APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

13.02.2013.

Gž1 223/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 223/13
Dana 13.02.2013. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević članova veća, u parnici tužilaca: AA1 do AA4 čiji su punomoćnici advokati AB i AB1 protiv tuženog Privrednog društva „Tent“ D.O.O. u Obrenovcu – ogranak Termoelektrana iz Velikih Crljena radi neisplaćene uvećane zarade, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužilaca protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudske jedinice u Lazarevcu P1.br.516/10 od 18.10.2012. godine doneo je u sednici veća održanoj dana 13.02.2013. godine

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužilaca i POTVRĐUJE presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudske jedinice u Lazarevcu P1.br.516/10 od 18.10.2012. godine.

ODBIJA SE zahtev tužilaca za naknadu troškova postupka po žalbi.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudske jedinice u Lazarevcu P1.br.516/10 od 18.10.2012. godine u stavu jedan izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA1 koji je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati novčane iznose u vrednosti i sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju kao i da na dosuđene novčane iznose za tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO zaposlenih kao neosnovan, stavom dva izreke odbijen je tužbeni zahtev tužilje AA2 da se obaveže tuženi da joj na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati novčane iznose u vrednosti sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju kao i da na dosuđene iznose za tužilju uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO zaposlenih, kao neosnovan, stavom tri izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA3 kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati novčane iznose u vrednosti sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju kao i da na dosuđene novčane iznose za tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO zaposlenih, kao neosnovan, stavom četiri izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA4 koji je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog manje isplaćene zarade po osnovu smenskog rada isplati novčane iznose u vrednosti sa zakonskom zateznom kamatom od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju kao i da na dosuđene novčane iznose za tužioca uplati doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO zaposlenih, kao neosnovan dok su stavom pet izreke obavezani tužioci da tuženom plate na ime naknade troškova parničnog postupka i to: tužilac AA1 iznos od 7.150,00 dinara, tužilja AA2 iznos od 7.000,00 dinara, tužilac AA3 iznos od 7.700,00 dinara i tužilac AA4 iznos od 7.200,00 dinara a sve u roku od 15 dana od dana prijema presude.

Protiv ove presude tužioci su blagovremeno izjavili žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava sa zahtevom za naknadu troškova postupka po žalbi.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09) a u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/2011) Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalba je neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude utvrđeno je da su tužioci kao zaposleni sa tuženim kao poslodavcem zaključili ugovor o radu i to:

 tužilac AA3 Ugovor o radu broj 6082/2 od 30.01.2007. godine radi izvršavanja poslova rukovaoca bloka 161 Enkoros W sa primenom od 01.01.2007. godine i sa koeficijentom 3.230 a potom i Aneks ovog ugovora o radu broj 6082/3 od 04.07.2007. godine radi izvršavanja poslova šefa smene elektrane i sa koeficijentom 3.580;
 da je tužilac AA4 sa tuženim kao poslodavcem zaključio Ugovor o radu broj 6177/2 02.02.2007. godine radi izvršavanja poslova rukovaoca bloka A1-A4 i sa utvrđenim koeficijentom od 2.980;
 da je tužilac AA1 sa tuženim kao poslodavcem zaključio Ugovor o radu broj 6262/2 od 31.01.2007. godine radi izvršavanja poslova pomoćnika rukovaoca bloka za kotao K1-5 sa koeficijentom 2.720 i sa primenom od 01.01.2007. godine;
 da je tužilja AA2 sa tuženim zaključila Ugovor o radu broj 6298/2 od 30.01.2007. godine radi izvršavanja poslova rukovaoca HPV1 sa koeficijentom 2.400 i sa primenom od 01.01.2007. godine, da je tužiocima za period potraživanja smenski rad isplaćivan kroz koeficijenat a da iznosi iskazane pozitivne razlike zarade po osnovu njenog uvećanja na ime smenskog rada kao u izreci pobijane presude predstavljaju pozitivnu razliku između isplaćene naknade tužiocima po osnovu uračunatog koeficijenta za smenski rad koeficijenat zarade od 6.7 i 5% do vrednosti njenog uvećanja 26% od osnovne zarade.

Takođe je utvrđeno da je na osnovu donetog Pravilnika o radu sa važnošću od 15.01.2007. godine doneta metodologija za utvrđivanje vrednosti poslova po osnovu složenosti i odgovornosti i uslova rada u PD Termoelektrana „Nikola Tesla“ D.O.O. Obrenovac u čijem su sadržaju vrednovani složenost, odgovornost i uslovi rada i to tako da su određeni u procentualnim rasponima za složenost od 45-65% za odgovornost od 8-20% i za uslove rada od 15%-47% od čega za smenski rad i rad u turnusu 6,7%.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Naime, prema odredbi člana 108 stav 1 tačka 2 i 4 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br.24/05....) zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu u visini utvrđenoj opštim aktom i ugovorom o radu i to za rad noću i rad u smenama ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade najmanje 26% od osnovice. Poštujući ovu pravnu normu smenski rad i rad noću vrednuje se u alternativi i to:pri utvrđivanju osnovne zarade ili najmanje 26% od osnovice.

Pri tome izraz najmanje 26% od osnovice može biti primenjen samo ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. U tom značenju i hipotetički iskaz iz ove norme koji glasi: ako takav rad nije vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade. U situaciji kada je takav rad vrednovan pri utvrđivanju osnovne zarade tada je isključena mogućnost primene uvećanja zarade od najmanje 26% od osnovice. Isključena je jer je u toj situaciji smenski rad i noćni rad vrednovan kroz utvrđenu osnovnu zaradu.

U ovoj radnoj sredini smenski rad je vrednovan kroz osnovnu zaradu. Naime, prema odredbi člana 16 Pravilnika o radu broj 401 od 12.01.2007. godine osnovna zarada zaposlenog utvrđuje se na osnovu vrednosti radnog časa, koeficijenta poslova radnog mesta i mesečnog fonda ostvarenih časova rada, a prema njegovoj odredbi člana 18 koeficijenat poslova radnog mesta utvrđuje se na osnovu složenosti poslova, odgovornosti rada i uslova rada pri čemu se uslovi rada utvrđuju na osnovu radne okoline u kojoj se obavljaju poslovi smenskog rada i rada u turnusu. Na osnovu ovog Pravilnika o radu 26.04.2007. godine doneta je Metodologija za utvrđivanje vrednosti poslova po osnovu složenosti odgovornosti i uslova rada kod tuženog u čijoj je odredbi člana 7 procentualno iskazan raspon zastupljenosti osnova i elemenata i koeficijenata posla i to za složenost poslova od 45%-65%, za odgovornost 8%-20% i za uslove rada 15%-47%. Pošto je tužiocima u skladu sa ovim normama za period potraživanja obračunata i isplaćena zarada sledi da je tuženi u celosti prema tužiocima ispunio obligaciju primenom pravila iz odredbe člana 295 ZOO i da je zato njihovo potraživanje neosnovano kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud u ožalbenoj presudi.

Naznačeni Pravilnik o radu odnosno Metodologija predstavljaju opšte akte i sud nije ovlašćen u parnici da vrši njihovu opštu normativnu kontrolu. To je u isključivoj nadležnosti Ustavnog suda.

Navod žalbe da je u postupku donošenja pobijane presude učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz odredbe člana 361 stav 2 tačka 10 ZPP da prvostepeni sud nije primenio odredbe člana 2, 7, 220, 221 stav 2 223 stav 2 i 3 i člana 249 ZPP što je uticalo na donošenje nezakonite odluke jer naznačene norme predviđaju da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava i da su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka osnovanosti zahteva ovde nemaju činjenično pokriće. Pobijana presuda je jasna, potpuno razumljiva, tužiocima je data mogućnost da raspravljaju u ovoj parnici jer su od podnošenja tužbe imali stručnu odbranu u vidu punomoćnika – advokata koji je bez primedbi potpisao zapisnike sa ročišta pa i sa ročišta od 18.10.2012. godine na kome je zaključena glavna rasprava u ovoj parničnoj stvari.

Kada punomoćnik tužioca u žalbi navodi da tužiocima nije obezbeđeno pravo na jednaku i pravičnu zaštitu obzirom da je sve navode tuženog uzeo kao dokazane i to tako što je napravio selekciju dokaza koje će izvesti a selekciju dokaza je vršio u korist tuženog i nije obrazložio razloge za ovaj stav tada su ti navodi bez osnova . Ovi navodi zanemaruju normativna rešenja iz Pravilnika o radu i Metodologije a takođe i da sud u parnici primenjuje pravo i dužan je da poštuje autonomne opšte pravne norme kao i da tada nema opredeljenja u korist određene stranke već se radi isključivo o primeni prava. Po shvatanju ovoga suda kada bi se prihvatio stav tužilačke strane tada svaka stranka koja ne bi uspela u sporu bila bi izložena povredi prava na jednaku zaštitu i bilo joj povređeno pravo na pravično suđenje što je pravno i vrednosno neprihvatljivo.

Žalba stalno ponavlja da nisu izvedeni dokazi koji idu u prilog tužiocima i da su favorizovani predlozi tuženog a ne individualizuje koji to dokazi nisu izvedeni i zašto bi oni bili od značaja za povoljniju odluku za tužioce. Kada upotrebljava naznačenu tvrdnju žalba takođe zaboravlja da na ročištu na kome je zaključena rasprava u ovoj parničnoj stvari stranke nisu imale predloga u dokaznom smislu a kada su dokazi pročitani nisu izložene primedbe.

Navod žalbe da je tužbeni zahtev tužilaca odbijen zato što je navodno tužiocima rad u smeni vrednovan u osnovnoj zaradi i da se u ovom slučaju Nalaz veštaka i dopunsko veštačenje pokazuju kao neosnovani, nepotrebni takođe je bez uticaja .Ovo i zato što je ovde reč o pravnom pitanju :da li u situaciji kada je smenski rad vrednovan u vrednosti osnovne zarade ima osnova da se izvrši uvećanje osnovne zarade od najmanje 26% ili je to pravilo u primeni samo onda kada kroz osnovnu zaradu nije vrednovan smenski rad.

Pravilno žalba zaključuje da sud nema stručnih znanja za obračun zarade a veštak nema stručnih znanja da odredi koja pravna akta čine pravni korpus tuženog ali sud zna pravo a ovde je ono pravilno primenjeno.

Navod žalbe da se pobijana presuda zasniva na nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju, da nisu utvrđene bitne činjenice u vezi strukture koeficijenta posla, da je bitno u vezi navedene tabelarne strukture da nije utvrđeno koju je, po čijem ovlašćenju i kada doneo, i kada je zavedena kod tuženog, ako jeste gde i pod kojim brojem i od kada se primenjuje, da tabelarna struktura koeficijenata nije deo metodologije kako to tuženi tvrdi zanemaruje:
 da je u spisima ove parnične stvari priložena Metodologija za utvrđivanje vrednosti poslova po osnovu sleženosti, odgovornosti, uslova rada kod tuženog br.12420 od 26.04.2007. godine;
 da je tu Metodologiju doneo generalni direktor;
 da ta Metodologija ima svoj normativni karakter;
 da je prema članu 1 Metodologije određeno da se njenim sadržajem utvrđuju osnovni elementi kriterijumi za vrednovanje poslova i radnih zadataka;
 i da u odredbi člana 19 Pravilnika o radu je propisano da koeficijente za obračun osnovne zarade zaposlenih utvrđuje direktor na osnovu uslova za rad na poslovima radnog mesta koji su predviđeni Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji posla. Dakle, u odredbi člana 19 Pravilnika o radu sadržano je normativno ovlašćenje za direktora da donese metodologiju i da iskaže naznačenu strukturu koeficijenata po osnovu uslova rada i vrednosti smenskog rada u strukturi osnovne zarade.

Isto tako normativni osnov za donošenje Pravilnika o radu sadržan je u odredbi člana 3 Zakona o radu na koju se normu i poziva u svojoj preambuli ovaj opšti akt.

Radi toga i ovi navodi žalbe tužilaca se pokazuju kao neosnovani.

Navod žalbe da nije utvrđen odnos između osnovne zarade i osnovice za uvećanje osnovne zarade za rad u smeni je pravno pogrešan sa prethodno iznetih razloga kao i tvrdnja žalbe koja se odnosi na citiranje odredbe člana 108 stav 4 Zakona o radu i isticanje da su prema članu 108 stav 4 ovog Zakona osnovica „i članu 35 (u vezi člana 37) KU „Tent“ - osnovna zarada vrednosno identične kategorije a pored toga i sama žalba navodi da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje u pogledu obračuna ali da je izveo površan zaključak. U prisustvu ovog navoda žalbe pokazuju se takođe kao neosnovani i pravno pogrešni navodi žalbe kojima je onemogućeno pravo tužiocima na jednaku pravnu zaštitu.

Navod žalbe da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da tužioci rade u smeni, da sud za to zaslužuje pohvale, da je takav stav o smenskom radu u skladu sa Zakonom o radu, i stim u vezi pozivanje na direktivu Saveta evropske unije 93/104/EC od 23.11.1993. godine te citiranje njenog sadržaja kod izloženog je pravno bez značaja. Tužena strana je tužiocima priznala smenski rad ali kroz osnovnu zaradu pa je u ovoj pravnoj situaciji isključivo sporno pravno pitanje da li tužioci imaju pravo na uvećanje po osnovu smenskog rada od najmanje 26% kada je takav rad vrednovan u strukturi osnovne zarade. Po stanovištu ovog suda odgovor na ovo pitanje je negativan sa celine iznetih razloga .

Komentar presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1.5026/12 od 27.09.2012. godine i stim u vezi navod da smenski rad tužilaca nije isti kao režim rada u Termoelektrani „Nikola Tesla“ u Obrenovcu u prisustvu naznačenih razloga ostaje bez značaja.

Pravo je stranke da štiti svoja prava pa i u postupku pred Evropskim sudom za ljudska prava. Aplikacija kada je osnovano upotrebljena pokazala se je kao delotvorno pravno sredstvo. Radi toga ukazivanje žalbe na mogući pravni put i stim u vezi najavljena upotreba pravnih sredstva tužilaca u zaštiti njihovih prava je stvar njihove dispozicije.

Nema, suprotno navodima žalbe osnova za zaključak da ovde postoji diskriminacija jer nema ni jednog razumno opravdanog razloga koji bi ukazao na različito postupanje u istoj situaciji zato su i ovi navodi žalbe činjenično neosnovani.

Pozivanje žalbe na stav Ustavnog suda Republike Srbije (Už.br.1157/08 od 14.04.2011. godine i stim u vezi pozivanje na odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadži Anassiou protiv Grčke od 16.12.1992. godine paragraf 33) te povredi prava na pravično suđenje u ovoj situaciji nema po shvatanju ovog suda značaja s obzirom na iznete činjenično pravne razloge i utvrđeno činjenično stanje u postupku donošenja ožalbene presude a tužiocima stoji na raspolaganju i ustavna žalba i aplikacija.

Dalji navod žalbe da je u ugovorima o radu tužilaca koeficijenat definisan bez smenskog rada a da Kolektivni ugovor ne definiše elemente koeficijenata tužilaca takođe ostaje bez pravno vrednog značaja s obzirom da na odredbu člana 16 Ugovora o radu koja je upućujućeg karaktera i koja glasi: „na međusobna prava obaveze i odgovornosti po osnovu rada koje nisu regulisane ovim ugovorom neposredno se primenjuju odgovarajuće odredbe Zakona i Posebnog kolektivnog ugovora za elektroprivredu Srbije a po isteku važenja Posebnog kolektivnog ugovora za elektroprivredu Srbije primenjuje se kolektivni ugovor kod poslodavac odnosno Pravilnika o radu. Dakle sami tužioci su ugovorili da se njihova međusobna prava i obaveze sa poslodavcem uređuju i Kolektivnim ugovorom odnosno Pravilnikom o radu pa su i ovi navodi žalbe pravno bez pokrića.

Kod izloženog bez značaja je i navod žalbe koja citirajući odredbu člana 7 Metodologije navodi da se ne može obračunati i platiti smenski rad smenskih radnika tuženog jer nije za svakog pojedinačnog radnika određeno koliko konkretno koji element vrednovanja iznosi u svakom pojedinačnom koeficijentu. Kada to žalba tvrdi tada insistira na svom metodu određivanja koeficijenta i stim u vezi učešća koeficijenta po osnovu smenskog rada u vrednosti osnovne zarade a zaposleni ne može biti autor Pravilnika o radu poštujući odredbu člana 3 Zakona o radu.

Navod žalbe da stav suda da ako je smenski rad vrednovan kroz osnovnu zaradu ne znači da postoji autonomija poslodavca u odnosu na visinu vrednovanja i da on nije vezan uvećanjem od 26% od osnovice direktno vodi nejednakosti rada i diskriminaciji je primedba na rešenje iz naznačene norme Zakona o radu koja sadrži govor o načinu vrednovanja smenskog rada a pored toga takva tvrdnja i nema svoje pokriće u pravno vrednim razlozima jer se kroz naznačeno uvećanje vrši uvećanje osnovice – osnovne zarade. Za to se ne mogu prihvatiti kao pravno opravdani i navodi žalbe da je poslodavac slobodan da u jednoj situaciji smenski rad plati sa 26% a u drugoj sa 1% ili 6,7% ili sa 0,001. Tužiocima je u osnovnoj zaradi određeno učešće smenskog rada od 6,7% pa zato ni ne mogu osnovano potraživati u ovoj parnici razliku do vrednosti od 26% od osnovice. Pošto im je zarada u celosti isplaćena kroz zaradu i po osnovu smenskog rada njihovo je potraživanje neosnovano. To isto važi i za kamatu koja deli sudbinu glavnog potraživanja.

U prisustvu prethodnih razloga pravilno je i rešenje o naknadi parničnih troškova jer se isto zasniva na pravilnoj primeni odredbi člana 149 i 150 ZPP.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 375 ZPP u vezi člana 506 stav 1 novog ZPP odlučio je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić