APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

15.09.2010.

Gž1 1336/10

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 1336/10
Dana 15.09.2010.godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Dragice Saveljić Nikolić, predsednika veća, Jasminke Stanojević i Zorice Jovanović, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB advokat, protiv tuženih "BB", koga zastupa BA dipl. pravnik i kompanije "VV", radi naknade štete, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Velikkoj Plani P. br.194/06 od 21.02.2008.godine, u sednici održanoj 15.09.2010.godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao NEOSNOVNA, žalba tužioca, i POTVRĐUJE presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. br.194/06 od 21.02.2008.godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P. br. 194/06 od 21.02.2008.godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obavežu tuženi da mu solidarno isplate na ime naknade materijalne štete po osnovu izgubljene zarade 31.500,00 dinara, na ime naknade nematerijalne štete i to na ime pretrpljenih fizičkih bolova 70.000,00 dinara, na ime pretrpljenog straha 70.000,00 dinara, na ime privremeno smanjene životne sposobnosti 40.000,00 dinara i na ime trajno umanjene životne sposobnosti iznos od 40.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.03.2006.godine pa do isplate.

Stavom dva izreke obavezan je tužilac da tuženima na ime troškova spora isplati 5.500,00 dinara.

Protiv navedene presude žalbu je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom kao u žalbi.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 372. ZPP-a, Apelacioni sud je našao da je žalba neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena ni jedna od bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. ZPP-a na koje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a ni povrede iz tačke 12 ove zakonske odredbe na koju se ukazuje u žalbi, jer pobijana presuda sadrži razloge o svim odlučnim činjenicama saglasno utvrđenom činjeničnom stanju i izvedenim dokazima.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u prvostepenom postupku, tužilac je u toku 2005.godine na dan štetnog događaja bio radnik prvotuženog koji je po polisi kolektivnog osiguranja br.1900501165 bio osiguran za nesrećne slučajeve za vreme i van radnog vremena kod drugotuženog. Tužilac je dana 14.05.2005.godine kao učesnik radničkih sportskih igara u Sportskom centru “Borac” iz Čačka zadobio povredu noge. Prema izveštaju nadležne zdravstvene ustanove tužilac je bio privremeno sprečen za rad za period od 16.05.2005.gdoine do 31.08.2005.godine i to sa dijagnozom: oštećenje tetive na levom skočnom zglobu. Iz izveštaja JP PTT “Saobraćaj Srbije” od 15.06.2005.godine utvrđeno je da prema polisi kolektivnog osiguranja svi zaposleni u preduzeću su osigurani za slučaj smrti, usled bolesti, za slučaj smrti usled nezgode i za slučaj invalidnosti.

Predmet tužbenog zahteva tužioca u ovoj parnici je naknada nematerijalne i materijalne štete koju je pretrpeo povređivanjem na radu kod prvotuženog. Polazeći od sadržine odredbi člana 200 Zakona o obligacionim odnosima kojim je regulisano kada i u kojim slučajevima oštećeni ima pravo na pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete, prvostepeni sud je radi utvrđivanja činjenice koje je povrede tužilac kritičnom prilikom zadobio, utvrđivanja težine povrede, kao i koje vidove štete je tužilac eventualno pretrpeo, odredio izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka medicinske struke na ročištu od 12.03.2007.godine, kada je tužiocu naloženo da u roku od 10 dana u depozit suda uplati odgovarajuća sredstva na ime predujma za veštačenje. Tužilac u roku koji mu je sud odredio nije postupio po ovom nalogu, zbog čega je sud na ročištima od 11.05.2007.godine i 17.09.2007.godine, ponovio svoj nalog, ukazujući na posledice propuštanja, odnosno nepostupanja po nalogu suda u ostavljenim rokovima. Tužilac, iako upozoren na posledice nepostupanja po nalozima suda, nije izvršio uplatu predujma na ime troškova veštačenja, niti je to učinio do zaključenja glavne rasprave iz kojih razloga ovaj dokaz nije ni izveden. Tuženi su tužbeni zahtev osporili u celosti, kako u osnovu tako i u visini, pa je prvostepeni sud, imajući u vidu da tužilac u toku postupka nije dokazao koje je povrede zadobio, kvalifikacija te povrede i, eventualne, nastale posledice, a shodno članu 223. ZPP-a, primenom pravila o teretu dokazivanja, odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete u celosti kao u izreci pobijane presude.

Pored zahteva za naknadu nematerijalne štete, tužilac je postavio i zahtev za naknadu materijalne štete u visini izgubljene zarade po osnovu neostvarenog a nenaplaćenog noćnog rada za period privremene sprečenosti za rad u iznosu od 31.500,00 dinara. Na osnovu izvedenih dokaza prvostepeni sud je utvrdio da je tužilac bio privremeno sprečen za rad u periodu od 16.05.2005.godine do 31.08.2005.godine, te da mu je prema izveštaju prvotuženog za vreme privremene sprečenosti za rad i to za prvi mesec isplaćena zarada od 100% koju bi ostvario da je radio, a u preostalom periodu privremene sprečenosti, tužilac je ostvario naknadu zarade, takođe u iznosu od 100%.

Nesporno je da od strane tuženog "BB" tužiocu noćni rad nije plaćen iz razloga što se isti rad plaća samo za vreme provedeno na radu noću i zavisi od vremena koje je radnik odnosno zaposleni obavljao noćni rad. Za mesec pre povređivanja na ime noćnog rada isplaćen mu je bruto iznos od 2.753,94 dinara. Takođe je utvrđeno da je tužilac raspoređen na takvom radnom mestu koje zahteva i obavljanje i noćnog rada, što znači da nije došlo do povređivanja tužioca on bi u kritičnom periodu obavljao noćni rad i isti bi imao pravo na uvećanje zarade po tom osnovu, odnosno imao bi pravo na naknadu štete u tom iznosu ukoliko bi se u postupku dokazalo da je tuženi "BB" odgovoran za povređivanje tužioca, čime bi se stekli uslovi i za odgovornost tuženog Kompanija “Dunav osiguranje” AD usled nastupanja osiguranog slučaja.

Međutim, po oceni prvostepenog suda tužilac nije dokazao kako je došlo do njegovog povređivanja, na osnovu čega i u čemu se sastoji odgovornost tuženog preduzeća u kome je zaposlen, nije predložio dokaze kojima bi se utvrdila visina ovako prouzrokovane štete, što je tužilac mogao učiniti budući da je isti uredno pozivan u svojstvu parnične stranke, kojima se nije odazivao, a od strane njegovog punomoćnika koji je advokat nije predloženo ni izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka finansijske struke radi utvrđivanja same štete, već je isti punomoćnik na ročištu od 21.02.2008.godine, kada je rasprava zaključena izjavio da nema drugih predloga za izvođenje drugih dokaza.

Iz svih ovih razloga, a primenom istog pravila o teretu dokazivanja odbijen je tužbeni zahtev tužioca za naknadu materijalne štete.

Ocenjujući navode žalbe, Apelacioni sud je našao da je pobijanom presudom pravilno odbijen tužbeni zahtev u celosti, a iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 7. Zakona o parničnom postupku stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju svoje zahteve i predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, a takvu obavezu predviđa i odredba člana 220. istog Zakona. Teret dokazivanja činjenica koje su važne za donošenje odluke, odnosno za nastanak ili ostvarenje prava, snosi stranka koja tvrdi da ima to pravo. Iz tih razloga, ako sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju te činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja ( član 223 ZPP-a). S obzirom da se u konkretnom slučaju obim i visina štete koja je nastala povređivanjem tužioca, nije mogla utvrditi samo na osnovu pismene dokumentacije koju je tužilac priložio, sud je na predlog tužioca da se na ove okolnosti izvede dokaz veštačenjem od strane veštaka odgovarajuće struke, saglasno članu 148. stav 1. ZPP-a, naložio tužiocu da unapred položi iznos potreban za podmirenje troškova koji će nastati povodom izvođenja ovog dokaza. Kako tužilac nije postupio po ovom nalogu, sud je morao odustati od izvođenja ovog dokaza, kako je to predviđeno stavom 5. istog člana. U situaciji kada u pogledu ovih okolnosti, tužilac nije pružio druge dokaze, sud je ocenjujući da je izvođenje dokaza veštačenjem bilo neophodno za zakonito odlučivanje u ovoj parnici, primenom pravila iz člana 223. ZPP-a, pravilno odlučio kao u izreci prvostepene presude. Podnošenjem tužbe u ovoj parnici, tužilac je inicirao postupak utvrđivanja obaveze tuženih na naknadu pričinjene štete, pa je saglasno navedenim odredbama Zakona o parničnom postupku, bio dužan da svoje tvrdnje u pogledu obima i visine te štete, u ovom postupku i dokaže. Suprotno navodima žalbe, sud visinu štete nije mogao da odredi po slobodnoj oceni, jer se odredbe člana 224. ZPP-a mogu primeniti samo u situaciji ukoliko se visina štete ne može utvrditi ili bi se ona mogla utvrditi samo nesrazmernim teškoćama, što ovde nije bio slučaj.

Kako obaveza tuženog Kompanije “Dunav osiguranje” AD, kao osiguravača, zavisi od činjenice da li je nastupio osigurani slučaj, a tužilac nije dokazao kakvu povredu je pretrpeo i njene posledice, pravilno je prvostepeni sud odbio i tužbeni zahtev tužioca u odnosu na ovog tuženog.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, jer su tuženim dosuđeni samo traženi i potrebni troškovi kojima su se izlagali u ovoj parnici, saglasno članu 149. i 150. ZPP-a.

Na osnovu člana 375. ZPP-a odlučeno je kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Dragica Saveljić Nikolić s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić