APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

1.06.2011.

Gž1 2111/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 2111/11
Dana 01.06.2011.godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilaca AA, AA1 čiji je zajednički punomoćnik advokat AB protiv tuženog "BB", koga zastupa BA radi naknade štete odlučujući o izjavljenoj žalbi tužilaca protiv presude Osnovnog suda u Zaječaru 18 P1.br.323/10 od 19.01.2011.godine doneo je u sednici veća održanoj dana 01.06.2011.godine

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužilaca i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Zaječaru 18 P1.323/10 od 19.01.2011.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zaječaru 18 P1.br.323/10 od 19.01.2011.godine u stavu jedan izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA1 da se tuženi obaveže da ovom tužiocu isplati razliku zarade za poslove koje je obavljao u periodu od 01.08.2008.godine do 12.09.2009.godine radnog mesta šefa saobraćajne operative i poslova KV automehničara u ukupnom iznosu od 50.366,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na novčane iznose u vrednosti i od datuma do isplate kao u njegovom sadržaju i to u roku od 8 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao neosnovan, stavom dva izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA da se tuženi obaveže da ovom tužiocu isplati razliku zarade između poslova vozača autobusa i poslova gumarskog radnika a zatim poslova gumarskog radnika i poslova konduktera u iznosu od 8.668,96 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na novčane iznose u vrednosti od datuma do isplate i to u roku od 8 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja, kao neosnovan, dok je stavom tri izreke odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv ove presude tužioci su blagovremeno izjavili žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

-žalba tužilaca je neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude sledi da su tužioci kao zaposleni u radnom odnosu kod tuženog zaključili i to: tužilac AA1 kao zaposleni i tuženi kao poslodavac ugovor o radu (Aneks broj 1) pod brojem 2635 od 05.06.2003.godine radi obavljanja poslova automehaničara KV grupe i sa osnovnom zaradom po koeficijentu od 1,80,Ugovor o radu (Aneks broj 2) radi obavljanja poslova linijskog kontrolora koji je zaveden pod brojem 6128 od 25.09.2006.godine i sa istim koeficijentom za obračun osnovne plate, Aneks Ugovora o radu (broj 4) koji je zaveden pod brojem 3353 od 19.07.2007.godine radi izvršavanja poslova šefa saobraćajne operative i sa koeficijentom za obračun od 2,65 i ugovor o radu (Aneks broj 5) koji je zaveden pod brojem 4436 od 17.10.2007.godine a radi izvršavanja poslova automehaničara KV treće grupe sa koeficijentom osnovne zarade od 2, da je ovaj tužilac za period od 01.08.2008.godine do 01.09.2009.godine obavljao poslove KV automehaničara prema prema čijoj vrednosti mu je i izvršen obračun i isplata zarade za ovaj period, da vrednost razlike zarade za period od 01.08.2008.godine do 12.09.2009.godine između poslova automehaničara po koeficijentu 2 obračunate osnovne zarade i poslova šefa saobraćajne operative po koeficijentu 3 iznosi za ceo period 50.366,00 dinara odnosno da pozitivna razlika zarade između ove dve grupe poslova za naznačeni period od 01.08.2008.godine do 12.09.2009.godine iskazano po mesecima predstavlja novčane vrednosti sa datuma dospelosti kao u stavu jedan izreke pobijane presude, da je tužilac AA po Ugovoru o radu broj 2710 od 12.06.2007.godine bio raspoređen na poslove vozača autobusa sa koeficijentom 2,20 i sa obračunom zarade po ovom ugovoru od maja 2007.godine, da je ovom tužiocu po Ugovoru o radu broj 4434 od 17.10.2007.godine za iste poslove određen koeficijent 1,60, a za period od 17.10.2007.godine do 06.12.2007.godine, da je ovaj tužilac zaključio ugovor o radu broj 5288 od 07.12.2007.godine sa rasporedom na poslove konduktera i sa koeficijentom 1,75 do 10.03.2008.godine kada je ovaj tužilac ponovo raspoređen na poslove vozača autobusa po koeficijentu 1118 od 10.03.2008.godine da razlika zarade između zarade koja je ovom tužiocu obračunata po zaključenim ugovorima o radu i po koeficijentu zarade prema kome ovaj tužilac traži obračun sve za period od 17.10. do 31.10.2007.godine i za period novembar i decembar 2008.godine, januar i februar 2009.godine odnosno iskazano po mesecima i sa datumima dospelosti kao u stavu dva izreke pobijane presude.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

Naime, prema odredbi člana 104 stav 1 Zakona o radu(„Službeni glasnik RS“ broj 24/05...) zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu, a prema odredbi člana 105 stav 1 ovog zakona zarada iz člana 104 stav 1 ovog zakona sastoji se od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i slično) i druga primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Poštujući ove pravne norme tuženi poslodavac je tužiocima obračunao i isplatio zaradu prema koeficijentu utvrđenom za poslove koje su stvarno obavljali i koje su ugovorili to kako vrstu poslova tako i koeficijent za obračun zarade. Radi toga tužioci nemaju osnov za potraživanje zarade obračunate po koeficijentu za poslove koje su obavljali pre premeštanja na naznačene poslove na osnovu ugovora o radu i prema kojim poslovima im je obračunata i isplaćena zarada.

Obračunom i isplatom zarade prema koeficijentu iz ugovora o radu tuženi poslodavac je u celosti prema tužiocima ispunio obligaciju iz ovog osnova primenom pravila iz odredbe člana 295 ZOO.

Zato je njihovo potraživanje u celosti neosnovano.

Suprotno navodima žalbe u datoj pravnoj situaciji tuženi poslodavac nije trebalo da donese rešenje o zaradi. Tome u prilog i odredba člana 33 stav 1 tačka 4 i 10 ovog Zakona o radu prema kojoj normi ugovor o radu sadrži pored ostalog vrstu i opis poslova koje zaposleni treba da obavlja i novčani iznos osnovne zarade te elemente za utvrđivanje radnog učinka naknade zarade uvećanje zarade i drugih primanja zaposlenih. Zato su bez značaja navodi žalbe da je tuženi poslodavac trebao da donese rešenje o raspoređivanju odnosno zaradi zaposlenih.

Nema pokriće navod žalbe da pobijana presuda nema razloge za negativnu odluku po tužbenom zahtevu tužilaca.

Suprotno ovim navodima žalbe prvostepeni sud je pošao od pravila iz odredbe člana 171 Zakona o radu i s tim u vezi utvrdio da je tuženi poslodavac zaposlene rasporedio na naznačene poslove i odredio im koeficijente za obračun osnovne zarade i prema tim koeficijentima obračuna i isplatio zaradu.

Tužioci su mogli da osporavaju naznačene ugovore o radu i to kako sa stanovišta premeštaja na naznačene poslove tako i pogledu utvrđenog koeficijenta za obračun zarade. Međutim, to tužiocu nisu učinili a mogli su na osnovu ovlašćenja iz odredbe stava 4 člana 172 ovog zakona. Radi toga ugovoreno obavezuje pa pravilno prvostepeni sud ukazuje da ukoliko tužioci nisu bili zadovoljni raspoređivanjem na naznačene poslove mogli su da traže poništaj naznačenih Aneksa ugovora o radu, ali oni to nisu učinili.

Zato nema ni osnova za naknadu štete primenom pravila iz odredbe člana 172 stav 1 u vezi člana 154 stav 1 ZOO.

Nema činjenično pravnog osnova navod žalbe da su tužioci nezakonito raspoređeni (premešteni) jer je nesporno da su naznačeni ugovori o radu u pravnom saobraćaju i da tužioci nisu tražili njihov poništaj odnosno utvrđenje njihove ništavosti. Ovo i zato što nema razloga koji bi ukazivali na ništavost tih pravnih poslova sa stanovišta odredbe člana 103 ZOO. Tužilac AA1 jeste po njegovim navodima imao sindikalnu funkciju ali se je on saglasio sa naznačenim pravnim poslom.

Navod žalbe da je tužilac AA bio primljen na radno mesto vozača da bi potom bio raspoređen kao gumar, pa kao kondukter i ponovo vraćen na radno mesto vozača, da su sva ta raspoređivanja bila u periodu od 17.10.2007.godine do 10.03.2008.godine ovde ostaje bez značaja sa celine pravno iznetih razloga.

Dalji navod žalbe da je tužilac AA1 u vremenu od 05.062003.godine do kraja 2008.godine bio raspoređen na šest radnih mesta zbog izmene uslova rada, u kom periodu je zbog takvog nezakonitog raspoređivanja imao i manju zaradu u vrednosti utvrđenoj nalazom veštaka takođe ostaje bez značaja. Ovo s obzirom na u postupku utvrđenu neospornu činjenicu da tužioci nisu tražili ni ništavost ni utvrđenje poništaja naznačenih ugovora o radu – Aneksa.

Pravilno je vrednovana i činjenica da je tužilac AA1 obavljao funkciju potpredsednika a potom predsednika sindikata nezavisnosti u vremenu od 20.08.2004.godine do 12.09.2007.godine. Ta okolnost je mogla biti razlog za kontrolu naznačenog ugovora o radu ali ovaj tužilac to nije učinio, pa u postupku za naplatu potraživanja po osnovu manje isplaćene zarade ne može uspešno isticati tu okolnost. Pošto tužilac AA1 nije osporavao naznačeni ugovor saglasio se je sa njegovim pravnim dejstvom.

Pravilna je i odluka o naknadi troškova parničnog postupka sadržana u stavu tri izreke pobijane presude jer se ista zasniva na pravilnoj primeni odredbe člana 149 ZPP.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 375 ZPP odlučeno je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić