APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

30.09.2010.

Gž1 2156/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 2156/10
Dana 30.09.2010. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Sanje Lekić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA, koga zastupa advokat AB, protiv tuženog "BB", koga zastupa BA, radi poništaja rešenja i naknade štete, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužioca protiv presude Opštinskog suda u Šapcu P1. 632/08 od 31.03.2009. godine, doneo je posle održane i zaključene rasprave pred ovim kao drugostepenim sudom dana 30.09.2010. godine, kojoj su prisustvovali tužilac, punomoćnik tužioca i zastupnik tuženog, a u odsustvu uredno pozvanog punomoćnika tuženog istog dana

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Opštinskog suda u Šapcu P1. 632/08 od 31.03.2009. godine u stavu jedan i pet izreke izreke pa se poništava rešenje tuženog broj 67 od 16.02.2009. godine kojim je prestao radni odnos tužiocu, a odbija zahtev tuženog da se obaveže tužilac da tuženom na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 88.000 dinara

POTVRĐUJE SE presuda Opštinskog suda u Šapcu P1. 632/08 od 31.03.2009. godine u stavu dva i četiri njene izreke, a žalba tužioca u tom delu ODBIJA kao NEOSNOVANA.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 115.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.09.2010.godine do isplate u roku od 8 dana od dana dostavljanja prepisa ove presude, a ODBIJA zahtev tužioca za iznos od te vrednosti do iznosa od 163.750,00 dinara i u vrednosti sudske takse sa zakonskom zateznom kamatom od 30.09.2010.godine do isplate kao i za kamatu na iznos od 115.000.00 dinara za period od 27.05.2006.godine do 29.09.2010.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Opštinskog suda u Šapcu P1. 632/08 od 31.03.2009. godine u stavu jedan izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonito rešenje tuženog broj 67 od 16.02.1999. godine kojim je tužiocu prestao radni odnos kao neosnovan. Stavom dva izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete u vidu izgubljene zarade za period od 01.01.1996. godine do 25.06.2006. godine isplati novčane iznose u vrednosti za period i sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačni mesečni iznos od prvog dana u mesecu za prethodni mesec kao i da za tužioca uplati Republičkom fondu doprinose za PIO za period od 01.01.1996. godine do 25.06.2006. godine, kao neosnovan. Stavom tri izreke obavezan je tuženi da za tužioca uplati Republičkom fondu PIO Beograd – Filijala u Šapcu doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od 01.01.1989. godine do 01.09.1995. godine u roku od 8 dana po prijemu presude. Stavom četiri izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca u delu u kome je tražio da tuženi za njega uplati doprinose za PIO za period od 01.09.1995. godine do 31.12.1995. godine kao neosnovan. Stavom pet izreke obavezan je tužilac da tuženom isplati na ime troškova postupka iznos od 83.500,00 dinara u roku od 8 dana po prijemu presude, dok je stavom šest izreke zahtev za naknadu troškova postupka preko iznosa dosuđenog u stavu četiri pa do traženog od 88.000,00 dinara tj., za iznos od 14.500,00 dinara odbijen kao neosnovan.

Protiv ove presude u pogledu odluke sadržane u stavu jedan, dva, četiri i pet njene izreke tužilac je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u ožalbenom delu u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372. ZPP, Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalba je delimično osnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 1., 2., 5., 7. i 9. ZPP, niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude sledi: da je tužilac je bio u radnom odnosu kod "BB", na poslovima montera, da je rešenjem direktora preduzeća "BB" broj 03-101 od 25.02.1991. godine tužilac je raspoređen na čekanje počev od 25.02.1991. godine i utvrđena mu obaveza da boravi na adresi stalnog mesta boravka radi pozivanja da dođe na rad, da je rešenjem direktora "BB" broj 582 od 28.01.1993. godine tužilac privremeno upućen na plaćeno odsustvo od 08.02.1993. godine, pa do pozivanja na rad, da je direktor tuženog doneo rešenje broj 268 od 29.08.1995. godine kojim je tužiocu odobrio odsustvovanje sa rada bez naknade u trajanju od 6 meseci u periodu od 01.09.1995. godine, a da je rešenjem o prestanku radnog odnosa direktora tuženog broj 67 od 16.02.1999. godine tužiocu prestao radni odnos zbog neopravdanog izostanka sa posla više od 5 radnih dana počev od 01.10.1995. godine i da je ovo rešenje je tužiocu dostavljeno u decembru mesecu 2005. godine.

Međutim u postupku donošenja ožalbene presude činjenično stanje je ostalo nepotpuno utvrđeno na okolnosti: da li je tužiocu dostavljeno rešenje broj 268 od 29.08.1995. godine, da li je tužilac dolazio kod tuženog poslodavca i tražio da radi, te u pogledu okolnosti od značaja za pravilnu primenu odredbe iz člana 192. ZOO.

Radi razjašnjenja ovih okolnosti ovaj sud je kao drugostepeni održao raspravu pred ovim sudom, ponovio dokaz saslušanjem svedoka GG, DD i ĐĐ, kao i tužioca i zastupnika tuženog u svojstvu stranke, pročitao isprave precizirane po vrsti, broju i drugim oznakama kao na zapisniku sa ročišta od 30.09.2005. godine, pa je na osnovu ocene rezultata izvedenih dokaza utvrdio ovo činjenično stanje:

Prethodno je na osnovu saglasnih izjava parničnih stranaka utvrđeno:

-da je tužilac bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na poslovima montera,

-da je tužiocu 06.12.2005. godine dostavljeno rešenje broj 67 od 16.02.1999. godine o prestanku radnog odnosa zbog neopravdanog izostanka sa posla više od 5 radnih dana počev od 01.10.1995. godine, a da je u obrazloženju ovog rešenja iza reči koristio neplaćeno odsustvo u trajanju od prazna kolona i potom naveden tekst pa upisano 01.10.1995. godine,

-da je tužiocu u radnoj knjižici upisan datum prestanka radnog odnosa 01.10.1995. godine,

-da je tužiocu 06.12.2005. godine uručena radna knjižica,

-da tužena strana nema dokaz o izvršenoj dostavi tužiocu rešenja broj 268 od 29.08.1995. godine.

Činjenice na okolnost upisanog datuma prestanka radnog odnosa u radnoj knjižici sud je utvrdio i čitanjem radne knjižice.

Čitanjem rešenja broj 268 od 29.08.1995. godine utvrđeno je da je u njegovom sadržaju navedeno da je tužiocu odobreno odsustvo sa rada bez naknade 6 meseci od 01.09.1995. godine do 29.02.1996. godine.

Dalje je iz iskaza saslušanih i prethodno naznačenih svedoka koje je sud cenio posebno i u vezi sa iskazom tužioca i tuženog saslušanih u svojstvu stranke utvrđeno:
-da tužilac od 01.09.1995. godine i dalje nije dolazio kod tuženog poslodavca niti radio,
-da su ga radnici tuženog, ovde naznačeni svedoci i zastupnik tuženog sreli kako radi u "VV" i da su ga tom prilikom pozvali da dođe da radi ali da je tužilac odgovorio da dolazi da radi ne bi imao za hleb i za put,
-da je tužilac radio za naznačeni period potraživanja kod drugih poslodavaca i to u "VV" i "GG",
-da je tužilac isti odgovor dao radnicima tuženog i kada je dolazio na gradilište u Šabac. U tom značenju i iskaz svedoka ĐĐ u delu koji glasi: „znam i da smo ga pitali zašto ne dođe da radi i da je on odgovorio da ne bi imao s obzirom na platu dovoljno ni za prevoz“.
-da je tužilac tom prilikom rekao da je ovde dobra plata kao i da je zastupnik tužioca zvao tužioca i pre donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa i posle njegovog donošenja da dođe da radi, jer su tuženom trebali majstori a za zavarivače uvek ima posla sud je utvrdio i iz iskaza zastupnika tuženog.

Tužilac je u postupku suočenja učinio tačnim da se radi o tri mesta rada "GG", "VV" _, a takođe i da je zatečen u šećerani od strane zastupnika tuženog kako je radio kod drugog poslodavca.

Sud je prihvatio iskaz zastupnika tuženog da je on tužioca pozivao da radi ali da je on to odbijao zbog plate a dokazno svedočanstvo za to je i to što je zastupnik tuženog bio određen konkretan, jasan i precizan u postupku suočenja dok se je tužilac prilikom suočenja okretao prema punomoćniku, a potom smejao, odnosno ćutao i spuštao glavu (to je sve navedeno u Zapisniku sa rasprave).

Takođe je i na osnovu rezultata suočenja između tužioca i svedoka DD utvrđeno da je tužilac naznačenom prilikom rekao u "VV" da u firmi gde je zatečen da radi ima posla i da je plata dobra. Pri tome i ovaj svedok je bio jasan, određen i konkretan, dok je tužilac samo odgovarao rečima „to nema veze“.

Isto tako i rezultati suočenja tužioca i svedoka ĐĐ potvrdili su ovo činjenično stanje i to: da je tužilac pozivan da dođe da radi, da je tužilac na to odgovarao da na taj način ne bi pokrio ni trošak za putovanje i da je taj razgovor vođen kada je tužilac došao da uzme radnu knjižicu.

Sud nije prihvatio navod tužioca da je on samo povremeno radio s obzirom i da je na osnovu rezultata suočenja između tužioca i zastupnika tuženog utvrđeno da je tužilac kod drugih poslodavaca radio non stop. Pored toga tužilac ovu činjeničnu tvrdnju nije oborio predlaganjem i prilaganjem odgovarajućih dokaza, a u toku cele parnice je bio zastupan od strane advokata kao punomoćnika.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja ožalbena presuda je morala biti preinačena u stavu jedan i četiri njene izreke a potvrđena u delu koji se odnosi na odluku prvostepenog suda u pogledu naknade štete po osnovu izgubljene zarade i uplate doprinosa ali sa razloga kao u ovoj presudi.

Naime, prema odredbi člana 87. stav 1. tačka 7. tada važećeg Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ broj 45/91...) zaposlenom prestaje radni odnos ako neopravdano izostane sa posla pet radnih dana uzastopno.

Poštujući ovu pravnu normu tužiocu tuženi poslodavac nije mogao utvrditi prestanak radnog odnosa iz ovog razloga, jer je prema obrazloženju osporenog rešenja upotrebljen neopravdan izostanak sa posla više od pet radnih dana počev od 01.10.1995. godine iako je prema rešenju tuženog broj 268 od 29.08.1995. godine tužiocu bilo odobreno odsustvovanje sa rada bez naknade šest meseci počev od 01.09.1995. godine do 29.02.1996. godine. Pošto je tuženi za taj isti period doneo rešenje o neplaćenom odsustvu tužioca nije mogao to vreme period od 5 radnih dana počev od 01.10.1995. godine uzeti kao neopravdan izostanak sa posla. Nije jer je prema rešenju tuženog poslodavca tužilac je u tom periodu bio na neplaćenom odsustvu – odsustvu bez naknade.

Istina u rešenju o prestanku radnog odnosa broj 67 od 16.02.1999. godine nije naznačeno vreme do kada je tužilac bio neopravdano odustan sa posla ali s obzirom na upotrebljeni osnov prestanka radnog odnosa radni odnos tužiocu je prema ovom rešenju prestao istekom petog radnog dana računajući od 01.10.1995. godine.

Pored toga osporeno rešenje broj 67 doneto je 16.02.1999.godine a neplaćeno odsustvo po rešenju tuženog broj 268 od 29.08.1995. godine tužiocu bilo odobreno odsustvovanje sa rada bez naknade šest meseci počev od 01.09.1995. godine do 29.02.1996. godine. Pošto rešenje o prestanku radnog odnosa deluje sa stanovišta vremenskih granica materijalno pravnog odnosa do vremena njegovog donošenja a u tom periodu tužilac je po rešenju tuženog bio na neplaćenom odsustvu- odobrenom odsustvovanju sa rada bez naknade to isto vreme nije moglo biti uzeto kao neopravdan izostanak tužioca sa posla. Nije ono takav karakter nije imalo u prisustvu prethodnih razloga.

Nema dokaza da je rešenje tuženog broj 268 od 29.08.1995. godine dostavljeno tužiocu , ali i pored toga se njegovo prisustvo ne može zanemariti u pravnoj situaciji kada ga je tuženi poslodavac koristio kao dokaz u postupku donošenja ožalbene presude posebno ne sa stanovišta odnosa poslodavca prema radno pravnom statusu tužioca u naznačenom periodu .Ne može tuženi definisati radno pravni status zaposlenog kao na neplaćenom odsustvu-odobrenom odsustvu sa rada bez naknade , a potom to isto vreme tretirati kao neopravdan izostanak sa posla.

U uvodu ovog rešenja broj 67 od 16.02.1999. godine se navodi odredba člana 100. tačka 1. Zakona o radnim odnosima („Službeni glasnik RS“ broj 55/96 ). Međutim, po shvatanju ovog suda to nije merodavan propis i da je ta norma primenjena sledio bi isti zaključak. Međutim, nije bilo osnova za primenu te norme, jer je merodavna norma u odnosu na period koji se uzima kao činjenični osnov za neopravdan izostanak sa posla.

Pasivizam tužioca na kome insistira ožalbena presuda nije mogao biti uzet kao osnov za negativnu odluku po zahtevu tužioca za poništaj rešenja broj 67 od 16.02.1999. godine već je bilo merodavno da li je tužilac za taj period neopravdano izostao sa posla pet radnih dana i to za period koji je isključivo naznačen u rešenju o prestanku radnog odnosa. Tužilac nije mogao za taj period izostati neopravdano sa posla s obzirom na naznačeno rešenje o odsustvu bez naknade za taj period.

Zbog toga je ožalbena presuda preinačena u stavu jedan njene izreke i usvojen tužbeni zahtev tužioca tako što je poništeno naznačeno rešenje a preinačeno je i rešenje sadržano u stavu pet izreke i odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Međutim, tužilac nema pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene zarade i neuplaćenih doprinosa za period potraživanja. Nema, jer tužilac iako je pozivan da radi to nije prihvatio, a za taj isti period radio je kod drugih poslodavaca iako je postojala potreba za njegovim radom kod tuženog poslodavca a što je nesumnjivo utvrđeno iz iskaza saslušanih svedoka i zastupnika tuženog.

Prema stanovištu ovoga suda kada zaposleni na osnovu svoje odluke radi kod drugog poslodavca odnosno poslodavaca na crno i ostvaruje zaradu i istovremeno odbije poziv poslodavca kod koga je u radnom odnosu da radi tada on nema pravo na naknadu štete po osnovu izgubljene zarade, drugih primanja i neuplaćenih doprinosa. Nema jer je on sopstvenom krivicom prouzrokovao svoje stanje nerada kod poslodavca pa i nezavisno od toga što je poništeno njegovo rešenje o prestanku radnog odnosa. Poništeno je rešenje o prestanku radnog odnosa što bi govorilo o materijalnoj odgovornosti tuženog poslodavca primenom pravila iz odredbe člana 172. stav 1. u vezi člana 154. stav 1. ZOO ali je taj kauzalni neksus prekinuo sam tužilac svojim ponašanjem i to ne samo na taj način što je neopravdano odsustvovao sa posla do donošenja rešenja pa tako i provocirao njegovo donošenje koje je poništeno samo zbog formalnih nedostataka već je njegova volja bila i da ne radi kod tuženog poslodavca kod koga je u radnom odnosu zbog male plate da bi ostvario veću platu po osnovu rada na crno. U toj situaciji tužilac nije ostvario zaradu niti su mu plaćeni doprinosi kod tuženog poslodavca njegovom krivicom, pa je njegovo potraživanje u celosti neosnovano pa i u pogledu odluke o kamati koja deli sudbinu glavnog potraživanja.

Tužilac ima pravo na naknadu troškova parničnog postupka ali prema vrednosti neprocenjivog predmeta spora, jer po procenjivom predmetu spora njegovo potraživanje je u celosti neosnovano i to za sastav tužbe i dva obrazložena podneska, zastupanje na 11 rasprava i sastav dve žalbe prema AT i primenom pravila iz odredbe člana 149. i 150. ZPP .Pri tome sud nije prihvatio u ovu naknadu troškova parničnog postupka zahtev tužioca za taksu, jer je u tom delu zahtev za naknadu parničnih troškova neopredeljen pošto nije naznačena njegova novčana vrednost. Ovo primenom pravila iz stava 2 čl.159. ZPP prema kojoj normi je stranka dužna da opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu a zahtev za taksu po uverenju suda nema taj karakter.

Tražena kamata na troškove parničnog postupka dosuđena je od presuđenja -donošenja pozitivne odluke u ovoj parnici kao izvršne isprave, a odbijen zahtev za kamatu na dosuđeni iznos iz ovog osnova za period pre toga datuma - čl.35. ZIP

U delu u kome je odbijen zahtev za naknadu troškova odbijen je zahtev tužioca i za kamatu koja delu sudbinu toga potraživanja

Tužena strana nije uspela u sporu zbog čega nema pravo na naknadu parničnih troškova primenom pravila iz odredbe člana 149. ZPP a u odnosu na novčano potraživanje i nisu nastali posebni potrebni nužni troškovi.

U prisustvu prethodnih razloga sud je odbio i zahtev tužioca za veći iznos po osnovu naknade troškova parničnog postupka od usvojenog izrekom ove presude.

Sa izloženog, a na osnovu odredbe člana 380. stav 1. tačka 1. i člana 161. stav 2. ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA – SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić