile u kontroli poslovanja objekta su rešenje o raspoređivanju uručile poslovođi koji je rešenje pocepao, a tužilja je isto izbegla da primi. Takođe je utvrđeno da ovo rešenje o raspoređivanju nije bilo istaknuto na oglasnoj tabli u sedištu tuženog što potvrđuje iskaz svedoka SS koja je kao poslovođa svakodnevno dolazila u sedište tuženog u delu „Na oglasnoj tabli koja na to ne liči najčešće nije ništa isticano“.

Kod ovako utvrđenih činjenica pošto tuženi nije dokazao da je rešenje o raspoređivanju tužilje bilo istaknuto na oglasnoj tabli tuženog, niti da joj je isto dostavljeno preko pošte prvostepeni sud je zaključio da se nisu stekli uslovi iz odredbe člana 23 tačka 13 ugovora o radu – odbijanje zaposlenog da obavlja poslove na koje je raspoređen, zbog čega je tužbeni zahtev tužilje usvojio, poništio osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu i obavezao tuženog na reintegraciju.

Međutim, u postupku donošenja ožalbene presude činjenično stanje je bilo nepotpuno utvrđeno na okolnost tužiljinog izjašnjenja na upozorenje, da li je tužilji u njenom prisustvu pokušana dostava i da li je ona objekat napustila da bi sprečila dostavu tog rešenja ili su razlozi napuštanja objekta druge prirode. Zato je ovaj sud kao drugostepeni na osnovu ovlašćenja iz odredbe člana 369 stav 3 ZPP održao raspravu pred drugostepenim sudom i ponovio dokaze imenovane kao na zapisniku sa ročišta od 19.09.2011.godine, pa je ocenom istih u smislu odredbe člana 8 ZPP utvrdio sledeće činjenično stanje:

-Da se tužilja u pismenu zavedenom pod brojem 462 od 23.06.2005.godine i naslovljenom pod „odgovor za upozorenja“ izjasnila na upozorenje tuženog broj 454 od 20.06.2005.godine, navodeći da rešenje o rasporedu od 27.05.2005.godine nije primila na adresu prebivališta u Beogradu, u AAa. Takođe je navela da je koristila slobodne dane u vreme kada je doneto rešenje o raspoređivanju, a da je po isteku slobodnih dana došla u objekat "BB2" kada joj je rečeno da ide u direkciju i da uzme upozorenje, a nakon čega je ona i otišla u direkciju i primila upozorenje dana 22.06.2005.godine.

-Da su svedoci VV i VV1 otišle u objekat "BB2" po nalogu direktora da izvrše kontrolu poslovanja i da uruče rešenje tužilji (što potvrđuje zapisnik po ovlašćenju broj 410 od 27.05.2005.godine), da su videle tužilju za šankom kroz izlog, ali pošto tužilja nije bila u objektu kada su ušle rešenje su uručile poslovođi koji je isto pocepao. U pogledu dostave rešenja o raspoređivanju svedoci nikada nisu stupili u kontakt sa tužiljom, niti razgovarali u vezi dostave rešenja o rasporedu lično njoj.

Činjenicu da je tužilja koristila slobodne dane potvrđuje i iskaz svedoka SS2, koji je bio ovlašćen da radnicima daje slobodne dane, da je navedenog dana kada su svedoci došli u kontrolu tog objekta tužilja bila u objektu, ali da je otišla.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje ovaj sud kao drugostepeni je utvrdio da je tužbeni zahtev tužilje osnovan.

Odredbom člana 23 tačka 13 ugovora o radu propisano je da preduzeće može zaposlenom otkazati ugovor o radu ako zaposleni izvrši povredu radnih obaveza i povredu drugih opravdanih razloga koji su osnov za otkaz ugovora o radu i to između ostalog i ako zaposleni odbije da obavlja poslove na koje je raspoređen, odnosno ako odbije da radi u određenom objektu.

Naime, za primenu ovog otkaznog razloga neophodno je da su ispunjena dva elementa i to objektivni – da tužilja nije postupila po navedenom rešenju i subjektivni element – da postoji svest tužilje o nedozvoljenosti tog ponašanja.

Imajući u vidu napred utvrđeno činjenično stanje, suprotno navodima žalbe pravilno je prvostepeni sud postupio kada je tužbeni zahtev tužilje usvojio. Naime, u konkretnom slučaju nisu se stekli razlozi za otkaz ugovora o radu propisani odredbom člana 23 tačka 13 ugovora o radu koja propisuje da se zaposlenom, između ostalog može otkazati ugovor o radu i ukoliko odbije da postupi po rešenju o raspoređivanju. Rešenje o raspoređivanju nije nikada ni dostavljeno tužilji zbog čega nije ni mogla da postupi po istom. Šta više, svedoci VV i VV1 su navele da nikada nisu stupile u kontakt sa tužiljom povodom neposredne dostave rešenja što potvrđuje i iskaz tužilje koja je uz to navela i da nikada nije dobila bilo kakvo obaveštenje na adresi prebivališta (Glasinačka broj 27) koju adresu poseduje tuženi. Zato tužilja nije ni mogla da ima svest o nedopustivosti njenog ponašanja. Činjenica da je nastavila da radi u objektu "BB2" je upravo iz razloga što nije ni znala za rešenje o rasporedu u drugi objekat. Nesporno da je za to rešenje znao poslovođa tog objekta, ali je takođe i nesporno da je to rešenje pocepao i da o tome nije obavestio tužilju. Naime, dostavljanje pismena (poziva, rešenja, odluka) vrši se po pravilu neposrednog obaveznog ličnog dostavljanja- odredba člana 71 Zakona o opštem upravnom postupku, tako što se pismeno predaje licu kome je namenjeno uz potvrdu o prijemu na pismenom otpravku pismena, pa tek u situaciji kada pismeno nije moguće predati lično zaposlenom, poslodavac je ovlašćen da izvrši prebijanje pismena na oglasnu tablu preduzeća. Dakle, dostavljanje pismena preko oglasne table preduzeća, a da pri tom nije pokušana neposredna dostava, posebno u situaciji kada preduzeće poseduje adresu prebivališta tužilje, je postupanje suprotno slovu zakona. Zato i u situaciji da je tuženi pribio pismeno na oglasnu tablu je suprotno zakonu jer se pismeno predaje licu kome je namenjeno zbog četa su bez uticaja i navodi iz žalbe kojima se insistira na ponovnom saslušanju svedoka SS3 i dokazima na okolnost isticanja navedenog rešenja na oglasnu tablu.

Šta više iskaz svedoka SS i SS2 na kojima takođe insistira žalba i koji su naveli da nikakvo rešenje tuženog nije ni bilo na oglasnoj tabli „na koju i ne liči“ može da ukazuje samo na to da je isto naknadno pribijeno na oglasnu tablu tuženog.

Takođe, ni činjenica da su svedoci videli tužilju „kroz izlog“ ne ukazuje na to da je tužilja odlaskom iz objekta izbegavala da primi rešenje o rasporedu. Ovo zato što iz utvrđenih činjenica proizlazi da je tužilja koristila slobodne dane, da se slučajno zatekla u objektu tog dana i da je otišla, ali da nije videla svedoke koji su tog trenutka ušli. U tom smislu je je iskaz tužilje „moguće da sam bila u objektu, nisam ih primetila kada su ušli“. Zato tužilja nije ni mogla da zna za to rešenje jer je po ovlašćenju poslovođe koristila slobodne dane. Uostalom i iz zapisnika po ovlašćenju koji je predočen svedocima VV1 i VV proizlazi „ona je bila samo gost“.

Tužilja je upozorena na povrede radne obaveze i o istim se izjasnila u pismenu zavedenom pod brojem 462 od 23.06.2005.godine navodeći da rešenje o rasporedu nije primila na adresu prebivališta, a što je potvrdila u svom iskazu na ročištu za glavnu raspravu održanu pred ovim sudom nakon što joj je predočeno pismeno naslovljeno pod „odgovor za upozorenja“.

Suprotno navodima žalbe, pravni interes tužilja je dokazala poništajem osporenog rešenja tuženog i vraćanjem na rad. Činjenica da je bila zaposlena je od uticaja na utvrđivanje naknade štete zbog izgubljene zarade kao posledice poništaja osporenog rešenja, što nije konkretan slučaj jer je povukla tužbeni zahtev u delu za isplatu naknade štete.

Kako je ovaj sud kao drugostepeni potvrdio ožalbenu presudu u delu za poništaj osporenog rešenja tuženog to je istu potvrdio i u delu za reintegraciju kao posledicu istog.

Imajući u vidu uspeh stranaka u žalbenom postupku ovaj sud kao drugostepeni odbio je zahtev tuženog za naknadu troškova po žalbi u iznosu od 12.000,00 dinara, kao neosnovan.

Imajući u vidu napred navedeno, Apelacioni sud u Beogradu je primenom odredbe člana 375 ZPP odbio žalbu tuženog kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu potvrđujući i odluku o troškovima parničnog postupka sadržanu u stavu trećem izreke ožalbene presude koja je doneta pravilnom primenom odredbi članova 149 i 150 ZPP.

Predsednik veća-sudija,
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić