APELACIONI SUD - Pregled sudske prakse Apelacionog suda u Beogradu

23.01.2013.

Gž1 101/13

REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž1 101/13
Dana 23.01.2013. godine
B E O G R A D

U IME NARODA

APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Borivoja Živkovića, predsednika veća, Vesne Martinović i Snežane Vitošević, članova veća, u parnici tužilje AA, koga zastupa advokat AB, protiv tuženog "BB" u restruktuiranju u _, radi duga, vrednost predmeta spora 40.699,52 dinara, odlučujući o izjavljenoj žalbi tužilje protiv presude Opštinskog suda u Mladenovcu P.br.137/08 od 19.03.2009. godine, ispravljene rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudske jedinice u Mladenovcu P1.br.4257/12 od 04.12.2012. godine, doneo je u sednici veća održanoj dana 23.01.2013. godine

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužilje i POTVRĐUJE presuda Opštinskog suda u Mladenovcu P.br.137/08 od 19.03.2009. godine ispravljena rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudske jedinice u Mladenovcu P1.br.4257/12 od 04.12.2012. godine u stavu jedan i delu stava dva izreke koji se odnosi na tužioca.

ODBIJA SE zahtev tužilje da se obaveže tuženi da tužilji naknadi troškove postupka po žalbi.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Opštinskog suda u Mladenovcu P.br.137/08 od 19.03.2009. godine u stavu jedan izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tuženog da tužiocu isplati iznos od 40.699,52 dinara na ime neosnovano manje isplaćene jednokratne novčane naknade po sporazumu broj 4014 od 12.09.2003. godine sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate kao neosnovan, dok je stavom dva izreke utvrđeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Pravnosnažnim rešenjem Drugog osnovnog suda u Beogradu, Sudske jedinice u Mladenovcu P1.br.4257/12 od 04.12.2012. godine ispravljena je ova presuda u pogledu tačnog naziva tuženog na taj način što uvodu presude u trećem redu umesto naziva tuženog „BB“ i u izreci presude u drugom redu umesto naziva tuženog „BB“ treba da stoji „BB“ A.D. _. u restruktuiranju“ a u svemu ostalom presuda je ostala neizmenjena.

Protiv ove presude u pogledu odluke sadržane u stavu jedan i delu stava dva izreke koji se odnosi na tužioca, tužilac je blagovremeno izjavio žalbu zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi je podneo odgovor na žalbu.

Ispitujući pravilnost i zakonitost pobijane presude u granicama ovlašćenja iz odredbe člana 372 ZPP („Službeni glasnik RS“ br.125/04 i 111/09) u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11) Apelacioni sud u Beogradu kao drugostepeni sud je našao:

 žalba je neosnovana.

U postupku donošenja ožalbene presude nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 1, 2, 5, 7 i 9 ZPP niti drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi bile od uticaja na njenu pravilnost i zakonitost u pobijanom delu odluke.

Prema činjeničnom utvrđenju u postupku donošenja ožalbene presude u pobijanom delu njene izreke sledi: da je tužilac bio u radnom odnosu kod tuženog, da je rešenjem o otkazu Ugovora o radu (rešenje o prestanku radnog odnosa) direktora tuženog br.4913 od 12.09.2003. godine, tužiocu otkazan ugovor o radu i utvrđeno da mu prestaje radni odnos dana 12.09.2003. godine uz pravo na isplatu jednokratne novčane naknade u visini od 10 prosečnih zarada u privredi Republike Srbije prema poslednjem objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike u ukupnom iznosu od 154.740,00 dinara, da zaposleni ima preko 10 godina radnog staža, da se ova novčana naknada isplaćuje zaposlenom za ukupan staž od 14 navršenih godina osiguranja ostvarenog do dana prestanka radnog odnosa, da će se novčana naknada isplatiti u dve rate po dinamici i to: prva rata 12.09.2003. godine i druga rata 06.-10.10.2003. godine, da su tužilac kao zaposleni i tuženi kao poslodavac zaključili sporazum broj 4914 od 12.09.2003. godine kojim je zaposleni ovde tužilac prihvatio isplatu jednokratne novčane naknade u iznosu od 154.740,00 dinara umanjenu za iznos od 40.699,52 dinara koji predstavlja dug zaposlenog prema poslodavcu koji će se isplatiti u dve jednake rate po dinamici i to prva rata u iznosu od 77.370,00 dinara u roku od jednog dana od dana uplate sredstava na privremeni račun "BB" a druga rada u iznosu od 36.670,48 dinara u roku od 06.-10. oktobra 2003. godine, dok je članom 3 ovog sporazuma utvrđeno da zaposlenom prestaje radni odnos dana 12.09.2003. godine isplatom prve rate jednokratne naknade, da se tužilac prethodno prijavio za socijalni program tuženog preduzeća od 10.04.2003. godine, 28.07. i 18.02.2003. godine da nije podneo prigovor na spisak viška zaposlenih istaknut na oglasnim tablama tuženog preduzeća od 28.07.2003. godine, da je tužilac potpisao izjavu kojom se neopozivo opredeljuje za opciju broj 2 sadržanu u socijalnom programu – za prestanak radnog odnosa uz isplatu jednokratne novčane naknade u visini od 10 prosečnih zarada u privredi republike uz odricanja prava na novčanu naknadu i penzijsko i invalidsko osiguranje preko Republičkog zavoda za tržište rada, te je tužilac zaključio ugovor o školovanju uz rad, da je tuženi tužiocu platio školarinu po tom ugovoru, da je tužiocu isplaćena naznačena jednokratna novčana naknada o izvršenju sporazuma.

Na ovako pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo dajući za svoju odluku razloge koje u bitnom prihvata i ovaj sud kao drugostepeni u postupku njene žalbene kontrole.

U pravnoj situaciji kada je tužilac potpisao sporazum od 12.09.2003. godine kojim je prihvatio umanjenje jednokratne novčane naknade za iznos od 40.699,52 dinara, pravilno je prvostepeni sud zaključio da je njegov tužbeni zahtev neosnovan. Sporazum broj 4914 od 12.09.2003. godine predstavlja ugovor koji obavezuje ugovorne strane primenom pravila iz odredbe člana 26 i 17 Zakona o obligacionim odnosima.

Radi toga i u situaciji kada je tužena strana u celosti ispunila obligaciju prema tužiocu u izvršenju naznačenog sporazuma njegovo potraživanje se pojavljuje kao u celosti neosnovano.

Navod žalbe da je pobijana presuda zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361 stav 2 tačka 12 ZPP nema svoje činjenično pravno pokriće. Suprotno navodima žalbe pobijana presuda nema nedostataka zbog kojih se ne može ispitati.

Insistiranje žalbe s tim u vezi na okolnosti na koji način je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog i da li je tuženi pokušao da tužioca zadrži kao radnika ovde je pravno irelevantno već kod činjenice da su parničari zaključili kao ugovorne strane naznačeni sporazum kojim su uredile svoja međusobna prava i obaveze pa i u pogledu umanjenja jednokratne novčane naknade za dug tužioca prema tuženom kao poslodavcu.

Nema pokriće navod žalbe da je obrazloženje pobijane presude „dosta šturo, konfuzno, bez valjanih razloga u bitnim činjenicama“ Suprotno ovim navodima žalbe sve pravno važne činjenice su utvrđene i u obrazloženju presude izložene i na osnovu njih pravilno primenjeno materijalno pravo od značaja za pravilno i na zakonu zasnovanu odluku u ovoj parničnoj stvari.

Navod žalbe da je tužilac više puta isticao u toku prvostepenog postupka posebno u svoja četiri pismeno obrazložena podneska od 15.06.2004. godine, 06.05.2004, 09.01.2006. i 11.04.2006. godine da se je tužilac sam prijavio za odlazak iz firme po osnovu socijalnog programa ali iz razloga što je njegovo dosadašnje radno mesto bilo ukinuto i tuženi nije mogao da mu obezbedi drugo shodno njegovim kvalifikacijama i radnom iskustvu ovde je pravno bez značaja. Ovo sa razloga što je naznačeno rešenje o otkazu Ugovora o radu br. 4913 pravnosnažno i što je isto doneto na osnovu činjenice da je tužilac potpisao Sporazum kojim se neopozivo opredelio za novčanu naknadu u visini 10 prosečnih zarada u privredi Republike Srbije uz umanjenje njegove vrednosti za naznačeni iznos.

Navod žalbe da tužilac nije dao otkaz tuženom niti podneo pisani zahtev za prestanak radnog odnosa ovde je pravno bez značaja. Ovo sa razloga što je stvar ugovornih strana tužioca kao zaposlenog i tuženog kao poslodavca da urede svoje dužničko poverilački odnos a oni su to učinili zaključenjem naznačenog sporazuma broj 4914 od 12.09.2003. godine, a u pogledu osnova za neosnovanost tužiočevog potraživanja u ovoj parnici članom 2 njegovog sadržaja.

Navod žalbe da tužiocu tuženi nije u to vreme predočeno da će morati da vrati školarinu već da je to učinjeno kada je tužilac već bio van firme i kada su pare iz socijalnog programa stigle kod tuženog ovde je pravno bez značaja s obzirom na sadržaj naznačene klauzule a činjenično i bez pokrića.

Navod žalbe da je javno izražena „želja tužioca“ nije adekvatno tretirana od strane tuženog i da je morala biti tretirana kao odustanak tužioca od ranije prijave za socijalni program, pravno je bez značaja pored izloženog i zato što Sporazum obavezuje. Pri tome navod tužioca da je on bio prinuđen da potpiše Sporazum da bi dobio ostatak para nema značaja jer to nije izvinjavajući razlog, a i da jeste tužilac je mogao tražiti poništaj naznačenog sporazuma u rokovima propisanim odredbom člana 117 u vezi odredbe člana 111 Zakona o obligacionim odnosima.

Kod izloženog nema pokrića ni navod žalbe da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilna je i negativna odluka o kamati jer ista deli sudbinu glavnog potraživanja.

Pravilna je i rešenje sadržano u stavu dva izreke pobijane presude u pogledu negativne odluke po zahtevu tužioca za naknadu troškova parničnog postupka sadržanu u stavu dva izreke pobijane presude primenom pravila iz odredbe člana 149 stav 1 ZPP.

Tužilac nema pravo na naknadu troškova postupka po žalbi jer isti nije uspeo po ovom pravnom leku.

Sa izloženog a na osnovu odredbe člana 375 i člana 161 stav 1 ZPP u vezi odredbe člana 506 stav 1 novog ZPP odlučio je kao u izreci ove presude.

PREDSEDNIK VEĆA-SUDIJA
Borivoje Živković, sr

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić