APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

10.04.2013.

Gž1 2342/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 2342/13
Dana 10.04.2013. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Dragice Saveljić Nikolić, članova veća, u parnici tužioca AA koga zastupa advokat AB, protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, koju zastupa Direkcija za imovinsko pravne poslove, odeljenje Beograd, ul. Svetozara Markovića br. 21, radi naknade štete, vrednost predmeta spora 505.000,00 dinara, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužene protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu 34P.br.5608/12 od 25.09.2012. godine, ispravljene rešenjem istog suda 34P.br.5608/12 od 06.02.2013. godine doneo je u sednici veća održanoj dana 10.04.2013. godine

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu 34P.br.5608/12 od 25.09.2012. godine, ispravljena rešenjem istog suda 34P.br.5608/12 od 06.02.2013. godine u stavu jedan i tri njene izreke i ODBIJA tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati i to: za fizički bol iznos od 65.000,00 dinara, za strah iznos od 32.500,00 dinara, za umanjenje životne aktivnosti iznos od 155.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od 25.09.2012. godine do isplate i da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 170.200,00 dinara.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 32.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu 34P.br.5608/12 od 25.09.2012. godine, u stavu jedan izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati i to: za fizički bol iznos od 65.000,00 dinara, za strah iznos od 32.500,00 dinara, za umanjenje životne aktivnosti iznos od 155.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od 25.09.2012. godine, u roku od 15 dana od dana prijema presude, stavom dva izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca na ime naknade materijalne štete i to: za pretrpljene fizičke bolove preko dosuđenog iznosa od 65.000,00 dinara do traženog iznosa od 130.000,00 dinara, za pretrpljeni strah preko dosuđenog iznosa od 32.500,00 dinara pa do traženog iznosa od 65.000,00 dinara i za umanjenje opšte životne aktivnosti preko dosuđenog iznosa od 155.000,00 dinara do traženog iznosa od 310.000,00 dinara a stavom tri izreke je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 170.200,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Pravnosnažnim rešenjem istog suda 34P.br.5608/12 od 06.02.2013. godine, u stavu jedan izreke ispravljena je ova presuda tako što u uvodu presude u pogledu vrednosti spora umesto iznosa: „505.00,00 dinara“ treba da stoji iznos: „505.000,00 dinara“.

Protiv ove presude u pogledu odluke sadržane u stavu jedan i tri njene izreke tužena je blagovremeno izjavila žalbu iz svih razloga propisanih odredbom člana 360 ZPP.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u ožalbenom delu njene izreke u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 386 ZPP Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalba je osnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude u pobijanom delu njene izreke (deo tužbenog zahteva u kome tužena nije uspela u sporu) nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374 stav 2 tačka 1-3, 5, 7 i 9 ZPP.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude sledi: da je tužilac radeći u Vojno medicinskoj akademiji na poslovima „rukovodioca radova“ u građevinskoj službi organa za pozadinu dana 02.07.2008. godine pretrpeo povredu prilikom silaženja protivpožarnim stepenicama sa gastro klinike na kliniku za urološku medicinu kada se okliznuo na karton i pao kojom prilikom je zadobio tešku telesnu povredu desne potkolenice u vidu distenzije mišića – pucanje mišića desne natkolenice i tetive što je dovelo do slabosti mišića desne natkolenice i ograničenja pokreta desnog kolena, da je neposredni rukovodilac tužiocu dao nalog da u urgentnoj klinici u sobi broj 25 gde je sa plafona na pacijenta curela voda ode tamo radi otklanjanja kvara, da je tužilac otišao sa radnikom SS, da se kretao protivpožarnim stepenicama a da je pretrpeo naznačenu povredu dana 02.07.2008. godine tako što je krećući se niz stepenice okliznuo da su postojale redovne stepenice i liftovi u okviru zgrade, da protivpožarne stepenice kojima se tužilac kretao služe u slučaju opasnosti od požara i potrebe za evakuacijom, da u konkretnom slučaju nije postojala niti opasnost od požara niti potreba za evakuacijom, da je tužilac naznačeni radni zadatak mogao da izvrši i korišćenjem redovnog puta (stepenicama i liftom) u okviru zgrade, da je kod tužioca zbog naznačene povrede umanjena životna aktivnost sa stanovišta ortopedsko traumatološke i neuropsihijatrijske sfere ličnosti za 20% koja se ogleda u slabljenju muskulature desne natkolenice i do otežanog oslanjanja na desnu nogu, i stim u vezi obavljanje aktivnosti kao što su plivanje, da je došlo do umanjenja radosti življenja uz reaktivnu anksioznu subdepresivnu simptomatologiju i insomniju, da je tužilac zbog ove povrede zadobio strah srednjeg i teškog intenziteta u trajanju od 6 sati, tokom faze najintenzivnijih bolova koji je postepeno prešao u strah lakšeg intenziteta zbog zabrinutosti za isto od lečenja od posledica zadobijene povrede, da je tužilac nakon povređivanja i u narednih 6 sati trpeo bolove visokog intenziteta, da su se ti bolovi pod dejstvom terapije mirovanja transformisali u bolove srednjeg intenziteta koje je tužilac trpeo u narednih deset dana, da je tužilac za vreme fizikalnog tretmana imao bolove slabog intenziteta koje i sada ima pri dužem pešačenju i pokušaju savlađivanja strmih površina.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo u pogledu postojanja osnova odgovornosti tužene zbog čega je pobijana presuda preinačena i odlučeno kao u izreci ove presude.

Naime, da bi se konstituisala odgovornost za štetu potrebno je da postoji uzročno posledični odnos između radnje štetnika i štete na strani oštećenog u smislu odredbe člana 154 Zakona o obligacionim odnosima. Nema osnova za građanskopravnu odgovornost poslodavca kao štetnika u situaciji kada zaposleni umesto da koristi bezbedan put u postupku izvršenja radnog naloga koristi, kao u konkretnom slučaju tužilac, protivpožarne stepenice koje služe samo za kretanje u slučaju evakuacije ili požara. Na to upućuje i Izveštaj Sektora za logistiku broj 2857 od 06.04.2009 godine iz koga sledi da tužilac nije morao da koristi protiv požarne stepenice već je radni zadatak mogao da koristi korišćenjem redovnih komunikacija tj. stepenica i liftova u zgradi(činjenično utvrđenje iz pobijane presude).

Radi toga tužilac je isključivo doprineo sopstvenoj šteti jer do štete ne bi došlo u vidu njegove povrede na radu i naznačenih posledica koje je ona proizvela da je tužilac koristio uobičajeni put (liftove i stepenice u zgradi) a ne protivpožarne stepenice(koje je koristio na svoju ruku). U datoj situaciji tužilac se je ponašao i protivpravno jer je koristio protivpožarne stepenice suprotno pravilima koja propisuju kada je dozvoljena njihova upotreba(požar , radi evakuacije) .

Insistiranje ožalbene presude da je pravilo da se radi otklanjanja kvara ,do mesta kvara stigne najbrže i da je to opravdalo korišćenje protivpožarnih stepenica je po shvatanju ovog suda neprihvatljivo. Neprihvatljivo sa razloga što se ove protivpožarne stepenice mogu koristiti isključivo u slučaju požara i evakuacije što znači da je isključena njihova upotreba radi bržeg dolaska na mesto gde kvar treba otkloniti(nije jasno ni zašto bi opisani način bio kraći put od korišćenja lifta. Zaposleni koji se samovoljno kreće nebezbednim putem preuzima isključivo rizik posledica koje zbog toga mogu nastati. Radi toga nema osnova da se njihov teret prevali na tuženu stranu koja je obezbedila bezbedan put kojim se tužilac nije kretao.

Radi toga zaključak je ovoga suda da pogrešno prvostepeni sud tvrdi da u datoj situaciji postoji podeljena odgovornost za pričinjenu štetu tužioca i tužene i stim u vezi razlog kretanja protivpožarnim stepenicama umesto redovnim stepenicama i liftovima u okviru zgrade svrstava u njegov doprinos sopstvenoj šteti a ne kao osnov koji isključuje odgovornost tužene.

Reč je o ponašanju tužioca suprotno pravilima kojima se štiti bezbednost i zdravlje na radu koji isključuju odgovornost tuženog poslodavca za opasnu delatnost primenom pravila iz člana 173 i člana 174 Zakona o obligacionim odnosima. Izloženo i primenom pravila iz odredbe člana 35 stav 1 Zakona o bezbednosti i zdravlja na radu („Službeni glasnik RS“ br.101/05) prema kojoj normi zaposleni je dužan da primenjuje propisane mere za bezbedan i zdrav rad da ne bi ugrozio svoju bezbednost i zdravlje. Ovde tužilac kao zaposleni to pravilo nije poštovao, a bio je dužan da to učini pa je na taj način isključivo on svojim ponašanjem stvorio uzrok sopstvenoj šteti.

Tome u prilog i to što je tužilac kao rukovodilac radova građanske službe organa za pozadinu odgovoran za rad i disciplinu ljudstva a to podrazumeva i sopstvenu disciplinu rada i ponašanja i dužnost da rad obavlja u bezbednim uslovima a ne na način kojim se stvara povećani rizik od povređivanja kao u konkretnom slučaju. Radi toga pobijana presuda je morala biti preinačena i odbijen tužbeni zahtev tužioca kao i u pogledu odluke o kamati koja kao sporedno potraživanje deli sudbinu potraživanja naknade štete po naznačenim osnovima.

Preinačeno je i rešenje o naknadi troškova parničnog postupka jer tužilac nije uspeo u sporu pa nema ni osnova za obavezu tužene da tužiocu naknadi naznačene troškove primenom pravila iz člana 153 stav 1 ZPP.

Tužena je postavila zahtev za naknadu troškova postupka u iznosu od 32.000,00 dinara. Taj zahtev je osnovan jer je tužena uspela po ovom pravnom leku primenom pravila iz člana 153 stav 1 ZPP, a imala je troškove po osnovu pisanja žalbe od 22.12.2011. godine za koje je opredelila iznos od 23.000,00 dinara i pisanja žalbe od 15.10.2012. godine za koje je takođe opredeljen iznos dok u odnosu na ostale podneske zahtev nije opredeljen u pogledu naknade troškova parničnog postupka pa ih sud nije uzeo u obzir primenom pravila iz odredbe člana 163 ZPP. O zahtevu za naknadu troškova parničnog postupka sud je odlučio u granicama zahteva.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 394 stav 1 tačka 4 i člana 165 stav 2 ZPP odlučio je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković