APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

11.05.2011.

Gž1 1780/11

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 1780/11
Dana 11.05.2011.godine
B E O G R A D

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija: Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici tužioca AA, koga zastupa advokat AB protiv tužene "BB", koga zastupa BA, radi naknade štete, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužene protiv delimične presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P.br.1340/02 od 21.05.2008.godine doneo je u sednici veća održanoj dana 11.05.2011.godine

R E Š E Nj E

UKIDA SE delimična presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P.br.1340/02 od 21.05.2008.godine i predmet UPUĆUJE Osnovnom sudu u Smederevu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P.br.1340/02 od 21.05.2008.godine u stavu jedan izreke obavezana je tužena da tužiocu po osnovu naknade štete zbog izgubljene zarade i toplog obroka a zbog nezakonite odluke o prestanku radnog odnosa isplati i to za period novčane iznose u vrednosti i sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni iznos zarade i to počev od 10. u narednom mesecu za prethodni mesec pa do konačne isplate, a sve u roku od 8 dana po pravnosnažnosti presude i pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je stavom dva izreke odlučeno da o preostalom delu zahteva koji se odnosi na uplatu doprinosa nadležnim fondovima kao i o troškovima ovog spora sud odluči konačnom presudom.

Protiv ove presude tužena je blagovremeno izjavila žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

-žalba je osnovana.

Prema razlozima ožalbene presude u toku postupka je utvrđeno da je tuženi poslodavac postupao nezakonito donošenjem rešenja broj 1071/02 od 12.11.2002.godine zbog čega tužilac ima pravo na naknadu štete koja je nastala neostvarivanjem rada tužioca i to u vrednosti izgubljene zarade zajedno sa toplim obrokom koji se u jednom periodu uračunavao u vrednost zarade.

Ovakav zaključak ožalbene presude se za sada ne može prihvatiti jer se ista zasniva na bitnim povredama odredaba parničnog postupka a ni činjenično stanje nije potpuno utvrđeno zbog čega se pobijana presuda ne može ispitati ni sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava na šta se osnovano ukazuje u žalbi tužene.

Naime, prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju u postupku donošenja ožalbene presude sledi da je rešenjem direktora tužene broj 1071/02 od 12.11.2002.godine tužiocu u radnom odnosu kod tužene – u glavnoj Filijali osiguranja aa na poslovima preuzimača rizika na terenu prestao radni odnos zaključno sa 12.11.2002.godine zbog činjeničnog opisa radnji bliže opisanih u njegovom dispozitivu, da je delimičnom presudom Opštinskog suda Velikoj Plani 1P.1340/02 od 28.02.2005.godine ponište kao nezakonito ovo rešenje generalnog direktora i obavezana tužena da tužioca vrati na rad na radno mesto preuzimača rizika tri u glavnoj Filijali aa – Organizacioni deo u Velikoj Plani, da je ova presuda potvrđena presudom Okružnog suda u Smederevu Gž1 749/05 od 23.06.2005.godine a žalba tužene odbijena kao neosnovana, da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev.II 1547/05 od 10.05.2006.godine odbijena kao neosnovana revizija tužene izjavljena protiv presude Okružnog suda u Smederevu Gž1 749/05 od 23.06.2005.godine i da tužilac u ovoj parnici potražuje naknadu štete za period od 13.11.2002.godine zaključno sa mesecom septembrom 2005.godine zbog dejstva naznačenog nezakonitog rešenja o prestanku radnog odnosa tuženog.

Međutim, osnovano se žalbom tužene ukazuje u suštini na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 12 ZPP navodom da sud u obrazloženju ožalbene presude utvrđuje da je nesporna činjenica da tužilac nije radio od 13.11.2002.godine do 30.09.2005.godine, što nije tačno i da je i sam tužilac naveo da nije sporno da je povremeno radio iako je bio zvanično prijavljen. Ovi navodi žalbe su činjenično tačni jer je tužilac prema sadržaju zapisnika sa ročišta pred prvostepenim sudom od 24.03.2008.godine naveo da je radio povremeno kada bi ga neko pozvao, obavljao neki rad čisto radi preživljavanja. Radi toga razlozi o odlučnim činjenicama protivreče sadržaju zapisnika sa ročišta za glavnu raspravu u delu koji se odnosi na okolnost da li je tužilac radio ili ne u periodu na koji se odnosi njegovo potraživanje a s obzirom na iskaz tužioca.

Ovo posebno i zato što i sam prvostepeni sud u ožalbenoj presudi na strani tri poslednji stav navodi ovaj deo iskaza tužioca i potom u daljem tekstu ističe da tužilac nigde nije redovno obavljao rad odnosno da nije mogao da zasnuje radni odnos. Pri tome je bez značaja da li je tužilac mogao ili ne da zasnuje radni odnos, jer za slučaj da je po osnovu svoga rada za period potraživanja ostvario zaradu za tu vrednost bi on srazmerno smanjio sopstvenu štetu.

Na taj način ni činjenično stanje nije potpuno utvrđeno sa stanovišta pravilne primene odredbe člana 192 Zakona o obligacionim odnosima. U skladu sa ovom pravnom normom kod odmeravanja naknade štete po osnovu izgubljene zarade mora se uzeti u obzir i prihod koji je zaposleni za vreme nezakonitog prestanka radnog odnosa ostvario svojim radom, jer bi on tada kako je prethodno navedeno na taj način smanjio sopstvenu štetu. Zato se za tu vrednost mora umanjiti izgubljena zarada. Prvostepeni sud u postupku donošenja ožalbene presude nije utvrdio u kom periodu je tužilac radio pa i ako je to na crno i koji je prihod iz toga osnova ostvario. Zato se ožalbena presuda ne može ispitati ni sa stanovišta pravilne primene odredbe člana 192 Zakona o obligacionim odnosima niti utvrditi za sada stvarna vrednost naknade štete po osnovu izgubljene zarade koju je tužilac pretrpeo zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa.

Pored toga prvostepeni sud tužiocu dosuđuje naknadu štete po osnovu izgubljene zarade i toplog obroka. U ovom delu ožalbena presuda je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnih prava, jer zaposleni za vreme nezakonitog prestanka radnog odnosa ne radi pa nema ni trošak energije zbog toga pa time ni pravo na dodatak na ishranu. Svrha dodatka za ishranu je da bude pokriće za utrošenu energiju zaposlenom u procesu rada. Radi toga pošto tužilac te troškove nije imao jer nije radio niti zbog toga imao povećani utrošak radne energije on nema pravo ni na naknadu štete po osnovu neostvarenog dodatka za ishranu. Prvostepeni sud nije razdvojio vrednosti izgubljene zarade od vrednosti dodatka za ishranu – toplog obroka što je poseban razlog zbog koga je ožalbena presuda morala biti ukinuta.

Ukinuta je i odluka o kamati koja kao sporedno potraživanje deli sudbinu glavnog potraživanja.

Radi toga prvostepeni sud će u ponovnom postupku ponoviti dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu stranke, i utvrditi u kom periodu je tužilac za vreme nezakonitog prestanka radnog odnosa radio koju vrednost je po osnovu takvog rada ostvario, a takođe će razjasniti koji iznos predstavlja vrednost po osnovu izgubljene zarade po mesecima spornog perioda a koja vrednost predstavlja dodatak za ishranu, pa će potom kada pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku u ovoj parničnoj stvari.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 376 stav 1 i člana 377 ZPP odlučeno je kao u izreci ovog rešenja.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić